Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Ja isto ta­ko mi­slim da će pje­sni­ci su­di­ti svi­je­tu! Pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ći, to od­mah da ka­žem, da ova­kvu tvrd­nju ni­jed­na sud­ska in­stan­ca ne bi uze­la ni naj­ma­nje ozbilj­no. Bi­la bi una­pri­jed „ne­u­ra­čun­lji­va“, a iz te „ne­u­ra­čin­lji­vo­sti“ ne bi mo­gao da se iz­u­zme onaj pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ći kon­stan­tan „pro­gon“ pje­snič­kog sta­va iz re­al­nog svi­je­ta.
Sa­da na Bal­ka­nu ni­jed­na sud­ska, ni dr­žav­na in­stan­ca ne mo­že da za­dr­ži auto­ri­tet, sam ži­vot kao da je već is­kom­pro­mi­to­vao sva­ki prav­no -kon­sti­tu­tiv­ni tekst. Ne­gdje se vo­de iz­li­va­ju iz ko­ri­ta, ne­gdje pro­pa­da­ju, jer se otva­ra­ju ru­pe u rječ­nim ko­ri­ti­ma. To je sa­da­šnja sim­bo­lič­ka sli­ka Bal­ka­na. Šta da ra­de pje­sni­ci? Ovo bi mo­glo bi­ti nji­ho­vo vri­je­me, nji­hov mo­me­nat? Hic Rho­dus, hic sal­ta! (,,Ov­dje je Ro­dos, ov­dje ska­či’’).
Ko bi uzeo da či­ta po­e­zi­ju i pje­snič­ke za­pi­se Ran­ka Jo­vo­vi­ća, sa­svim bi mo­gao do­bro da vi­di Cr­nu Go­ru, Bal­kan i nje­go­ve ne­spo­ra­zu­me. Bo­lje bi to mo­gao da vi­di iz Ran­ko­ve po­e­zi­je ne­go iz ana­li­za isto­ri­ča­ra ili so­ci­o­lo­ga, pa i psi­ho­lo­ga. Za­to što bi vi­dio pje­sni­ka ko­ji ne­po­sred­no uče­stvu­je u ne­spo­ra­zu­mi­ma, kon­flik­ti­ma, pro­pa­sti­ma, sno­vi­ma ko­ji se ob­na­vlja­ju na ovom pro­sto­ru po ne­koj ne­za­pi­sa­noj he­ra­kli­tov­skoj for­mu­li. Ako bi­smo se­bi do­zvo­li­li da pri­bli­žno opi­še­mo ka­rak­ter pje­snič­kog tek­sta, pa i pje­sni­kov lič­no, sta­vi­li bi­smo to u dvi­je ri­je­či – pro­ti­vr­ječ­no­sti ko­je se po­ma­žu! Svje­tlo i ta­ma, haj­de ta­ko da poč­ne­mo. Mo­li­tve i kle­tve, mo­glo bi i ta­ko. Va­tra i pe­peo. Na­da i bez­na­đe. Ne­u­pr­ljan san i pre­zir sva­ko­dnev­nog bi­ti­sa­nja. No, naj­bli­ža bi bi­la Ran­ko­vom ka­rak­te­ru opo­zi­ci­ja – po­e­zi­ja i ne­po­e­zi­ja. Ova opo­zi­ci­ja bi sa­bra­la i sve dru­ge, i cio nje­gov ži­vot, i smi­sao nje­go­ve po­e­zi­je i nje­go­vog ži­vo­ta, jer u kor­je­nu tih opo­zi­ci­ja je ona: bi­ti ili ne bi­ti.
Po­sled­nju zbir­ku po­e­zi­je Jo­vo­vić je na­slo­vio „Su­ze Mar­ka Mi­lja­no­va“ (Uni­ver­zi­tet­ska ri­ječ 2016). I sam na­slov do­sta već go­vo­ri o ka­rak­te­ru ove po­e­zi­je. Srp­ska ne­sre­ća ko­ja je leb­dje­la nad gla­vom Mar­ka Mi­lja­no­va, valj­da je kon­ti­nu­i­ran udes, ne sa­mo na­ših sa­vre­me­ni­ka. Ovoj ne­sre­ći se do­da­la ne sa­mo ne­sre­ća, ne­go i sra­mo­ta sa­vre­me­ne Cr­ne Go­re ko­ja na svom tlu be­stid­no da­vi slo­bo­du, lju­de, pam­će­nje, ri­ječ, smi­sao. To joj je po­sljed­nje cr­no za­po­sle­nje i za­du­že­nje, su­ro­vi pro­gram ko­ji od­ra­đu­je na smrt i ži­vot, u sa­mo­ra­zor­nom „dr­ža­vo­tvor­nom“, ci­ni­zmu i čo­vje­ko­mr­zi­telj­skom prag­ma­ti­zmu. Mo­žda se opo­zi­ci­ja čo­vjek – ne­čo­vjek ni­gdje ta­ko ra­di­kal­no i is­klju­či­vo ne po­sta­vlja kao u Cr­noj Go­ri. Mo­žda i Ran­ko pri­pa­da po­sle­njoj ge­ne­ra­ci­ji no­si­la­ca ta­kvog du­hov­nog sklo­pa. Ne­ko će re­ći - to je sta­ri re­fleks pri­mi­tiv­no-vi­o­lent­ne kon­sti­tu­ci­je Cr­no­go­ra­ca, ali u ta­kvoj is­klju­či­voj re­ak­ci­ji du­ha ima i jed­na svje­tlo­sna kap vri­jed­no­snog raz­li­ko­va­nja, što tre­ba na­gla­si­ti (da se ne po­gor­de ma­lo­gra­đan­ski so­ci­o­lo­zi i psi­ho­a­na­li­ti­ča­ri!).
Ali smi­sao ove po­e­zi­je i ni­je sa­mo po­ka­zi­va­nje srp­ske i ljud­ske ne­sre­će i po­ni­že­ne Cr­ne Go­re ko­ja ga­zi svo­je ime, pri­mar­ni smi­sao ovih sti­ho­va je po­ka­zi­va­nje do­sto­jan­stva pje­sni­ka i pje­sni­štva. Po­e­zi­ja je pr­vi i su­ve­re­ni po­kret du­ha. Ona to do­sto­jan­stvo za­dr­ža­va i na uli­ci i u sud­ni­ci, i u na­šoj sa­vre­me­noj cr­no­gor­skoj lud­ni­ci. Po­e­zi­ja ob­na­vlja i ču­va lik čo­vje­kov ( to is­traj­no u pje­snič­kim zbir­ka­ma svje­do­či Ran­ko), dra­go­cje­ni­ji od dr­ža­va, isto­rij­skih ar­hi­va, „dvo­ko­li­ca vla­sti“, ko­je ne si­la­ze sa na­ših tr­go­va, uli­ca i stra­ni­ca dr­žav­ne i „dr­ža­vo­tvor­ne“ pr­o­pa­gan­de. U to­me se Ran­ko dr­žao za cio ži­vot, „sam sam­cit si­nji ku­ka­vac“, i “tra­gič­ni ju­nak“ po­ni­že­ne Cr­ne Go­re.
„Ja sam sin i otac po­bu­ne/Ja sam po­bu­na u kr­vi./ Ja sam ro­đen da stra­dam-/Što će me­ni ži­vot bez bo­la i pat­nje. Ja sam ro­dio pat­nju /Pat­nja je ro­di­la me­ne.“ (R. J.)
(Autor je knji­žev­nik)