Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


-Ajde, Mili, molim te! Ispričaj mi neš­to - poče zubima da sku­be rukav od trenerke.
-Ma, evo ga đedo tu, pa nek’ ti on priča.
-Nećuuu.... Oću ti! Đedo će o partizanima i Njemcima i dinosaurusima... ne zna niš­ta ni o poslednjem ratu! Taj je zastario. I ne vjerujem da se ikad desio. Oću onu o papagaju sa pitalicama!
- Mmm - đed se promeš­kolji i nabi cvike dublje ka nosu. Pravio se da ne čuje. A kroz glavu mu je grebalo: “Nisam pješ­ke prelazio Albaniju da bih ratovao sa dinosaurusima deriš­te jedno nezahvalno”.
-Dobro, mali... prestani da sku­beš taj rukav i pri­mi­ri... O papagaju veliš?
-Maaha!
-Bio jednom jedan dječak...
-Kako se zvao?
- Zar je bitno?
-Jeste. Nek se zove Čvr­gulj.
-Pfff - đedo frk­nu, ali uči­ni da izgleda kao da je zbog tek­sta u novinama.
-Dobro, ajde... Bio jednom jedan dječak koji se zvao Čvr­gulj i našao je ja­je koje je stalno nosio u džepu. Poslije određenog vremena ja­je se izleglo.
-Koliko tačno vremena?
-Šta znam koliko papagajima treba da se izlegu. Možda trideset dana?
-Nije - mali podiže glavu put plafona i poče neš­to da računa dodirujući prstićima vrh nosa - Treba im tačno mjesec utoraka i osam Aranđelovdana.
-Dobro... znači idemo opet - bio jednom jedan dječak koji se zvao Čvr­gulj i našao je ja­je koje je stalno nosio u džepu. Poslije tačno mjesec utoraka i osam Aranđelovdana izlegao se papagaj. Sitan, goluždrav i nosat. Čvr­gulj ga je pazio i hranio dok...
-A kako se papagaj zvao?
-Oli me pu­štit’ više?! Koko, Pizja, Jagoš! Kao da je bitno!
-Nek se zove Neskvik - klim­nu zadovoljno pa iz­beči - Ajde, što si stao nastavi.
-Uh ti mali, hm rhmm... Elem, Čvr­gulj je pazio i hranio Neskvika dok ovaj nije porastao i mogao da leti. Ali zanimljivo, nikada nije htio da odleti. Uvijek bi kružio oko terase, kuće... najdalje što bi otišao bilo je do bandere, potom bi hitro uhvatio zalet nazad i uletio kroz prozor. Smjestio bi se udobno na rame svog mladog gazde. Ovaj ga je naučio da govori. Znao je puno riječi - čak i onih sramotnih. Bi­li su najzanimljivija dvojica drugara u uli­ci, a možda i u cijelom naselju. Onda su...
-Onda su na ljeto otišli u staru vikendicu na br­du... je li tako?
-Da. Kada su sti­gli tamo...
-... Papagaj je počeo da njuš­ka prostor i naglo se vi­nu sa ramena i poleti na južnu stranu. Je li tako?
-Eto vi­diš kako znaš. Ja ti ne trebam.
-Trebaš! Pričaj dalje!
-Neskvik odjednom prh­nu! Džaba ga je Čvr­gulj dozivao “Neskviče! O, Neskviče! Vrati se!”... kad je put horizonta vidio obrise crvenog repića jurnu za njim. Trčao je i trčao. Neprestano dozivajući. Čak mu se bio dovoljno primakao da je izgledalo kao da tr­či uporedo sa pticom. Međutim, Neskvik se nije obazirao na dozivanja dječakova. Zaćulio da nekud treba da stigne i ne skreće s kursa.
-Mfm! hahaha! - mali se uhvati za usta i zacrvenje - Rekao si “kursa”.
- Jesam... ali bez “c”, kretenu bandoglavi. Oli da prekinem pri­ču?
-Nemoj, Mili! Nastavi molim te.
-Uporedo su tako grabili sve dublje u nepoznatom pravcu... kilometrima! Mali je preskakao šance, oborena debla, pretrčao nekoliko poljana, prošao čak bli­zu vučje jaz­bine, srećom pa je bila prazna... uletio u zimzelenu, pa u listopadnu šu­mu... preskočio nekoliko potoka, obigrao oko jezera i popeo i sišao s trista brežuljaka... Noć je već uveliko pala kada je Neskvik odlučio da sleti. Taman kada ga dograbi, Čvr­gulj shvati da se nalaze nadomak velike pećine. Papagaj je netremice gledao put zjapećeg otvora. Odluči da uđe noseći ga u rukama. Srca su im jedanak lupala... znao je da šta god bilo unutra privuklo je Neskvika. A tamo... tamo je bilo čudo. Skriveno od svih pogleda. Umjesto stijena, ukaza se manja livada sa ogromnim razgranatim stablom u sredini. Čitav prostor je obasjavala mjesečina. Pećina je imala srebrni otvor sa vrha. Ali ne bi to jedino čudo... na granama i oko drveta bi na stotine papiga! Malih, velikih, šarenih, jednobojnih! Izgleda da su tu našle skrovišt­e sve egzotične ptice svi­je­ta koje su utekle ili se izg­ubile. Čvr­gulj osjeti kako bi Neskvik da poleti, i kako mu krila drhte od že­lje da im se pri­dru­ži. Uzdahnu, poljubi ga i reče mu “Leti”. Gledao je koji mi­nut za njim. Posmatrao kako su ga slič­ni prihvatili, i kako veselo psuje sve one riječi što ga je naučio. Čvr­gulj se okrenu, da mu ptice ne vide su­zu... i izađe iz te magične peći. Ostavi prijatelja da ži­vi u svom svijetu... da ži­vi sa svojima.
-Vau! Kakva priča, Mili!
-A sad pitalica.
- To! Ajde! Pitaj me!
- Šta bi bila poruka?
-Ja mi­slim ovako, Mili... ako neš­to voliš ne smiješ se puno vezati. I ako nekoga mnogo voliš, a taj je drugačiji, moraš ga pu­sti­ti da ode da nađe mjesto gdje pripada. Da nađe svoju vr­stu... svoje ljude. I da... Svi ćemo jednom morati da se rastanemo. Bolje to uraditi tokom života i zbog neke odluke... a ne samo kad je moranje, zbog bolesti i smr­ti.
-Bravo, mali... vi­diš kako si pametan - ponosno podiže glavu i krenu da se sprema za spavanjac.
-A ja vas neš­to slušam... - đedo spu­sti novine i pogleda ispod naočara -... pa se pitam: kako će bogati taj Čvr­gulj da se vrne doma?
(Autor je knji­žev­nik)