Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Sa­mo dan bez skan­da­la. Pred­sjed­nik Do­nald Tramp je je­dva 24 sa­ta uži­vao u po­hva­la­ma za svoj pr­vi go­vor o sta­nju na­ci­je, ka­da je, ka­ko su kon­sta­to­va­li ,,ne­pri­ja­te­lji na­ro­da” (me­di­ji) po pr­vi put iz­gle­dao ,,pred­sjed­nič­ki” – jer je pu­nih 66 mi­nu­ta una­pri­jed na­pi­sa­ni go­vor či­tao sa ,,te­le­promp­te­ra”, bez ijed­ne im­pro­vi­za­ci­je – da bi od­mah po­tom usli­je­di­la no­va afe­ra.
Opet su u pi­ta­nju još mi­ste­ri­o­zne ,,ru­ske ve­ze” nje­go­vih iza­bra­ni­ka. One su ga, u pr­vih mje­sec da­na man­da­ta, već ko­šta­le: mo­rao je da pu­sti niz vo­du tek usto­li­če­nog sa­vjet­ni­ka za na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost Maj­kla Fli­na, a sa­da je pod una­kr­snom va­trom (re­pu­bli­ka­na­ca, de­mo­kra­ta i, na­rav­no, me­di­ja) zbog či­nje­ni­ce da je je­dan od ključ­nih lju­di nje­go­vog ka­bi­ne­ta, dr­žav­ni tu­ži­lac (mi­ni­star prav­de), Džef Sešns, ta­ko­đe la­gao kad je u Se­na­tu tvr­dio da se, dok je još bio sa­mo sa­vjet­nik u Tram­po­voj kam­pa­nji (i re­pu­bli­kan­ski se­na­tor) ni­je sa­sta­jao sa ru­skim zva­nič­ni­ci­ma.
Is­po­sta­vi­lo se da je­ste: da je u dva na­vra­ta kon­fe­ri­sao sa ru­skim am­ba­sa­do­rom u Va­šing­to­nu Ser­ge­jom Ki­slja­kom, ina­če ve­te­ra­nom ru­ske di­plo­ma­ti­je (i ka­ko se tvr­di, ve­o­ma is­ku­snim oba­vje­štaj­cem). Za­što je to ne­gi­rao od­go­va­ra­ju­ći na sa­svim kon­kret­no pi­ta­nje pri­li­kom po­tvr­de nje­go­vog ime­no­va­nja u Se­na­tu, za­sad je za­go­net­ka: nje­go­va od­bra­na da je s Ki­slja­kom raz­go­va­rao sa­mo u svoj­stvu se­na­to­ra dje­lu­je ne­u­bje­dlji­vo: za­što, uosta­lom, to ni­je iz­nio?
Za raz­li­ku od Fli­na, ko­ga se br­zo od­re­kao, Tramp ne smi­je se­bi da pri­u­šti da na isti na­čin ode i Sešns: on je je­dan od ključ­nih i za raz­li­ku od Fli­na, te­ško za­mjen­lji­vih lju­di nje­go­vog ka­bi­ne­ta. Od­lu­čio je za­to da ga ”ne da”, pa čak i po ci­je­nu raz­buk­ta­va­nja kon­tro­ver­ze o ru­skom uti­ca­ju na nje­go­vo okru­že­nje.
U to­ku su čak tri is­tra­ge o to­me: jed­nu vo­di FBI, a dvi­je nad­le­žni kon­gre­sni od­bo­ri. Do ju­če, dr­žav­ni tu­ži­lac je bio taj ko­ji je vr­šio nad­zor nad ovim po­slo­vi­ma FBI, ali je sa­mo po­sle je­dan dan od ot­kri­ća ,,Va­šing­ton po­sta” o nje­go­voj ko­mu­ni­ka­ci­ji sa ru­skim am­ba­sa­do­rom, mo­rao da po­pu­sti pod pri­ti­skom i se­be iz to­ga ”iz­u­zme”.
Šte­ta je, me­đu­tim, bez ob­zi­ra na to ka­kav će bi­ti ko­nač­ni ras­plet, već na­či­nje­na: u jav­no­sti je po­tvr­đen uti­sak da po­sto­ji ne­što što za­slu­žu­je do­dat­na ob­ja­šnje­nja kad je ri­ječ o mre­ži ru­skih ve­za pred­sjed­ni­ko­vih sa­rad­ni­ka. Kao što je, uosta­lom, još neo­bra­zlo­že­na ri­jet­ka do­sled­nost no­vog ame­rič­kog pred­sjed­ni­ka: on još ni­je upu­tio ni­jed­nu ri­ječ kri­ti­ke na ra­čun Mo­skve i Vla­di­mi­ra Pu­ti­na.
Dok tra­ju po­me­nu­te is­tra­ge, ma­njak po­u­zda­nih či­nje­ni­ca se na­dok­na­đu­je vi­škom sva­ko­ja­kih spe­ku­la­ci­ja. Njih je na­ro­či­to pod­sta­kao je­dan mi­ni do­si­je po­zna­tog bri­tan­skog oba­vje­štaj­ca ko­ji je do­stu­pan on­lajn, po ko­me Mo­skva po­sje­du­je ne­ki kom­pro­mi­tu­ju­ći ma­te­ri­jal o Tram­pu (ko­ji je ina­če po­sje­tio Mo­skvu sa­mo je­dan­put, kao vla­snik bi­zni­sa iz­bo­ra ,,Mis svi­je­ta''). Iako je ta­da po­me­nuo da se sreo s Pu­ti­nom, to je na­knad­no de­man­to­vao, ali je za­dr­žao lič­no di­vlje­nje pre­ma ,,su­per­i­or­nom” ru­skom li­de­ru, kao čo­vje­ku ”ko­ji stva­ri dr­ži pod kon­tro­lom”.
Da li je vje­ro­vat­no da se Ru­si­ja, upa­dom u kom­pju­ter­ske si­ste­me de­mo­kra­ta i imejl na­lo­ge po­je­di­nih sa­rad­ni­ka Hi­la­ri Klin­ton ko­ji su obje­lo­da­nje­ni po­sred­stvom Vi­ki­lik­sa, umi­je­ša­la u ame­rič­ki iz­bor­ni pro­ces? To je sva­ka­ko mo­gu­će, ali je va­žno na­po­me­nu­ti da je glo­bal­no ,,saj­ber ra­to­va­nje” svih pro­tiv svih već odav­no sva­ko­dne­vi­ca. Pri­tom, ra­zu­mi­je se, ne­ke si­le se ovim ba­ve vi­še, a ne­ke ma­nje. Ne­ma di­le­me ni oko to­ga ko je u ovom po­gle­du naj­o­pre­mlje­ni­ji, u teh­no­lo­gi­ji i u „ljud­skim re­sur­si­ma”: to su SAD, Ki­na, Ru­si­ja, Izra­el…
Kad je ri­ječ o Ru­si­ji, iz­no­se se tvrd­nje da nje­na ar­mi­ja ima oko hi­lja­du ha­ke­ra ko­ji­ma se pri­pi­su­ju i ne­ki spek­ta­ku­lar­ni us­pje­si, kao što je na pri­mjer upad u ne­ke si­ste­me Pen­ta­go­na upr­kos to­me što ni­su bi­li pri­klju­če­ni na in­ter­net. Ki­ne­zi su, ina­če, po­čet­kom ove de­ce­ni­je uspje­li da pro­dru u ne­ke si­ste­me ame­rič­ke vla­de i iz njih pre­u­zmu do­si­jee go­to­vo ci­je­log bi­ro­krat­skog apa­ra­ta, što je mno­go ve­će šte­ta od one ko­ju su to­kom iz­bor­ne kam­pa­nje mo­gli da na­či­ne Ru­si.
Ka­ko god bi­lo, re­zul­tat je da su ame­rič­ko-ru­ski od­no­si i da­lje u fa­zi ,,no­vog hlad­nog ra­ta”, upr­kos Tram­po­vim na­ja­va­ma da će usli­je­di­ti no­vi de­tant. On za­sad ni­je na vi­di­ku, ni­ti ga, dok se u cje­lo­sti ne ras­ple­te pri­ro­da kon­ta­ka­ta Tram­po­vih sa­rad­ni­ka sa ru­skim zva­nič­ni­ci­ma, tre­ba oče­ki­va­ti.
S dru­ge stra­ne, ako se za­i­sta umi­je­šao – a, uosta­lom, za­što ne bi, ako je za to do­bio pri­li­ku – Pu­tin je po­sti­gao ono što je že­lio. Ame­ri­kan­ci su (a ne Ru­si) iza­bra­li Tram­pa. Ko­la­te­ral­ni re­zul­tat je ra­pid­no opa­da­nje glo­bal­nog ame­rič­kog pre­sti­ža, kri­za nje­nih sa­ve­zni­šta­va, po­sto­ja­no to­plje­nje uni­po­lar­nog po­ret­ka i kon­fu­zi­ja u ame­rič­kom dru­štvu i po­li­ti­ci. Zar je mo­gao da po­že­li vi­še?
(Autor je biv­ši glav­ni i od­go­vor­ni ured­nik ,, Po­li­ti­ke'')