Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek

Evo još jed­ne ne­ga­tiv­ne oso­bi­ne ko­joj ću se (ne)ra­do ,,obra­ti­ti’’. Ono što me ,,po­ve­lo’’ i na­ve­lo na ovu te­mu je­su ne­dav­ni pred­sjed­nič­ki iz­bo­ri u Ame­ri­ci. Da­kle, ri­ječ je o po­vo­dlji­vo­sti i nje­nom uti­ca­ju na čo­vje­ka. Ra­zu­mi­jem i pri­rod­no je da se u to­ku iz­bo­ra či­ne sva­ko­ja­ke igra­ri­je i da se na­gle­da­mo sve­ga i sva­če­ga. Ovi na­ši ,,paj­ta­ši’’ su ne­ka­ko već vi­đe­ni, ta­ko da je za­in­te­re­so­va­nost za nji­ho­ve man­gu­pa­ri­je, ba­rem kod me­ne na to­tal­noj nu­li. Ali ame­rič­ki sce­na­rio dvo­bo­ja dvo­je po­nu­đe­nih kan­di­da­ta pra­ti­la sam kao cr­ta­ni film kad sam bi­la ma­la.
A šta mi je to ta­ko dr­ža­lo pa­žnju? De­fi­ni­tiv­no po­vo­dlji­vost bi­ra­ča i nji­ho­va op­se­siv­na pri­vr­že­nost iz­li­za­nim fra­za­ma. Znam da su sve po­li­tič­ke po­ru­ke odav­no baš to- iz­li­za­ne i do­sad­ne fra­ze, ali ove ame­rič­ke ni­su ni­ko­me ni do ko­lje­na. Mi i na­še pra­zne pri­če su ,,ma­la ma­ca’’ na­spram ovih ame­rič­kih pet­pa­rač­kih. Ko­li­ko sa­mo ,,scen­skih efe­ka­ta’’, glu­ma­ta­nja, na­mje­šte­nog i iz­vje­šta­če­nog i go­vo­ra i osmi­je­ha! I ko­li­ko po­vo­dlji­vog na­ro­da sa obje stra­ne.
Ni­šta, baš ni­šta kao po­li­ti­ka ne mo­že to­li­ko da ob­u­zme čo­vje­ka i pot­pu­no ga uzme pod svo­je. Bo­lje re­ći, ni­šta kao vo­đa ne mo­že da za­ve­de i po­ve­de čo­vje­ka. Uglav­nom je to u po­gre­šnom prav­cu. Pri­zem­na nad­mu­dri­va­nja po­ra­že­ne (na mo­je za­do­volj­stvo) go­spo­đe Klin­ton, i iza­bra­nog pred­sjed­ni­ka Tram­pa, u oči­ma ame­rič­kih po­sma­tra­ča, a bo­ga­mi i gla­sa­ča bi­la su ko­stant­no na gra­ni­ci eufo­ri­je i op­se­siv­no­sti, a vr­lo če­sto su je i pre­la­zi­li. Ubi­je­đe­na sam da su se Ame­ri­kan­ci svih ovih pred­iz­bor­nih i iz­bor­nih da­na uspa­vlji­va­li i bu­di­li sa ime­nom svog kan­di­da­ta na usna­ma. Ta op­se­siv­na po­vo­dlji­vost, ta pri­mi­tiv­na pri­vr­že­nost, ta de­mo­krat­ska ka­mu­fla­ža i is­tre­ni­ra­na za­di­vlje­nost ne mo­gu se vi­dje­ti ni u nji­ho­vim naj­do­sad­ni­jim fil­mo­vi­ma.
Opet na­gla­ša­vam da sam pom­no pra­ti­la ovaj cir­kus, da bih još jed­nom po­tvr­dli­la svoj stav, da po­vo­dlji­vost i te ka­ko mo­že da po­lju­lja ljud­sko do­sto­jan­stvo. Bi­ti za­lu­đen bi­lo či­me ili bi­lo ki­me od čo­vje­ka pra­vi naj­o­bič­ni­jeg pa­ja­ca. Go­mi­la tih lju­di sa obje stra­ne, nji­ho­va op­se­siv­nost pre­ma svo­jim umi­šlje­nim ido­li­ma u me­ni bu­kval­no iza­zi­va pre­zir. Go­mi­la naj­o­bič­ni­jih igra­ča­ka u ru­ka­ma de­ma­go­gi­je. Ra­zu­mi­jem da je do­ne­kle pri­rod­no bi­ti na­klo­njen ne­kom kan­di­da­tu, od­no­sno di­je­li­ti nje­go­vo mi­šlje­nje i stav, pa i bi­ti an­ga­žo­van u ne­kom smi­slu, ali bi­ti ap­so­lut­no i sli­je­po po­vo­dljiv jed­no­stav­no je ne­za­mi­sli­vo. No, Ame­ri­ka ne mi­sli ta­ko! I ni­je to slu­čaj sa­mo u po­li­ti­ci. Nji­ho­va svi­jest funk­ci­o­ni­še baš kao i nji­ho­va isto­ri­ja. Par­don, ,,za­bo­ra­vi­la’’ sam da oni ne­ma­ju isto­ri­ju. Ali za­to ima­ju ,,de­mo­kra­ti­ju’’. Ima­ju, ali ,,ma­lo mor­gen’’.
O ame­ri­ka­ni­za­ci­ji sam već pi­sa­la, i bog­me ,,bi­če­va­la’’, ta­ko da je ja­sno da i mi sve vi­še li­či­mo na ono što ni­ka­ko ne bi­smo smje­li da po­sta­ne­mo. Po­vo­dlji­vi, uni­for­mi­sa­ni i po­vr­šni. Do­sad­ni, bla­zi­ra­ni i iz­vje­šta­če­ni. Na­šmin­ka­ni i pra­zni.
Šta je to, za­pra­vo što po­vo­dlji­vost vo­li da osje­ti u čo­vje­ku? Pa si­gur­no, ono što mu naj­vi­še pri­ja je­ste nje­go­va ne­si­gur­nost. Za­tim, ne­do­sta­tak sa­mo­po­u­zda­nja, ne­do­sta­tak sop­stve­nog mi­šlje­nja, neo­d­luč­nost. Otu­da ova­kve oso­be tra­že uto­či­šte u tu­đem mi­šlje­nju i po­lo­ža­ju. Oni ko­ji ,,vo­de’’ ova­kve i te ka­ko zna­ju da is­ko­ri­ste nji­ho­vu sla­bost i ti­me učvr­ste svo­ju po­zi­ci­ju. Bi­lo po­li­tič­ku ili ne­ku dru­gu. U sva­kom slu­ča­ju, po­vo­dlji­vi lju­di su im u sva­kom tre­nut­ku do­bro­do­šli i neo­p­hod­ni. Pri­mjer za to su mno­gi dik­ta­to­ri ko­ji su vla­da­li svi­je­tom, a bo­ga­mi vla­da­ju i da­nas.
Že­lim da na­po­me­nem da ni­smo ni mi ni­šta ma­nje po­vo­dlji­vi u po­li­tič­kom smi­slu od Ame­ri­ka­na­ca. Ipak, mo­ram pri­zna­ti, da iz­me­đu ova dva zla ra­di­je bi­ram ovo na­še, ne za­to što sam pa­tri­o­ta, već što mi je ame­rič­kog pre­ko gla­ve.
Na­gle­dah se i na­slu­šah i ,,de­mo­krat­ske’’ Klin­ton­ke i ,,na­še­ga dru­ga’’ Tram­pa, iz­ma­mi­še mi i osmi­je­he i pod­smi­je­he, ali i sa go­le­mom tu­gom po­sma­trah ovaj po­vo­dlji­vi svi­jet oko njih. Dok Tramp ovih da­na ,,pro­vje­tra­va’’ pro­zo­re Bi­je­le ku­će, onaj ,,de­mo­krat­ski’’ svi­jet go­spo­đe im Hi­la­ri ne mo­že da se po­mi­ri sa ovom či­nje­ni­com. Nji­ho­va po­vo­dlji­vost je još uvi­jek na sna­zi, ali či­ni mi se da ču­jem onu ,,uza­lud vam trud, svi­ra­či’’.
Ipak vi­še vo­lim da ču­jem pje­smu Mi­ro­sla­va Ili­ća ko­ja me­ne ,,vo­di’’: ,,Ame­ri­ka, Ame­ri­ka, ze­mlja ve­li­ka, ali me­tar mo­ga se­la, Ame­ri­ka ce­la’’.
Za­to, dok Hi­la­ri uda­ra u klin, a Tramp u plo­ču, vi udri­te bri­gu na ve­se­lje! Ne­ka vas vo­di zdra­va i pra­va mi­sao i raz­dra­ga­na i ve­se­la du­ša. Ne­ka vas vo­de va­ša sna­ga i čvr­sta vje­ra u se­be. Bu­di­te svo­ji. Ja je­sam... I ja i moj bič, jer po­vo­dlji­vost je kič.
(Autor­ka je pje­sni­ki­nja)