Pi­še: dragan bursać

U na­šoj ze­mlji, pro­sla­vljen je Dan ne­za­vi­sno­sti. Pre­ci­zni­je, u 51 od­sto ze­mlje, ali to je op­šte­po­zna­ta i to­li­ko pu­ta opi­sa­na stvar, pa ne­ma po­tre­be vra­ća­ti se na istu. Ima jed­na dru­ga cr­ti­ca, ko­ja uvi­jek bu­ni i pro­vo­ci­ra zdrav ra­zum. A, to su (pre­ko)broj­ni iz­li­vi pa­tri­o­ti­zma u mo­zak. Sva­ko­vr­sni su. Svi­jet dru­štve­nih mre­ža bol­do­vao je i ko­lek­to­vao, valj­da i po­sljed­nju ku­ku i mo­ti­ku, ko­ja bi da opi­še ko­li­ko vo­li svo­ju ze­mlju, en­ti­tet, na­ci­ju, dr­ža­vu, šta god...
I dok se pro­sje­čan sred­njo­vječ­ni čo­vjek u za­pad­nom svi­je­tu sje­ća, sa ve­ćom ili ma­njom mje­rom no­stal­gič­no, na­vi­ja­nja za rod­nu ze­mlju na fud­bal­skim utak­mi­ca­ma, pre­pri­ča­va­nja vi­ce­va pu­nih ste­re­o­ti­pa o ,,dru­gi­ma’’, dje­ca tog vre­me­šnog ho­mo­sa­pi­en­sa, po­sta­li su odav­no di­gi­tal­ni i tu­ri­stič­ki no­ma­di. To su po­tom­ci čo­vje­čan­stva, ko­ji­ma je na­sle­đe pre­da­ka do­zvo­li­lo da do svo­je 30 go­di­ne pro­pu­tu­ju i is­ku­se svi­jet. Da se iži­ve, do­ne­su (ne­kad i po­gre­šne) od­lu­ke, pre­i­spi­ta­ju se i, što je naj­va­žni­je, na­u­či­li su gdje im je ku­ća. A, ku­ća je elip­sa oko Ekva­to­ra i Po­lu­ta­ra, ko­ja či­ni na­šu pla­ne­tu sa jed­ne stra­ne i stan ne­gdje u Ber­li­nu, u ko­me se ži­vi, ra­di, vo­di lju­bav, sva­đa, dro­gi­ra, pro­sla­vlja­ju ro­đen­da­ni, oče­ku­je pri­no­va....
To je taj mla­di čo­vjek za­pad­nog svi­je­ta, ko­jeg su po­vi­je­sno ute­me­lji­li sta­ri Gr­ci, to je taj auten­tič­ni ko­smo­po­li­ta, ome­đen so­bom i pla­ne­tom. To je čo­vjek an­tič­kih vri­jed­no­sti, re­ne­san­skog zna­nja i upo­tre­be teh­no­lo­gi­je 21. vi­je­ka. I ne, ni­je ri­ječ o ide­a­lu. Ta­ko lju­di ži­ve. Ta­ko do­ži­vlja­va­ju se­be i jed­na­ko ta­ko dru­gog i dru­ga­či­jeg. Da­bo­me, po­sto­je oni ko­ji vr­še na­mje­ran od­stup, ko­ji za­ti­ru vri­jed­no­sti slo­bod­nog čo­vje­ka, ali o nji­ma se bri­ne si­stem. Na ovaj ili onaj na­čin.
Kom­pa­ra­tiv­ni ne­do­sta­ci vr­log no­vog post­mo­der­nog i di­gi­tal­nog svi­je­ta, mo­gu se ogle­da­ti u fi­zič­kom otu­đe­nju i ne­pre­kid­nom bro­ja­nju i mje­re­nju: pla­ta, ki­ri­ja, ra­ta, kre­di­ta, po­slo­va, sta­no­va, uspje­ha na po­slu, fil­mo­va, kon­ce­ra­ta, auto­mo­bi­la, odi­je­la, lje­to­va­nja, tu­ri­stič­kih de­sti­na­ci­ja... Taj ,,mjer­ni čo­vjek’’, ka­ko ga je zlo­slut­no na­zvao ve­li­ki fu­tu­ro­log i fi­lo­zof Pol Vi­ri­li­ljo, ima tu ma­nu ,,mjer­lji­vo­sti’’ i pod­lo­žno­sti uti­ca­ju kvan­ti­fi­ka­ci­je i ma­te­ri­jal­nog i du­hov­nog svi­je­ta. Ali, sva šte­ta u to­me.
Pa­tri­o­ti­zam? Pa­tri­o­ti­zam još ni­ti jed­nom ni­je po­me­nut. Za­pad­na ci­vi­li­za­ci­ja je baš u svo­joj dje­ci do­ki­nu­la i zad­nju pri­mi­tiv­nu fi­zič­ku bra­nu, zva­nu pa­tri­o­ti­zam. Ta, za­što bi mla­di re­zi­dent Min­he­na vi­še vo­lio ko­ba­si­cu i pi­vo od thai hra­ne i te­ri­ja­ki so­sa? Za­što bi mu bio dra­ži ,,Ba­jern’’ od ,,Bar­se­lo­ne’’. To­ga ne­ma! Taj mla­ki fast fud pa­tri­o­ti­zam, za­dr­žao se u iz­u­mi­ru­ćem za­vje­šta­nju nji­ho­vih ota­ca, ko­ji su se još sje­ća­li Hlad­nog ra­ta. A, on­da je i on ne­stao. Opet će zlob­ni­ci re­ći ka­ko su da­na­šnji tu­ri­stič­ki hi­pi­ci, za­pra­vo pu­tu­ju­će re­kla­me neo­li­be­ral­nog ka­pi­ta­li­zma. Klo­ša­ri sa ja­bu­kom na lap­to­pu, sa bo­gi­njom po­bje­de Naj­ki na obu­ći, sa kro­ki­di­lom na ma­ji­ci...lo­go­ti­pi­ja u svi­je­tu iz­ma­šta­nih klo­ša­ra. Ali, da­bo­me, svo zlo u to­me, opet.
Za to vri­je­me, Bal­kan, kao sta­ra do­bra evrop­ska sep­tič­ka ja­ma ži­vi svoj fe­kal­ni ži­vot, sa svo­jim eko­si­ste­mom, svo­jim bi­o­to­pom, svo­jom bi­o­lo­škom hi­je­rar­hi­jom pre­da­to­ra i žr­ta­va. Taj, vje­či­to za­ka­šnje­li Bal­kan, na po­la pu­ta iz­me­đu ze­ma­lja Pr­vog svi­je­ta i pra­šnja­vih ko­lo­na iz­bje­gli­ca sa Bli­skog i Sred­njeg is­to­ka, na­vi­jek je pas­se na­mje­šte­na ka­fa­na. Ta­man to­li­ko bli­zu, da se u nju ni ne da ući, jer ni­je eg­zo­tič­na i ta­man to­li­ko da­le­ko, da je bes­pred­met­no tra­pa­ti na mje­sto gdje će­te vi­dje­ti ko­pi­je švar­cvald­skih šu­ma, tur­skih ke­ba­ba, austro­u­gar­skih dža­da, ita­li­jan­skog di­zaj­na...
So­ci­o­lo­ški i kul­tu­ro­lo­ški, naj­pri­je, Bal­kan, sa svo­jim raz­bu­ca­nim to­ro­vi­ma i dr­ža­vi­ca­ma od Cr­nog do Ja­dran­skog mo­ra, ži­vi je­dan du­bo­ko po­vi­je­sni ži­vot. Ži­vot pre­pun mi­to­ma­ni­je, epi­ke, pre­zen­ta... Ži­vot u ko­me se vječ­no bo­lje ži­vje­lo u ,,ne­ka ta­mo dru­ga vre­me­na’’. I ov­dje po­či­nje ,,mi’’ na­ra­tiv.
Po­li­ti­ko­lo­ški, mi ni­ka­da ni­smo ima­li gra­đa­ne ni­ti de­mo­krat­ske dr­ža­ve. Na­vrat- na­nos, skle­pa­li su se na­kon de­ve­de­se­tih gra­đa­ni u mno­ži­ni, ko­ji i ni­su ni­šta dru­go ne­go osta­ci so­ci­ja­li­stič­kog pro­le­ta­ri­ja­ta, ko­ji ni­su za­do­je­ni iz­vor­nim na­ci­o­na­li­zmom. Ali, ka­ko vrag ne spa­va, a ata­vi­stič­ke i ru­di­men­ti­ra­ne po­tre­be za lju­blje­njem ap­strakt­nog poj­ma u nas sve vri­je­me po­sto­je, ta­ko je na­mje­sto na­ci­o­na­li­zma, pa­tri­o­ti­zam ušao u no­mi­nal­nu upo­tre­bu, kao odo­bren, am­ni­no­van i po­že­ljan to­tem, ko­ji se lju­bi.
Pla­ton je u svo­joj ,,Dr­ža­vi’’ re­kao ka­ko čo­vjek ne mo­že vo­lje­ti po­jam. Ljud­sko bi­će ni­je u sta­nju da lju­bi ab­straht. Uzmi­te naj­sig­ni­fi­kant­ni­je poj­mo­ve: ,,lju­bav’’, ,,do­mo­vi­na’’, ,,pri­ja­telj’’, ,,ro­di­telj’’, ,,di­je­te’’... Van pa­me­ti je da vo­li­te poj­mo­ve! Vo­li­te kon­kret­nu oso­bu ili oso­be, vo­li­te svo­je pret­ke i po­tom­ke sa ime­nom i pre­zi­me­nom, bo­jom ko­se, oči­ju, vr­li­na­ma i ma­na­ma, da­bo­me. Isto je i sa pa­tri­jom. Do­mo­vi­na, to su va­ma po­zna­ti to­po­ni­mi, pla­ni­ne, ri­je­ke, je­ze­ra, rav­ni­ce, to su va­ma zna­ni lju­di, to ja va­ma po­zna­ta hra­na, uku­si, mi­ri­si, bo­je, svje­tlost, zvu­ko­vi... Pa­tri­ju pro­ši­ru­je­te svo­jim fi­zič­kim ili vir­tu­el­nim kre­ta­njem. To je znao Pla­ton pri­je 2.500 go­di­na, na Bal­ka­nu. I to je Bal­kan ne­gdje us­put u sil­nim ra­to­vi­ma, se­o­ba­ma na­ro­da, re­de­fi­ni­ci­ji se­be kao pro­sto­ra, iz­gu­bio.
I za­to je da­na­šnjim no­ma­di­ma svi­je­ta pa­tri­o­ti­zam, kao lju­bav pre­ma po­li­tič­ki is­cr­ta­nim gra­ni­ca­ma ili pre­ma na­ro­du ko­ji pri­ča isti ili sli­čan je­zik, kla­nja se istom bo­gu, za­bo­ra­vlje­na i de­gu­tant­na.
Vul­gar­nim je­zi­kom Za­pad­nog Bal­ka­na, re­to­rič­ki to iz­gle­da ova­ko:
Za­što bi Bi­šća­ni­nu ili bi­lo ko­jem Kra­ji­šni­ku bio dra­ži slap Kra­vi­ce, kraj Ča­plji­ne, od Pli­tvič­kih je­ze­ra? Na Pli­tvi­ca­ma je bio, osje­tio tir­kiz vo­de, ko­ji pro­bi­ja lje­po­tom i na sun­če­vim zra­ka­ma vječ­no ure­zu­je u me­mo­ri­ju ču­do pri­ro­de. U Ča­plji­ni je sla­bo ko­ji Kra­ji­šnik bio. Zar da ga pri­pad­nost is­toj dr­ža­vi tje­ra da za­vo­li vi­še he­re­ce­go­vač­ke sla­po­ve?
A, upra­vo tu či­ni pa­tri­o­ti­zam! Tje­ra ih, kao za­mjen­ski otac pra­vom na­ci­o­na­li­zmu na bjan­ko lju­bav.
To je ta is­pra­znost lju­di, ko­ji će vam pri­ča­ti is­pred ka­fa­ne o lju­ba­vi pre­ma Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni, dok is­pi­ja­ju de­se­to pi­vo, ko­ji su sprem­ni za tu lju­bav da vam te­sti­ra­ju ot­por­nost lo­ba­nje na sta­kle­nu fla­šu i ko­ji će istog tog da­na na­re­če­nu fla­šu za­fr­lja­či­ti u to­li­ko vo­lje­nu ri­je­ku, ukra­še­nu sto­ti­na­ma to­na is­plju­va­ka sil­nih pa­tri­o­ta. To je taj pa­tri­o­ti­zam, taj ne­mu­što skri­ve­ni ple­men­ski na­ci­o­na­li­zam i he­ge­mo­ni­ja, iz ko­je se ra­đa­ju dje­ca u mo­no­na­ci­o­na­lim za­jed­ni­ca­ma, iz ko­je na­sta­ju u na­šem slu­ča­ju tzv. na­ci­o­nal­ni kor­pu­si.
Je.o te, pa mi i u mi­ru ima­mo kor­pu­se! Za­pra­vo, ovo je jed­no od ri­jet­kih, a pro­kle­tih mje­sta na svi­je­tu u ko­jem se sta­nov­ni­štvo igra mi­ra. Mir je nu­žno zlo, ko­je nas tje­ra da za­to­mi­mo Ta­na­tos i im­pro­vi­zo­va­no imi­ti­ra­mo Za­pad, sve sa rad­nom eti­kom, re­gu­la­ma, prav­nom dr­ža­vom, nor­ma­ma i obra­sci­ma po­na­ša­nja, po­što­va­nja dru­gog i dru­ga­či­jeg... I ni­ka­ko nam ne ide taj mir, vi­di­mo i sa­mi. Vrag da ga no­si! Po­ku­ša­va­mo, kao lje­vo­ru­ko di­je­te, na si­lu pi­sa­ti de­sni­com, ali ne ide. Ne ov­dje.
Sa smi­je­hom i pre­zri­vom do­zom iro­ni­je odo­bra­va­mo ri­je­či za­pad­nih uči­te­lja, a naj­vi­še onu ,,pa­tri­o­ti­zam’’, ko­ju istog se­kun­da u gla­vi tran­skri­bu­je­mo kao do­zvo­lje­ni na­ci­o­na­li­zam i šo­vi­ni­zam.
I da, na­rav­no, bo­li nas stra­žnji­ca za tom Do­mo­vi­nom, tom ,,sve­ti­njom’’ u ko­ju se ku­ne­mo. Po­ga­ni­mo je svo­jim fi­zič­kim pri­su­stvom. Na­mje­sto šu­ma osta­la su kli­zi­šta, ri­je­ke su to­ko­vi ot­pad­nih vo­da, za­či­nje­ne na­šim ot­pa­dom... Ono ma­lo ne­tak­nu­te pri­ro­de, mo­že se za­hva­li­ti mje­stu, tač­ni­je bez­mje­stu. Ali, ne sje­ki­raj­te se, do­ći će­mo mi i ta­mo...
I to je sa­mo eko­lo­ški aspekt. Dru­štve­na sfe­ra na­la­že da se Dan ne­za­vi­sno­sti, Dan Re­pu­bli­ke, Dan gra­da, op­šti­ne, pr­vo po­li­tič­ki is­fa­bri­ku­je, pa se on­da i unov­če ti po­e­ni. Sa dru­ge stra­ne ,,pa­tri­ot­ski na­rod’’, u pa­tri­ot­skom za­no­su, gle­da ka­ko da pa­tri­ot­ski spo­ji što vi­še ne­rad­nih da­na, pa on­da pa­tri­ot­ski ode u fa­sun­gu i na­ku­pu­je što vi­še pro­iz­vo­da ko­ji ni­su iz nje­go­ve pa­tri­je.
I sve to u vječ­nom fa­tu­mu Bal­ka­na, kon­kret­no Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne, gdje će lju­di do be­svi­je­sti ,,vo­lje­ti’’ nju ili sa­mo i eks­klu­ziv­no je­dan njen dio, a već sju­tra­dan će is­toj toj ze­mlji pri­zi­va­ti maj­ku, Bo­ga i na­mi­li­je, jer ne mo­gu ovje­ri­ti obra­zac br. 16. , jer ne mo­gu dje­te­tu ku­pi­ti li­jek, jer ne­ma vo­de, stru­je, gri­ja­nja...
Pa­tri­o­ti­zam je, po­sla­ti svo­je di­je­te odav­de, ne bi li po­sta­lo čo­vjek i pre­sta­lo bi­ti pa­tri­o­ta. Jer, od sil­ne mi­li­ne i pa­tri­o­ti­zma kod nas je, sa­mo u po­sled­njih 25 go­di­na ubi­je­no 100 hi­lja­da lju­di, ise­li­lo se vi­še od mi­li­on, a oni što su osta­li, ne­ka­ko bi da odu.
Pa­tro­ti­zam je u svom naj­bo­ljem iz­da­nju sa­mo igrač­ka bo­ga­tih, ko­ji vi­še ne ži­ve ov­dje. U sva­kom dru­gom for­ma­tu, tek je ka­lju­ža re­in­ter­pre­ta­ci­je na­ci­o­na­li­zma.
A, taj dru­gi for­mat je iz­liv pa­tri­o­ti­zma na mo­zak. For­mal­no obi­lje­ža­va­nje da­tu­ma, za­bo­rav bi­je­de i eufo­ri­ja ko­ja tra­je 24 sa­ta. Taj vi­kend-pa­tri­o­ti­zam, taj umi­ve­ni na­ci­o­na­li­zam, bio on 1. mar­ta ili 9. ja­nu­a­ra ni­je ni­šta dru­go do li mje­ri­lo si­ro­ma­štva u ko­jem ži­vi­mo, pu­ka pro­la­znost na ka­len­da­ru, ko­ja va­zda na sva­kih 365 da­na opi­ja svje­ti­nu na­še, ko­bi­va de­mo­krat­ske Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne.
www.buka.com