- Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Svi se mi ne­če­ga ili ne­ko­ga pla­ši­mo. Strah je­ste ne­po­že­ljan i već sam pi­sa­la da ga ne sma­tram na­šim ču­va­rem ka­ko to ne­ki mi­sle. Me­đu­tim, pri­su­tan je, na­ža­lost za mno­ge i po­gu­ban, pa se sa ­njim tre­ba i rva­ti i po­ku­ša­ti ga sa­vla­da­ti. Ne­ko ima strah od ,,le­tje­nja’’ ne­ko od ,,sli­je­ta­nja’’. Ka­ko god, va­žno je bi­ti spre­man na ne­pre­kid­nu ži­vot­nu bor­bu.
Da­nas pi­šem upra­vo o oni­ma ko­ji ne­ma­ju ni trun­ku sprem­no­sti, ni od­luč­no­sti da po­ka­žu ni že­lju, ni zu­be on­da ka­da je to po­treb­no. Za­pra­vo, ne­ma­ju baš ni­kad. Raz­mi­šlja­ju­ći o ta­kvi­ma, tra­ži­la sam pra­vu ri­ječ da ih opi­šem i na­slo­vim ovaj tekst. Vr­zma­la su mi se u gla­vi mno­ga ime­na, od mli­tav­ka do osta­lih be­ži­vot­nih i ane­mič­nih ži­vulj­ki, ali ona ko­ju sma­tram naj­u­bo­ji­ti­jom i naj­a­de­kvat­ni­jom i ko­ja, si­gur­na sam, za­slu­žu­je da bu­de na ,,tro­nu’’ je­ste-bla­vor. Po­sto­je ne­ke ri­je­či ko­je sa­mim iz­go­vo­rom mo­gu oka­rak­te­ri­sa­ti ne­ku po­ja­vu. Bla­vo­ra sma­tram vr­lo kom­pe­tent­nim za ovu (ne)pri­li­ku.
Ina­če, za one ko­ji ne zna­ju, bla­vor je vr­sta gmi­zav­ca, ko­ji svo­jim iz­gle­dom ve­o­ma pod­sje­ća na zmi­ju. Sa­mo pod­sje­ća, jer za raz­li­ku od zmi­je ko­ja je opa­sna po ži­vot i mo­že bi­ti smr­to­no­sna, bla­vor je ne­ko ko ne­ma ta­kvo ,,oruž­je’’. Na­rav­no, na sre­ću ne­ma, ali neo­do­lji­vo pod­sje­ća na čo­vje­ka ko­ji ne li­či na čo­vje­ka. Pra­vo da vam ka­žem, vi­še se pla­šim ta­kvih , ne­go zmi­ja. Čo­vjek bla­vor no­si la­žnu zmij­sku ko­žu, a pred­sta­vlja se kao ori­gi­nal. Pa­la­ca je­zi­kom, to­bo­že pri­je­ti, še­pu­ri se i vi­ju­ga, glu­me­ći strah i tre­pet za oko­li­nu. Dža­ba. Bla­vor je bla­vor.
Ka­žu (ako ne la­žu), da se gmi­za­vac bla­vor hra­ni zmi­ja­ma. Čo­vjek bla­vor se ta­ko­đe hra­ni onim što nje­ga hra­ni, a to je ku­ka­vič­luk. Ono što još de­fi­ni­še ovo ,,stvo­re­nje’’ opa­sno po zdrav ra­zum je­ste su­je­ta. Uosta­lom, šta bi dru­go i mo­glo bi­ti u du­e­tu sa ku­ka­vič­lu­kom ne­go ta ,,zvjer­ka’’. Mo­žda će me ne­ki opo­me­nu­ti da je gmi­za­vac bla­vor za­pra­vo hra­bar, jer se ,,na­me­ra­čio’’ na zmi­ju opa­sni­cu otrov­ni­cu i da je on ra­do vi­đen ,,gost’’. E, pa eto, me­ni ni­je, jer me neo­pi­si­vo pod­sje­ća na čo­vje­ka bla­vo­ra, ko­ji uni­šta­va­ju­ći ono­ga ko­ga se pla­ši, po­ku­ša­va da bu­de ono što ni­ka­da ne­će bi­ti - sna­žan i jak. Dža­ba. Bla­vor je bla­vor.
Ali, ne le­zi vra­že, ni­je on ta­ko na­i­van i ne­će la­ko po­klek­nu­ti. Čo­vjek bla­vor ili umi­šlje­na zmi­ja po­ku­ša­će na sve mo­gu­će na­či­ne da od la­žnog otro­va na­pra­vi se­rum, ko­ji će pro­da­va­ti po ve­o­ma vi­so­koj ci­je­ni. Tr­pa­će se i uva­lji­va­ti gdje god mo­že da gmi­že i do­gmi­že. Pra­vi­će se va­žan i sna­žan, je­zik će mu bi­ti br­ži od pa­me­ti. Pred­sta­vlja­će se kao mo­ćan, ne­u­hva­tljiv i svoj. Dža­ba. Bla­vor je bla­vor. Ne bih vo­lje­la da me ne­ko po­gre­šno shva­ti, i da po­mi­sli da ja (da­le­ko bi­lo) vo­lim zmi­je. Ne, ali ću im ra­di­je kre­nu­ti u su­sret, ne­go bla­vo­ru. Čo­vek bla­vor i nje­go­va po­kva­re­na dvo­lič­nost, u me­ni iza­zi­va­ju od­boj­nost pre­zir i po­tre­bu za ig­no­ri­sa­njem. Ta­kvi lji­gav­ci ne­će bi­ra­ti sred­stva da se raz­mi­go­lje u sve mo­gu­će dru­štve­ne po­re. Ne­će ima­ti ni sti­da ni sra­ma da svo­je uli­zi­vač­ko li­ce ras­ke­ze gde god im se uka­že pri­li­ka. Dža­ba. Bla­vor je bla­vor.
Ne vo­lim ta­kve, jer sam odav­no shva­ti­la da se la­žna sli­ka ve­o­ma br­zo gu­bi iz vi­da. Ku­ka­vi­ca­ma, li­ce­mje­ri­ma i mli­ta­vim sla­bi­ći­ma ta­ko soč­no i slat­ko ka­za­ću u li­ce da su upra­vo sve to. Ako ne­ko mi­sli da u me­ni le­ži ne­ko ,,zmij­če’’, mo­žda mi to bu­de i kom­pli­ment. Ono što ću si­gur­no shva­ti­ti kao uvre­du je­ste ako ne­ko po­mi­sli da sam bla­vor. To si­gur­no ni­sam, ni­ti ću ika­da bi­ti.
Ne­moj­te ni vi dra­gi, do­bri i hra­bri lju­di. Ne iz­la­zi­te iz svo­je ko­že. Ta­mo vam je, ipak, naj­u­dob­ni­je. Va­ša je. Ja sam se u mo­joj do­bro ušu­ška­la. I ja i moj bič. Jer čo­vjek bla­vor je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)