Piše: Dragan Mraović


Ru­ski isto­ri­čar Roj Me­dve­dev na­vo­di u svo­joj knji­zi o Ni­ki­ti Hru­ščo­vu za­ni­mlji­vu aneg­do­tu. Ka­da su par­tij­ski dru­go­vi pri­si­li­li Hru­ščo­va da si­đe sa vla­sti 1964, on je na­pi­sao svo­me na­sled­ni­ku Le­o­ni­du Bre­žnje­vu dva pi­sma. Po­ru­čio mu je da ih otvo­ri tek ka­da za­pad­ne u ne­vo­lje, jed­no po jed­no, i da će mu ona po­mo­ći da op­sta­ne na vla­sti. I za­i­sta, ka­da se pr­vi put na­šao u ve­li­kim pro­ble­mi­ma Bre­žnjev je otvo­rio pr­vo pi­smo.
U nje­mu je pi­sa­lo: „Okri­vi me­ne“. Bre­žnjev je ta­ko i uči­nio, sva­lio je svu kri­vi­cu na svog pret­hod­ni­ka i spa­sao se ana­te­me za svo­ja (ne)dje­la. Po­sle iz­vje­snog vre­me­na, po­no­vo se na­šao u ozbilj­nim ne­pri­li­ka­ma i otvo­rio je i dru­go pi­smo. U nje­mu je pi­sa­lo: „Go­tov si. Sa­da le­po sje­di i pi­ši dva pi­sma“.
Da li je vri­je­me da i Go­spo­dar na­pi­še dva pi­sma?
Zad­nji mu je čas, jer upor­no is­tra­ja­va­nje na to­me da osta­ne tu gdje je mo­že is­pro­vo­ci­ra­ti do­ga­đa­je do mje­re da će mo­ra­ti da pi­še pi­sma ka­sni­je, a to zna­či sa ro­bi­je, kao što je pi­sao „Pi­sma iz za­tvo­ra“ Mi­lo­van Đi­las, do­du­še iz Srem­ske Mi­tro­vi­ce, a ne iz Spu­ža, jer Đi­las ni­je bio ma­fi­jaš. Ako, pak, za­gla­vi u Ba­ri­ju, mo­gao bi da pi­še i „Pi­sma iz Ita­li­je“, kao Lju­bo­mir Ne­na­do­vić, ali i tu po­sto­ji ne­ka raz­li­ka iz­me­đu ve­li­kog srp­skog pi­sca i biv­šeg ve­li­ko­sr­bi­na Go­spo­da­ra. Do­du­še, on je sa­da umi­slio da je mi­lo­go­rac, jer ne zna da bi­ti mi­lo­go­rac zna­či bi­ti ni­šči, baš ono što on i je­ste - NI­ŠČI!
Gre­šan je rab bez­bo­žni Go­spo­dar. Mo­gao bi za­to da se za­mo­na­ši je­di­no kod Mi­ra­ša Ud­ba­ša, pa da za­jed­no oka­ja­va­ju gri­je­he u ne­koj će­li­ji. Na nji­ho­vu ne­sre­ću ta­kvim „mo­na­si­ma“ ne sle­du­je ke­li­ja, već će­li­ja. Jer, ne­ma ni­jed­ne sa­kri­sti­je u ko­ju bi mo­gli sta­ti Go­spo­da­re­vi gri­je­si, a nek­mo­li ke­li­je. Mo­že oka­ja­ti gri­je­he svo­je sa­mo u će­li­ji sa re­šet­ka­ma umje­sto kr­sta. Jer, što god Go­spo­dar tak­ne – gre­šno bu­de. Sve pre­tvo­ri u su­prot­nost bo­ži­joj i ljud­skoj prav­di. Od ko­mu­ni­ste do iz­daj­ni­ka ko­mu­ni­stič­ke ide­je. Od tvr­do­kor­nog ju­go­slo­ven­stva do se­ce­si­o­ni­ste. Od mr­žnje pre­ma ša­hov­ni­ci do lju­blje­nja nje­nih sku­ta.
Od „tran­zit­nih tu­ri­sta“ do ita­li­jan­skih ma­fi­ja­ša, ko­ji sa­da ku­ka­ju po za­tvo­ri­ma Ita­li­je: „Svi smo tu, sa­mo nje­ga ne­ma!“ Od iz­da­je srp­stva i pra­vo­sla­vlja do naj­cr­njeg sa­ta­ni­zma. Od mr­žnje pre­ma se­bi, što je kon­ver­tit, do mr­žnje pre­ma sop­stve­nom ro­du. Od bor­ca pro­tiv NA­TO ažda­he do nje­ne klo­a­ke. Od zvje­zdi­ca u oči­ma dje­ce iz Mu­ri­ne do lju­blje­nja sa nji­ho­vim vam­pi­ri­ma. Od go­lo­gu­zog džem­pe­ra­ša do osni­va­ča i vla­sni­ka ban­ke, a Ber­told Breht je go­vo­rio: „Opljač­ka­ti ban­ku ni­je ni­ka­kva pljač­ka u od­no­su na nje­no osni­va­nje.“
Od maj­či­ce Ru­si­je do su­no­vra­ta u la­kr­di­ju aten­ta­ta. Da je ona htje­la da ubi­je to zlo­če­do srp­sko­ga ro­da, ono bi već ima­lo spo­me­nik u Pod­go­ri­ci, a nje­go­ve sku­to­no­še bi se odav­no po­slu­ži­le onim pr­vim pi­smom ko­je je otvo­rio Bre­žnjev. Ni­je valj­da da su Ru­si ama­te­ri kao nje­gov „šer­lok“ Kat­nić, pa da or­ga­ni­zu­ju ta­kvu sprd­nju sa ugle­dom ozbilj­ne dr­žav­ne slu­žbe? Naj­bo­lji do­kaz da su op­tu­žbe na ra­čun Ru­si­je sa­mo lji­ga­va iz­mi­šljo­ti­na je­ste to što je Go­spo­dar živ! Jer oni ne bi po­ku­ša­va­li, no bi uspje­li od pr­ve. Za­to, ne­ka on bri­ne šta mu mi­sli en­gle­ska MI6 ko­ja ima obi­čaj da li­kvi­di­ra svo­je la­ke­je na kra­ju ba­la­de, a on­da za to okri­vi Ru­se.
Mo­že mu se, jer bez­ob­zir­no igra na po­da­nič­kom men­ta­li­te­tu mi­lo­go­ra­ca, na ko­rup­ci­ji ne­vi­đe­nih raz­mje­ra u isto­ri­ji jed­nog ča­snog na­ro­da, na an­ti­srp­skim te­žnja­ma Al­ba­na­ca i na raz­je­di­nje­no­sti opo­zi­ci­je. Na bez­volj­no­sti gra­đa­na da po­dr­že op­struk­ci­ju re­ži­mu, jer uvi­đa­ju da i mno­gi u opo­zi­ci­ji mi­sle na isti ka­lup kao i vlast. Jed­na­ko su evro­tlan­ti­sti.
Za­to ima mno­go te­ma za pi­sma ko­ja će Go­spo­dar mo­ći usko­ro da na­pi­še, po­što otvo­ri ono u ko­me pi­še: „Go­tov si. Sa­da le­po sje­di i pi­ši dva pi­sma“.
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)