Pi­še: Če­do­mir An­tić

Do­šlo je vri­je­me de­ma­go­ga. Lo­kal­no odav­no, glo­bal­no pro­šle sed­mi­ce. Ipak, po­sta­vlja se pi­ta­nje da li je u op­štoj kri­zi de­mo­kra­ti­je i svih ide­a­la de­ma­go­gi­ja sa­ma po se­bi lo­ša. Mi da­nas go­vo­ri­mo o al­ter­na­ti­vi. Ne­ma mno­go iz­bo­ra. Ka­da je, što re­če moj pri­ja­telj isto­ri­čar Pre­drag J. Mar­ko­vić, u Ame­ri­ci i pri­je to­ga u Bri­ta­ni­ji po­bi­je­dio „gnjev­ni bi­je­li čo­vjek“ po­sta­lo je iz­vje­sno da na dru­goj stra­ni ne sto­je Ka­to­ni ni De­mo­ste­ni, već gru­pa bi­ro­kra­ta ko­ji su pre­ki­nu­li ve­ze sa na­ro­dom i vla­da­ju uz po­moć sto­ti­na mi­li­jar­di do­la­ra i mar­ke­tin­ških kom­pa­ni­ja ko­je slu­že da bi ob­ma­nu­le gra­đa­ne.
Ni­sam na­vi­jao za Tram­pa (smi­je­šno mi je ka­da ne­ko u ma­loj ze­mlji go­vo­ri o po­dr­šci kan­di­da­ti­ma za naj­vi­še dr­žav­ne du­žno­sti u ve­li­kim si­la­ma). Za­ni­mlji­vo mi je bi­lo ka­ko po­bje­đu­je upr­kos sve­mu. Ne vi­dim slič­nost iz­me­đu Do­nal­da Tram­pa i Adol­fa Hi­tle­ra ta­mo gdje je vi­de mno­gi ko­men­ta­to­ri, ali je i te ka­ko vi­dim u tom ču­de­snom uspo­nu. Tramp je to­kom pro­te­klih go­di­nu i po za­i­sta išao ka vla­sti si­gu­ran i od­lu­čan, ka­ko bi Hi­tler re­kao „ko­ra­kom mje­se­ča­ra“. Nje­go­va po­bje­da je ve­li­čan­stve­na. Od sa­mog po­čet­ka bro­ja­nja gla­so­va na­šao se u pred­no­sti i ko­nač­no je po­sle se­dam sa­ti uz­bu­đe­nja bez ne­iz­vje­sno­sti i iza­bran za pred­sjed­ni­ka Sje­di­nje­nih Dr­ža­va.
Ipak, tre­ba re­ći ne­što o dru­goj stra­ni tog gi­gant­skog uspo­na i ve­i­čan­stve­nog tri­jum­fa. Do nje­ga je do­šlo za­hva­lju­ju­ći ne­vi­đe­nom mi­je­ša­nju dr­ža­ve u iz­bor­ni pro­ces. Svi­ma se či­ni­lo da esta­bli­šment ra­di za Hi­la­ri Klin­ton, ali to na­po­slet­ku ni­je bio slu­čaj. Ko­nač­no je do po­bje­de ne­sum­nji­vo do­ve­la in­ter­ven­ci­ja di­rek­to­ra FBI, ko­ji se pri­je za­vr­šet­ka is­tra­ge svo­jim na­stu­pom umi­je­šao u po­li­ti­ku i po­mo­gao Tram­pu. Ko­nač­no, baš kao i 2000. go­di­ne, pro­ce­du­ra je po­bi­je­di­la ma­te­ma­ti­ku. Sta­ri iz­bor­ni si­stem, usta­no­vljen ka­da su SAD bi­le pr­va mo­der­na de­mo­krat­ska re­pu­bli­ka svi­je­ta (ka­da ni­je bi­lo stru­je, te­le­gra­fa, te­le­fo­na, fak­sa ili in­ter­ne­ta), omo­gu­ćio je jed­nom kan­di­da­tu da ima 70 elek­to­ra (iz­bo­r­ni­ka) vi­še i po­bi­je­di, a da u su­šti­ni ima oko 150.000 gla­so­va ma­nje od po­ra­že­nog.
U SAD se me­đu­tim po­štu­ju pro­ce­du­re, bez če­ga ne­ma de­mo­kra­ti­je. Ni­je Ame­ri­ka ta­ko na­pred­na kao Cr­na Go­ra da je u njoj je­dan sa­vr­še­ni po­je­di­nac za­kon po se­bi. Me­đu­tim, sa ova­kvim Sje­di­nje­nim Dr­ža­va­ma osta­je pi­ta­nje šta će bi­ti sa na­ma? Ra­ni­je se mno­go dr­ža­va svi­je­ta na njih ugle­da­lo kao na svje­ti­o­nik de­mo­kra­ti­je, uzor... Uzo­ra je i bi­lo, bez ob­zi­ra na sve... Šta re­ći da­nas?
Sr­bi su se istin­ski ob­ra­do­va­li Tram­pu. Po­vje­ro­va­li su da je on i pre­ma nji­ma dru­ga­či­ji ne­go što je to no­tor­na Hi­la­ri. To­li­ko su da­le­ko oti­šli da su po­mi­sli­li da nje­go­va su­pru­ga Slo­ven­ka mo­že bi­ti pre­po­ru­ka za Sr­bi­ju. Za­mi­sli­te, Slo­ven­ci su na­ši na­vod­ni pri­ja­te­lji. Oni mr­zi­te­lji ko­ji su ubi­ja­li na­še voj­ni­ke 1991. a po svi­je­tu go­vo­ri­li da su im gra­do­vi u pla­me­nu i da Sr­bi, a ne nji­ho­vi (ge­ne­ral Kon­rad Kol­šek, ad­mi­ral Sta­ne Bro­vet, Hr­vat An­te Mar­ko­vić... ) vr­še ge­no­cid. A slo­ve­nač­kih pa­ra­voj­ni­ka i ci­vi­la stra­da­lo je pet pu­ta ma­nje od go­lo­bra­dih ju­go­slo­ven­skih voj­ni­ka. Sa­da će nam Me­la­ni­ja Tramp si­gu­r­no po­mo­ći... Pa du­gu­ju Slo­ven­ci na­ma...
I Še­še­lju se do­pao Tramp. Vje­ro­vat­no odu­še­vlje­nje ni­je isto kao ka­da je 1990. sa­ku­pljao do­brov­ljce za rat pro­tiv svog „uzo­ra u ka­zni“ Sa­da­ma Hu­se­i­na, ali je do­volj­no da ne­ku pri­glu­pu pje­smi­cu, ko­ju su dvo­ji­ca pre­star­je­lih pu­ber­te­tli­ja do­bi­li pre­ra­đu­ju­ći čet­nič­ke na­pje­ve, pu­šta u Na­rod­noj skup­šti­ni. Po­če­li smo sa Ra­kom i Bi­džom ko­ji su ur­la­li da je nji­hov Slo­bo­dan „ko­mu­ni­sta ali da ga vo­le ko’ Isu­sa Hri­sta“, a za­vr­ša­va­mo sa Tram­pom ko­me se „u šu­ba­ri dr­ma cve­će“ i ko­ji, je li „ide sa va­šing­ton­skom si­lom“...
Ni­je, me­đu­tim, Še­šelj bio ne­ga­ti­vac to­ga da­na. On je u Na­rod­noj skup­šti­ni tog da­na tri­jum­fo­vao. Na mje­stu pred­sjed­ni­ka sje­dio je bri­tan­ski di­plo­ma­ta ko­ji je po­sla­ni­ci­ma tre­ba­lo da pred­sta­vi do­ku­ment na en­gle­skom ko­ji se ti­če na­pret­ka Sr­bi­je ka član­stvu u EU. Iz­me­đu osta­log, za na­pre­dak se od nas tra­ži i da pre­da­mo tro­je na­rod­nih po­sla­ni­ka ko­ji su na­vod­no uvri­je­di­li Ha­ški tri­bu­nal... Ra­di­kal­ski po­sla­ni­ci, iako se či­ni kao da još ni­su pri­mi­li hri­šćan­stvo i ži­ve u mi­li­ni var­var­stva, odr­ža­li su le­gen­dar­no pre­da­va­nje am­ba­sa­do­ru De­ven­por­tu i nje­go­vim sled­be­ni­ci­ma u Sr­bi­ji. Pi­ta­li su ga ka­ko mo­že da pre­po­ru­ču­je jed­noj dr­ža­vi ula­zak u EU ako je nje­go­va dr­ža­va na­pu­sti­la uni­ju? Tra­ži­li su slu­žbe­ni pre­vod iz­vje­šta­ja jer mi još uvi­jek ni­smo ko­lo­ni­ja. Pi­ta­li za­što sje­di na mje­stu pred­sjed­ni­ka par­la­men­ta. Tra­ži­li ob­ja­šnje­nje za­što srp­skim po­sla­ni­ci­ma su­de u Ha­gu, jer su po­ma­ga­li Še­še­lju, a ni­ti je­dan svje­dok pri to­me ni­je po­vri­je­đen; dok je kod oslo­bo­đe­nog Ha­ra­di­na­ja njih de­ve­to­ro umr­lo, ve­ći­nom sum­nji­vo i na­sil­no? Taj skan­da­lo­zni za­htjev za iz­ru­če­nje po­sla­ni­ka po­stao je još i uslov Sr­bi­ji za na­pre­dak ka član­stvu u EU... Ni­su do­bi­li od­go­vor. De­ven­port je sje­dio siv i ljut, ko­nač­no je sjeo u pr­vi red sa­le i na kra­ju oti­šao... Po­put ne­kog sve­ti­te­lja ka­sni­je je na Tvi­te­ru na­pi­sao ka­ko „Sr­bi­ja još uvi­jek ni­je sprem­na...“? Za šta sprem­na? Za nje­ga? Mo­žda za od­lu­ke ko­je su do­ni­je­li Bri­tan­ci i Ame­ri­kan­ci, a ko­je on oči­gled­no ne po­dr­ža­va?
Ali, do­bro je... Klin­to­no­vi (bar onaj me­đu nji­ma ko­ji je naj­da­lje do­gu­rao) ni­su zna­li da Cr­na Go­ra i Ma­ke­do­ni­ja ni­su jed­noisto... Ovaj no­vi mo­žda ne­će zna­ti gdje je Bal­kan i to sva­ka­ko ni­je lo­še... Za sve nas, osim za Đu­ka­no­vi­ća, ko­me mno­go zna­či da u Va­šing­to­nu zna­ju gdje je i ka­ko mu je...(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)