Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Bi­la je to ve­li­ka po­li­tič­ka ne­po­go­da – po ne­ki­ma i istin­ski po­li­tič­ki ze­mljo­tres – a od sri­je­de je u to­ku sli­je­ga­nje tla, uz na­sto­ja­nja da se pro­ci­je­ni šte­ta.
Šo­kant­ni tri­jumf Do­nal­da Tram­pa po­go­dio je i sa­mu Ame­ri­ku gdje su po­sle ob­ja­ve iz­bor­nog re­zul­ta­ta u ne­ko­li­ko gra­do­va odr­ža­ne de­mon­stra­ci­je uglav­nom mla­dog svi­je­ta ko­ji ne mo­že da se po­mi­ri sa či­nje­ni­com da im je pred­sjed­nik po­stao čo­vjek li­šen svih ob­zi­ra po­li­tič­ke, pa i ljud­ske ko­rekt­no­sti, ne­ko ko je od­bio da jav­no­sti na uvid sta­vi svo­je fi­nan­si­je i vri­je­đao že­ne i rat­ne in­va­li­de, ko­ga je po­dr­žao Kju-kluks klan, i ko­ji je ne sa­mo de­ma­gog, ne­go i ra­si­sta i kse­no­fob.
Ali Tram­po­va po­bje­da je pro­iz­vod ame­rič­ke de­mo­kra­ti­je i svih nje­nih fa­lin­ki. Ovog pu­ta se is­po­sta­vi­lo da je ono či­me se ona ve­o­ma hva­li­la – da sva­ko mo­že da po­sta­ne pred­sjed­nik – u stva­ri ve­li­ki pro­blem.
Po­bje­di se u zu­be ne gle­da, ali ona je ovog pu­ta iz­ra­zi­ti re­zul­tat zač­ko­lji­ca iz­bor­nog si­ste­ma. Tramp je po­stao pred­sjed­nik, jer je osvo­jio vi­še od 270 elek­to­ra, iako je Hi­la­ri Klin­ton do­bi­la ne­ko­li­ko sto­ti­na hi­lja­da gla­so­va vi­še.
Što je opet ma­nje od jed­nog pro­cen­ta, jer je na bi­ra­li­šti­ma oče­ki­va­no čak 130 mi­li­o­na bi­ra­ča. Iz­la­znost je ovog pu­ta bi­la ve­ća ne­go obič­no, jer je kam­pa­nja na­e­lek­tri­sa­la bi­ra­če i uz­bur­ka­la po­li­tič­ke stra­sti.
Za ove iz­bo­re se već ka­že da su pro­du­bi­li sta­re ame­rič­ke po­dje­le, da su bi­li po­bu­na pro­tiv esta­bli­šmen­ta, od­no­sno po­li­tič­ke eli­te, ali, ka­ko stva­ri sto­je, po­bu­nje­ni­ci su iza­bra­li po­gre­šnog vo­đu.
Iz­bor bi bio po­gre­šan i da se u Bi­je­lu ku­ću vra­ti­la Hi­la­ri Klin­ton, u ko­joj je osam go­di­na pro­ve­la kao pr­va da­ma. Ona je­ste bi­la is­ku­sni­ja i od Tram­pa mno­go kva­li­fi­ko­va­ni­ja, ali ”ma­dam pre­zi­dent” ni­je po­sta­la jer je, kao sim­bol sve­ga lo­šeg u ame­rič­koj po­li­ti­ci i ame­rič­kom dru­štvu, jed­no­stav­no bi­la po­gre­šan kan­di­dat u ovom mo­men­tu ame­rič­kog gnje­va.
Na njen ra­čun su s de­be­lim raz­lo­zi­ma knji­že­ni ne­po­ti­zam, spre­ga sa plu­to­kra­ti­jom, po­li­tič­ka ko­rup­ci­ja, eko­nom­ske ne­jed­na­ko­sti... Tramp je, iz­me­đu osta­log, po­bi­je­dio i za­to što su mno­gi gla­sa­li za nje­ga sa­mo da na gla­sač­kim li­sti­ći­ma ne bi za­o­kru­ži­li Hi­la­ri.
O to­me ne­ka bri­ne nje­na par­ti­ja, ko­ja je oče­ki­va­la la­gan put do isto­rij­skog tre­ćeg uza­stop­nog man­da­ta, ra­ču­na­ju­ći i na ra­su­lo re­pu­bli­ka­na­ca i sma­tra­ju­ći po­dr­šku svo­je ba­ze: et­nič­kih i ra­snih ma­nji­na, gej po­pu­la­ci­je, že­na i li­be­ral­nih in­te­lek­tu­a­la­ca, za­ga­ran­to­va­nom.
Ra­ču­ni­ca je oma­nu­la i do­go­di­lo se ono što li­be­ral­ni ”Nju­jor­ker” na svo­jim ko­ri­ca­ma na­slo­vlja­va kao ”Ame­rič­ka tra­ge­di­ja”.
Je­dan vi­spre­ni ka­ri­ka­tu­ri­sta je na­pra­vio por­tret da­me sa ču­ve­nog Ki­pa slo­bo­de, ka­ko, sa ru­ka­ma pre­ko oči­ju, u ne­sum­nji­vom šo­ku od­bi­ja da po­gle­da ono što se pred njom do­ga­đa.
”Bo­že, opro­sti Ame­ri­ci”, gla­sio je na­slov u jed­nom špan­skom li­stu.
Do­la­zak Tram­pa, ko­ji je u kam­pa­nji po­ka­zao da ne­ma poj­ma o spolj­noj po­li­ti­ci i o to­me ka­ko se ostva­ru­ju ame­rič­ki in­te­re­si, za­bri­nuo je sa­ve­zni­ke i ob­ra­do­vao pro­tiv­ni­ke. Ru­si­ja i Ki­na ga do­ži­vlja­va­ju kao iz­ne­nad­ni po­klon iz Ame­ri­ke, dok su Nje­mač­ka, Fran­cu­ska, pa i EU u cje­li­ni, za­tim da­le­ko­i­stoč­ni sa­ve­zni­ci Ja­pan i Ju­žna Ko­re­ja – u di­le­mi da li se i ubu­du­će mo­gu uzda­ti u ame­rič­ko sa­ve­zni­štvo i ga­ran­ci­je ko­je su im da­te pri­li­kom pot­pi­si­va­nja stra­te­ških ugo­vo­ra o pri­ja­telj­stvu i part­ner­stvu.
Ne ma­lo onih ko­ji se ra­zu­mi­ju u me­đu­na­rod­ne od­no­se sma­tra­ju da Ame­ri­ka sa Tram­pom na če­lu ne mo­že vi­še da pre­ten­du­je da je uči­te­lji­ca de­mo­kra­ti­je ni­ti ”li­der slo­bod­nog svi­je­ta” na če­mu je do­sad, sa ma­nje ili vi­še uspje­ha, is­tra­ja­va­la.
Po nji­ma, ovo je i kraj jed­no­po­lar­nog po­ret­ka us­po­sta­vlje­nog po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da: iz Mo­skve i Pe­kin­ga već su upu­će­ni za­htje­vi da se ”za­jed­nič­ki i na na­če­li­ma jed­na­ko­sti ob­li­ku­je no­vi svjet­ski si­stem”.
Ka­ko god bi­lo, tran­zi­ci­ja je po­če­la. Ono što se još ne zna, to je ka­kav će Tramp 20. ja­nu­a­ra pre­u­ze­ti pred­sjed­nič­ku du­žnost. Onog iz kam­pa­nje sa­rad­ni­ci su sa­mo na mo­men­te uspi­je­va­li da di­sci­pli­nu­ju, on je uglav­nom – za šta mu tre­ba oda­ti pri­zna­nje - bio to što je­ste: Tramp.
Mo­že bi­ti da će se, pod te­re­tom ogrom­nih oba­ve­za i ni­šta ma­nje od­go­vor­no­sti, pri­mi­ri­ti, ali se to ne či­ni vje­ro­vat­nim. Ne­po­zna­ni­ca je i da li on za­i­sta vje­ru­je u ono što je go­vo­rio u kam­pa­nji i da li uop­šte ima ne­ka­kva po­li­tič­ka uvje­re­nja, s ob­zi­rom na to da je o istim stva­ri­ma naj­če­šće go­vo­rio raz­li­či­to, po­ne­kad i u isto vri­je­me.
Sve u sve­mu, do­la­zi do­ba ve­li­kih ne­iz­vje­sno­sti.
Naš dio Bal­ka­na se Tram­pu ob­ra­do­vao: ne vi­dim raz­lo­ge za to. Mi si­gur­no ni­smo na li­sti nje­go­vih pri­o­ri­te­ta, ima­će i on i Ame­ri­ka mno­go pre­ča po­sla. Za­sad je to do­bro, a ka­ko će bi­ti po­tom, ži­vi bi­li pa vi­dje­li.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ,,Po­li­ti­ke’’)