Pi­še: No­vak Adžić

Ci­je­nje­ni aka­de­mik Zo­ran La­kić ne ospo­ra­va ni­jed­nu či­nje­ni­cu i tvrd­nju ko­ju sam ra­ni­je u po­le­mi­ci iz­nio na te­mu o Bo­žić­nom ustan­ku 1919. go­di­ne i o zlo­či­ni­ma nad Cr­no­gor­ci­ma (1919.-1929.). Na­pro­tiv, on na­sta­vlja sa svo­jom na­ra­ci­jom i ti­ra­dom, ko­ja ne po­či­va na isto­rij­skoj na­u­ci, već na lič­nim im­pre­si­ja­ma, ko­je zna­ju če­sto bi­ti Po­tem­ki­no­va se­la. Ni­je­sam bi­lo či­me uvri­je­dio aka­de­mi­ka La­ki­ća, ako sam mu sa­op­štio či­nje­ni­ce i do­ka­ze o nje­go­voj in­te­lek­tu­al­noj i na­uč­noj ne­do­sljed­no­sti i ide­o­lo­škom i po­li­tič­kom pre­o­bra­će­ni­štvu. U od­go­vo­ri­ma me­ni aka­de­mik La­kić se ba­vi ocje­na­ma i li­je­plje­njem eti­ke­ta, ali ne na­vo­di bi­lo ko­ji ar­gu­ment ko­jim bi ne­gi­rao Cr­no­gor­ski usta­nak (1919.-1925.). Čak ide to­li­ko da­le­ko u vla­sti­toj fan­ta­zi­ji da se po­zi­va na ne­ke „šap­ta­če“ ko­ji mi to­bo­že „dik­ti­ra­ju“ da pi­šem „za što oni ne­ma­ju pe­tlju“ i slič­ne neo­sno­va­ne pri­če ko­je on pla­si­ra. Ta­ko­đe, ni­je tač­no da sam ikad tvr­dio da sam knji­gu aka­de­mi­ka La­ki­ća „Na­rod­na vlast u Cr­noj Go­ri“ (ob­ja­vlje­na pri­je 36, a ne 45 go­di­na, ka­ko na­vo­di dr La­kić) ne­kad na­zi­vao „čet­nič­kom“, a da­nas „ko­mu­ni­stič­kom“. Ni­kad i ni­gdje ni­je­sam na­pi­sao da je ta knji­ga „čet­nič­ka“, već da je to naj­bo­lja do sa­da na­pi­sa­na La­ki­će­va knji­ga, iako je na­sta­la u vri­je­me vla­da­ju­će pa­ra­dig­me ko­mu­ni­stič­ke isto­ri­o­gra­fi­je, kad su ide­o­lo­gi­ja i po­li­ti­ka ogra­ni­ča­ve na­u­ku i dik­ti­ra­le joj, do­zvo­lje­ne ili ne, is­tra­ži­vač­ke okvi­re.
Cr­na Go­ra i Cr­no­gor­ci pru­ža­li su od po­čet­ka 1919. go­di­ne i go­di­na­ma po­tom ener­gi­čan voj­no-po­li­tič­ki ze­le­na­ški oslo­bo­di­lač­ki ot­por oku­pa­ci­ji i anek­si­ji Cr­ne Go­re i te­ro­ru nad nje­nim na­ro­dom i sta­nov­ni­štvom. O to­me pi­še, iz­me­đu osta­lih, i vo­đa Bo­žić­nog ustan­ka 1919. go­di­ne i mi­ni­star pred­sjed­nik Vla­de Kra­lje­vi­ne Cr­ne Go­re u eg­zi­lu (1919.-1921.) Jo­van Si­mo­nov Pla­me­nac u be­o­grad­skom li­stu „Bal­kan“ od 12. no­vem­bra 1925. go­di­ne: ,,U 1918 i 1919. go­di­ni Cr­na Go­ra je bi­la sve­de­na na gro­blje. Za­pa­lje­no je hi­lja­de ku­ća i po­bi­je­no na hi­lja­de Cr­no­go­ra­ca… Že­ne, đe­ca i ne­moć­ni star­ci ba­ca­ni su ži­vi u va­tru: Dje­ca ko­ju su ba­ca­li sa pro­zo­ra pa­da­la su na ba­jo­ne­te ko­ji su ih sprem­ni če­ka­li. Ne­sreć­ni­ci­ma ko­ji su da­va­li zna­ke ži­vo­ta, ki­da­ne su uši, je­zik i nos… Že­ne su si­lo­va­ne; pa su ve­zi­va­li su im is­pod suk­nje mač­ke ko­je su, po­di­vlja­le zbog uda­ra­ca šta­pom, ki­da­le ti­je­la ovih ne­sreć­ni­ca. For­mi­ra­ne su ban­de ko­je su kao Hu­ni pu­sto­ši­le obla­sti jed­nu za dru­gom pljač­ka­ju­ći si­ro­ti­nju cr­no­gor­sku, skr­na­ve­ći gro­bo­ve pre­da­ka, vu­ku­ći i pr­lja­ju­ći po bla­tu ko­sti Sv. Va­si­li­ja Ostro­škog i Sv. Pe­tra Ce­tinj­skog sa­mo za­to što su bi­li sve­če­vi cr­no­gor­ski’’.
Je­dan od vo­đa i or­ga­ni­za­to­ra Bo­žić­nog ustan­ka 1919. na pod­ruč­ju Nik­ši­ća i oko­li­ne voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić Nje­goš uhap­šen je pri­je iz­bi­ja­nja oru­ža­nih bor­bi i za­tvo­ren u pod­go­rič­ku „Ju­so­va­ču“. U ci­lju is­pi­ti­va­nja sta­nja u Cr­noj Go­ri, po­red osta­lih, u Cr­nu Go­ru je 1919. go­di­ne sti­gao, kao pred­stav­nik SAD, ame­rič­ki ofi­cir i spe­ci­jal­ni sa­vjet­nik za voj­na pi­ta­nja pred­sjed­ni­ka SAD Vu­droa Vil­so­na ma­jor Čarls Ve­ling­ton Fur­long, ka­sni­ji uni­ver­zi­tet­ski pro­fe­sor. On je 12. fe­bru­a­ra 1919. go­di­ne u Ju­suf-pa­ši­nom za­tvo­ru, pod­go­rič­koj tam­ni­ci ,,Ju­so­va­ča’’, raz­go­va­rao i sa voj­vo­dom Bo­žom Pe­tro­vi­ćem. Pre­li­mi­nar­ni iz­vje­štaj ma­jo­ra Fur­lon­ga da­ti­ran je 11. mar­ta 1919. go­di­ne. U tom iz­vje­šta­ju Fur­long pi­še da mu je voj­vo­da Bo­žo Pe­tro­vić re­kao i ovo:
-Ja sam kra­ljev ro­đak i slu­žio sam svo­ju ze­mlju 40 go­di­na - kao naj­bli­ži sa­rad­nik kra­lja Ni­ko­le i prin­če­va i bio ugled­na lič­nost u Cr­noj Go­ri. Sa­da­šnja vlast je od­go­vor­na što sam ja u za­tvo­ru. Cr­na Go­ra je uvi­jek bi­la slo­bod­na ze­mlja i kao ta­kva pri­zna­ta od Evro­pe. Pred­sjed­nik Vil­son je ka­zao da svim ma­lim ze­mlja­ma, uklju­ču­ju­ći i Bel­gi­ju, Cr­nu Go­ru i Sr­bi­ju, tre­ba da­ti sa­mo­stal­nost. Svi su se Cr­no­gor­ci na­da­li da će sa­ve­znič­ke sna­ge bi­ti po­sla­ne ov­đe da odr­ža­va­ju red i svi smo se na­da­li auto­no­mi­ji. Mi že­li­mo da iza­be­re­mo naš sop­stve­ni par­la­ment i ne­ka sud­bi­nu Cr­ne Go­re od­lu­či njen na­rod... Umje­sto Cr­no­go­ra­ca, ov­đe su do­šli Sr­bi i do­ni­je­li mno­go nov­ca. Dva-tri čo­vje­ka su na­zva­li se­be par­la­men­tom i ure­di­li da se u nje­mu na­đu je­di­no lju­di ko­ji ima­ju iste ide­je kao i oni. Taj pr­vi ko­mi­tet sa­či­nja­va­li su dva Sr­bi­na i je­dan Cr­no­go­rac: Pe­tar Ko­so­vić, Sve­to­zar To­mić i Jan­ko Spa­so­je­vić. Čla­no­vi biv­še cr­no­gor­ske Vla­de ni­je­su bi­li uklju­če­ni ni u ko­mi­tet ni u par­la­ment... Na­še pri­sta­li­ce ve­ći­nom se na­la­ze u sta­roj Cr­noj Go­ri. Mi­slim da ih ima vi­še ne­go što sam spre­man da ka­žem. Sva­ko u Cr­noj Go­ri sma­tra da su iz­bo­ri bi­li ne­le­gal­ni i su­prot­ni za­ko­nu ze­mlje i da je vo­lja na­ro­da fal­si­fi­ko­va­na. Srp­ski zva­nič­ni­ci i iza­sla­ni­ci, ko­je su oni iza­bra­li, anek­ti­ra­li su i oku­pi­ra­li Cr­nu Go­ru. Ne­ma mo­guć­no­sti da bi­lo ko ne­što uči­ni, ali ima mno­go lju­di u pla­ni­na­ma ko­ji ne pri­zna­ju sa­da­šnju vla­du... Mi že­li­mo kon­fe­de­ral­nu Ju­go­sla­vi­ju, ali ni­šta se ne mo­že ura­di­ti dok Cr­nu Go­ru ne oku­pi­ra­ju Sa­ve­znič­ke tru­pe En­gle­ske, Ame­ri­ke i Fran­cu­ske. Mi ne že­li­mo ni Sr­be ni Ita­li­ja­ne. On­da bi mo­gli da iz­ra­zi­mo svo­je po­gle­de slo­bod­no. Par­ti­ju ko­ja ima ov­dje moć či­ne bolj­še­vi­ci i ona ne mo­že za­ve­sti red u ze­mlji. Oni su svi Sr­bi i do­zvo­lja­va­ju sva­ku vr­stu sa­mo­vo­lje. Ze­mlja je si­ro­ma­šna i oni do­zvo­lja­va­ju pljač­ku i oti­ma­nje. Nji­ho­vi lju­di mo­gu uze­ti što god že­le od se­lja­ka. Mo­gu ubi­ti ko­ga god že­le i ne­će ih ni­ko po­zva­ti na od­go­vor­nost pred za­ko­nom’’.
P. S. Ovim za­vr­ša­vam po­le­mi­ku sa aka­de­mi­kom La­ki­ćem i sr­dač­no za­hva­lju­jem uva­že­nom li­stu ,,Dan’’ na ustu­plje­nom pro­sto­ru.