Pi­še: Mi­lu­tin Mi­ćo­vić

Po­koj­ni Zo­ran Ži­žić umio je ne­što da ka­že, i da uči­ni, što će da se za­pam­ti. Sve ka­ko je gu­bio vlast, a po­ne­kad je i gu­rao od se­be, vi­dlji­vi­je je po­sta­jao čo­vjek, što se ri­jet­ko de­ša­va me­đu par­tij­skim lju­di­ma. Ho­ća­še re­ći u skup­šti­ni – „Cr­na Go­ra po­sta­je ze­mlja ču­da“, tj. - u njoj je mo­gu­će, ono što je stvar­no ne­mo­gu­će. Po­sred­stvom vla­sti, stvar­nost mo­že da se iz­vr­će i pre­vr­će, da čo­vjek mo­že za­spa­ti u jed­noj dr­ža­vi i na­ro­du, a pro­bu­di­ti se u dru­goj. Još je upo­tre­blja­vao iz­raz „nad­re­a­li­zam“ za op­skur­ne po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je, ko­je su u po­sled­nje vri­je­me po­sta­ja­le sve če­šće. Re­dov­na po­li­tič­ka i „dr­ža­vo­tvor­na“ prak­sa pretp­ostavljala je men­tal­nu adap­ta­ci­ju nesrećnika u pot­pu­no iz­mi­je­nje­noj lo­gi­ci stva­ri. U slič­nim pri­li­ka­ma, ču­la se ri­ječ, „ko ov­dje ne po­lu­di, ni­je nor­ma­lan“.
Tran­zi­ci­o­ni duh, ko­ji je za­hva­tio naš pa­tri­jar­hal­ni na­rod, ra­zo­rio je u nje­mu osta­tak du­šev­ne ne­vi­no­sti. Te­ško je bi­lo pri­hva­ti­ti sa­zna­nje da su se mon­stru­mi do­ko­pa­li vla­sti, to jest, te­ško je bi­lo pri­hva­ti­ti, da će za­rad vla­sti, čo­vjek u se­bi po­ga­zi­ti čo­vje­ka, da bi bio mon­strum.
Ali, mi smo na Bal­ka­nu pre­ži­vje­li već škol­ske pri­mje­re mon­stru­o­zne ma­ni­pu­la­ci­je, ko­ja je ko­šta­la po­to­ke ne­vi­ne kr­vi, i bu­du­će smr­to­no­sne ne­spo­ra­zu­me i naj­ma­što­vi­ti­je bo­le­sti. Te­ško je na­iv­noj i ne­vi­noj du­ši pri­hva­ti­ti da ne­ki na­rod svo­ja voj­na kli­ka bom­bar­du­je da bi svoj zlo­čin pod­met­nuo pro­tiv­nič­koj stra­ni, ka­ko bi od glav­nog šah-maj­sto­ra bi­la sa­tr­ta. Bi­lo je te­ško na­iv­noj du­ši pri­hva­ti­ti da su Mar­ka­le i Ra­čak na­pra­vi­li sa­mi se­bi, da bi po­zva­li Ame­ri­ku da nas bom­bar­du­je i tru­je dok nas ima. Ni­je­smo zna­li ka­ko to ide, za­to nam se i da­nas bron­za­ni Bil Klin­ton ku.či na­sred srp­skog Ko­so­va. A bi­la je već di­gla no­gu i Klin­to­no­va. Ali je je spu­stio Tramp.
Elem, šta se ovo zbi­va kod nas? Mi­lo Đu­ka­no­vić i Alek­san­dar Vu­čić spre­ma­ju na se­be lju­te aten­ta­te? Ka­ko mo­že na­iv­na du­ša u to da ne po­vje­ru­je, jer su evo je­dva ži­vi pre­te­kli, a „uma­lo Cr­na Go­ra ni­je za­vi­je­na u cr­no“ i „po­to­ci kr­vi“ po­ka­za­li sva­kom da to ni­je pri­ča ne­go ži­va isti­na. O, đa­vo­le, Bog te ubio! Ra­za­be­ri se sad ti, cr­ni čo­vje­če, u ovo­me, ako ne­maš di­rekt­ne iz­vje­šta­je i do­ka­ze taj­nih slu­žbi. Ali je­ste „nad­re­al­no“, ka­ko bi re­kao Zo­ran Ži­žić, i nad­re­al­ni­je ti­me što je da­lje od do­ka­za. No, spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac Mi­li­vo­je Kat­nić, ko­me na­rod tre­ba da vje­ru­je jer no­si to zva­nje, iz ob­je­ktiv­nih raz­lo­ga mo­ra da se spu­sti do port­pa­ro­la par­tij­skog še­fa Mi­la Đu­ka­no­vi­ća. On ne­ma po­vje­re­nja u dr­žav­ne slu­žbe, po­li­ci­ju, sud­sku pro­ce­du­ru, za­to na­pu­šta dr­žav­nu kan­ce­la­ri­ju i di­rekt­no se ba­ca na te­ren, i uvje­ra­va se „svo­jim oči­ma“, i još mi­sli svo­jom gla­vom, i u do­slu­hu sa ne­vi­dlji­vim si­la­ma - na­la­zi ne­po­bit­ne do­ka­ze o pa­kle­nom pla­nu ru­še­nja dr­ža­ve i po­gu­blje­na še­fa vla­de.
Po­ka­zu­je se da spe­ci­jal­ni dr­žav­ni tu­ži­lac ni­je sa­mo ne­u­po­re­di­vi ope­ra­ti­vac na te­re­nu u at­mos­fe­ri dr­žav­nog uda­ra, ne­go i ge­ni­ja­lan hip­no­ti­zer, jer pre­ka­lje­ne vo­đe „kri­mi­nal­ne gru­pe“ na li­jep na­čin pri­mo­ra­va da „pri­zna­ju svo­ju kri­vi­cu“, da se jav­no po­ka­ju pred dr­žav­nim sve­šte­ni­kom, da bi im ka­zna bi­la mi­ni­ma­la­na, a po­mi­lo­va­nje usli­je­di­lo za pr­vi dan cr­no­gor­ske dr­žav­no­sti. Kat­nić ras­po­la­že ta­kvim du­hov­nim al­tru­i­zmom da on ne tre­ba da iz­vo­di do­ka­ze o kri­vi­ci re­če­nih „kri­mi­na­la­ca“ - efi­ka­sni­je je sa sta­no­vi­šta dr­žav­nog tu­ži­o­ca i zva­nič­ne Cr­ne Go­re da ih pri­vo­li da oni sa­mi se­be osu­de pred Cr­nom Go­rom i nje­nim na­ro­dom, i ci­je­lim svi­je­tom, ne pri­zna­ju­ći sa­mo da su svi ra­di­li po za­jed­nič­kom sce­na­ri­ju.
U tim pri­ča­ma do­če­ka­smo neo­če­ki­va­nu po­bje­du Do­nal­da Tram­pa nad am­bi­ci­o­znom mi­ro­tvor­kom Hi­la­ri Klin­ton. Pla­če Al­ba­ni­ja, pla­če Cr­na Go­ra, pla­če Ko­so­vo al­ban­sko, tu­gu­je po­la Ame­ri­ke, jer im bez met­ka „po­gi­be“ po­li­tič­ka grand-ma­der.
E, kad uze­smo ov­dje da kroz ne­ko­lio ne­ve­se­lih do­ga­đa­ja po­gle­da­mo na Cr­nu nam Go­ru, da po­gle­da­mo na­šu ,,žiznj'' i sa ma­lo ve­se­li­je stra­ne. Ima su­ve­re­nih lju­di u ne­su­ve­re­noj Cr­noj Go­ri, ko je re­kao da ne­ma? I me­đu nji­ma ima mno­go ne­ra­zu­mi­je­va­nja, ne­ko bi re­kao da ih ne­ma? Za­što mi sad pa­de na pa­met ne­u­mor­ni mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je? Ma­lo mu je da zi­da ve­le­lep­ne cr­kve po Cr­noj Go­ri, i no­si je­van­đe­lje, i pre­go­va­ra s vla­sti­ma ko­ji du­hov­no gle­da­nje ne vi­de, ne­go se još la­ća i svje­tov­nog pro­sve­šče­ni­ja i ure­đi­va­nja knji­žev­nih pri­li­ka i ne­pri­li­ka. Sa svoj­stve­nom du­hov­nom stra­te­gi­jom, te­ma­ti­zu­je knji­žev­ne ča­so­pi­se, po­sta­vlja ured­ni­ke, or­ga­ni­zu­je pro­mo­ci­je i mi­tin­ge po­e­zi­je, pi­še pje­sme, gu­sla, oku­plja pje­sni­ke na vje­ro­na­u­ku. So­li im čor­bu. Ne­ma ko­ga da ču­je, za­to sve sam ka­že. U cr­kvi pro­po­vi­je­da Nje­go­ša, me­đu knji­žev­ni­ci­ma sve­te oce. Po cr­no­gor­skim br­di­ma, uspje­šno vo­di rat s NA­TO pak­tom. A Đu­ka­no­vi­ća bi­je gdje ga god stig­ne. Ko­so­vo na­pra­vi kad mu na um pad­ne. Mo­žda mu je ma­lo bre­me, pa uvi­jek tra­ži – još i dru­ga­či­je pu­te­ve? Eto, ne sre­ta­mo ga odav­no, pa da mu ovo ova­ko ka­žem...
(Autor je knji­žev­nik)