Pi­še: Bu­di­mir Vu­ko­vić

Mo­ral­ni su­no­vrat ko­ji je za­de­sio Cr­nu Go­ru pri­je sko­ro 30 go­di­na pro­u­zro­ko­va­li su li­je­pi i mla­di kon­tra­re­vo­lu­ci­o­na­ri. Kao cu­na­mi ili na­je­zda ska­ka­va­ca, opu­sto­ši­li su pri­vre­du, iz­ru­ga­li se va­že­ćim za­ko­ni­ma i do­ni­je­li svo­ja ma­fi­ja­ška pra­vi­la. Ge­ne­ra­ci­je bu­du­ćih Cr­no­go­ra­ca ne­će mo­ći da ope­ru na­ta­lo­že­nu pr­ljav­šti­nu i ne­mo­ral.
Naš dra­gi vo­đa tra­žio je kri­vič­nu od­go­vor­nost za jag­nje­će iz­je­li­ce, ali ta­da­šnje sud­stvo ni­je pod­le­glo pri­ti­sci­ma. Ka­ko je da­nas sva­ka po­ra dru­štva za­hva­će­na vi­ru­som mla­do­cr­no­gor­šti­ne, ta­ko se bo­jim da ne­ma iz­u­ze­ta­ka ni u jed­noj in­sti­tu­ci­ji – pa ni u tu­ži­la­štvu.
Biv­še cr­no­gor­sko ru­ko­vod­stvo in­tri­ga­ma je do­šlo na vlast ža­le­ći se na mo­ral­nu ve­li­či­nu ka­kav je bio Bla­žo Jo­va­no­vić. Na na­čin ka­ko su do­šli na vlast ta­ko su i si­šli.
Naš su­ve­ren ide sto­pa­ma kra­lja Ni­ko­le i opet tra­ži kri­vič­nu od­go­vor­nost za svo­je pro­tiv­ni­ke. „Bom­ba­ški pro­ces“ ko­ji je la­ži­rao kralj Ni­ko­la po­čet­kom pro­šlog vi­je­ka umno­go­me pod­sje­ća na da­na­šnje pro­ce­su­a­ci­je. To je bio po­če­tak kra­ha ta­da­šnjeg su­ve­re­na – klep­to­kra­te i auto­kra­te. Isto­ri­ja se po­na­vlja, ali ko če­ka da ona ras­ple­te svo­ju nu­žnost ne mo­že pre­po­zna­ti nje­ne za­ko­ni­to­sti.
Bo­jim se da dr­žav­ni tu­ži­lac, uko­li­ko bu­de pro­du­že­na ru­ka ova­kve vla­sti, ne sa­mo da ne­će bi­ti za­pam­ćen na­red­nih 500 go­di­na – ka­kva mu je že­lja, već kao Vuk Bran­ko­vić – sa du­žim pam­će­njem kod na­ro­da.
Slu­ži­ti ova­kvoj vla­sti ne smo da ni­je čast i pri­vi­le­gi­ja već je sram­no. Sva­ki ča­stan čo­vjek da­nas se ne bi pri­hva­tio da u ze­mlji gdje se ne po­štu­ju za­ko­ni bu­de eks­po­nent vla­sti.
Kao na­rod ko­me je vlast u kr­vi i gdje se da­je ži­vot za mr­vi­ce sa su­ve­re­no­vog sto­la, mi ne sa­mo da ne mo­že­mo u Evro­pu već smo za sva­ku osu­du. Jad­ne mla­de ge­ne­ra­ci­je ko­je sta­sa­va­ju u ta­kvom na­sli­je­đe­nom am­bi­jen­tu. Na­rod ko­ji ne vi­di do če­ga ga je do­ve­la ova vlast ili to ne že­li da vi­di zbog dnev­nih in­te­re­sa ne za­slu­žu­je bo­lje. Sa že­ljom da bu­du uklju­če­ni u igru – ma­kar pr­lja­vu, nji­ho­vi ži­vo­ti po­sta­ju ru­ti­na, a za­tim do­sa­da. Iz do­sa­de su pre­da­li svo­ju slo­bo­du ko­ju su ne­kad ima­li ko­ju su im obez­bi­je­di­li bli­ži i da­lji ro­đa­ci. Da­nas se ki­te nji­ho­vim per­jem pra­ve­ći se glu­vi i sli­je­pi u ka­kvom okru­že­nju se na­la­ze. „Stra­šno ple­me“ – da­nas bi opet Nje­goš na­pi­sao. Sa­mo ta­kvi ka­kvi smo za­slu­žu­je­mo klep­to­krat­sku vlast. Sa­mo da i go­re ne za­slu­ži­mo.