Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Dru­štve­ne mre­že po­ste­pe­no „pre­u­zi­ma­ju po­sao“ kla­sič­nih me­di­ja, pri­si­lja­va­ju­ći ih da se ubr­za­no mi­je­nja­ju uko­li­ko že­le da op­sta­nu. Ubi­stvo Osa­me bin La­de­na ni­je je­di­ni do­ga­đaj u ko­jem su dru­štve­ne mre­že bi­le iz­vor in­for­ma­ci­ja. Slič­no se do­go­di­lo i za vri­je­me ne­mi­ra u Ira­nu, po­vo­dom iz­bor­nih re­zu­la­ta­ta, 2009. go­di­ne. Iran je u tom pe­ri­o­du bio u pot­pu­no­sti me­dij­ski blo­ki­ra­na ze­mlja, a sli­ke na „Fej­sbu­ku“ i po­ru­ke na „Tvi­te­ru“ pri­ka­zi­va­le su ta­da­šnje sta­nje. Svi­jet je ob­i­šao sni­mak ubi­stva jed­ne Iran­ke, ko­ja je na in­ter­net ser­vi­si­ma „Ju­tjub“ i „Tvi­ter“ pro­zva­na „la­vi­ca Ne­da“, pri­je ne­go što je do­ga­đaj ob­ja­vljen u dru­gim me­di­ji­ma. Ubi­je­na je dok je po­sma­tra­la ne­re­de na uli­ca­ma Te­he­ra­na, po­stav­ši ta­ko sim­bol ot­po­ra iran­skim vla­sti­ma. Ko­ri­ste­ći br­zi­nu pro­to­ka in­for­ma­ci­ja, dru­štve­ne mre­že su od­i­gra­le zna­čaj­nu ulo­gu to­kom cu­na­mi­ja ko­ji je 2011. go­di­ne za­de­sio Ja­pan, po­ma­žu­ći spa­si­lač­kim eki­pa­ma da lo­ci­ra­ju pre­ži­vje­le, kao i to­kom ura­ga­na „Sen­di“ u Nju­jor­ku pro­šle go­di­ne.
„In­ter­net po­sta­je grad­ski trg glo­bal­nog se­la sju­tra­šnji­ce“, re­kao je jed­nom pri­li­kom osni­vač „Maj­kro­sof­ta“ Bil Gejts, uka­zav­ši na zna­čaj „glo­bal­ne mre­že“ i njen uti­caj na ci­vi­li­za­ci­ju. S na­stan­kom dru­štve­nih mre­ža, Gej­tso­va tvrd­nja do­bi­ja još vi­še na zna­ča­ju.
Uti­caj dru­štve­nih mre­ža pre­po­zna­li su i po­li­ti­ča­ri, pro­na­šav­ši mo­der­ni­ji na­čin ko­mu­ni­ci­ra­nja s po­ten­ci­jal­nim bi­ra­či­ma, pro­tiv­ni­ci­ma, ne­is­to­mi­šlje­ni­ci­ma, ali i sled­be­ni­ci­ma.
Funk­ci­ja me­di­ja je da in­for­mi­šu, za­ba­ve, obra­zu­ju i so­ci­ja­li­zu­ju. Dru­štve­ne mre­že, či­ni se, mo­gu is­pu­ni­ti sva če­ti­ri kri­te­ri­ju­ma, ali ipak one ne po­sje­du­ju fil­ter za dez­in­for­ma­ci­ju, „jef­ti­nu za­ba­vu“, ne­pi­sme­nost i neo­bra­zo­va­nost, što ta­ko­đe mo­že bi­ti dio nji­ho­vog sa­dr­ža­ja. Upra­vo zbog to­ga one ne mo­gu bi­ti iden­tič­ne kla­sič­nim me­di­ji­ma ali po­sta­ju vr­sta no­vog, mo­der­nog me­di­ja či­ju in­for­ma­ci­ju, vi­jest, oba­vje­šte­nje, ne pi­šu pro­fe­si­o­nal­ni no­vi­na­ri ne­go obič­ni lju­di. Oni ko­ji su se za­te­kli na mje­stu do­ga­đa­ja, oni ko­ji pro­sle­đu­ju in­for­ma­ci­ju ne­kog dru­gog, oni ko­ji že­le da is­ka­žu svoj stav, oni ko­ji že­le ne­što da pro­mi­je­ne. Dru­štve­ne mre­že omo­gu­ći­le su ogrom­nom kru­gu lju­di da ras­pra­vlja o dru­štve­nim i po­li­tič­kim zbi­va­nji­ma. Ci­vil­ni ak­ti­vi­zam in­ter­net ko­mu­ni­ka­ci­jom do­bi­ja sve ve­će raz­mje­re. Mo­žda ljud­sku su­šti­nu i na­gon „da uče­stvu­je“ i „da se pi­ta“ naj­bo­lje opi­su­je re­če­ni­ca Ive An­dri­ća: „Sve su Dri­ne ovog svi­je­ta kri­ve; ni­ka­da se one ne­će mo­ći sve ni pot­pu­no is­pra­vi­ti, ali ni­ka­da ne smi­je­mo pre­sta­ti da ih is­pra­vlja­mo“. S ob­zi­rom na to da je ne­dav­no osmi­šljen ri­ja­li­ti pro­gram „Pu­to­va­nje na Mars bez po­vrat­ka“, ko­ji je pla­ni­ran za 2023. go­di­nu, a či­ji će kan­di­da­ti ima­ti osmo­go­di­šnju pri­pre­mu, i u pla­nu je da se do 2033. go­di­ne ta­mo na­sta­ni dva­de­se­to­ro lju­di ko­ji ne­će bi­ti u mo­guć­no­sti da se vra­te na Ze­mlju, u da­lji raz­voj dru­štve­nih mre­ža i dru­gih teh­no­lo­ških do­stig­nu­ća, uop­šte ni­je te­ško po­vje­ro­va­ti.