Pri­zi­va­njem Sve­tog du­ha, na Kri­tu, u ta­mo­šnjoj Pra­vo­slav­noj aka­de­mi­ji, sju­tra zva­nič­no po­či­nje Sve­ti ve­li­ki sa­bor pra­vo­slav­nih cr­ka­va, do­ga­đaj ko­ji je isto­rij­ski već zbog sa­me či­nje­ni­ce da je to pr­vi, re­če­no je­zi­kom svje­tov­ne di­plo­ma­ti­je, sa­mit pra­vo­slav­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka od 787. – da­kle još od osmog vi­je­ka – i što je pri­pre­man 55 go­di­na, od 1961.
Ali, umje­sto da bu­de ma­ni­fe­sta­ci­ja pra­vo­slav­ne slo­ge, je­din­stva svih 14 auto­ke­fal­nih (sa­mo­u­prav­nih) pra­vo­slav­nih cr­ka­va, Sve­ti ve­li­ki sa­bor po­či­nje u at­mos­fe­ri ko­ja slu­ti na ras­kol­ni­štvo, a ko­ju do­bri po­zna­va­o­ci pri­li­ka u pra­vo­slav­nom svi­je­tu opi­su­ju kao od­mje­ra­va­nje sna­ga u bor­bi za pre­vlast.
Iako su se pri­je sa­mo pet mje­se­ci svi sa­gla­si­li da se sa­bor odr­ži i usa­gla­si­li dnev­ni red, du­go oče­ki­va­ni skup po­či­nje u zna­ku ne­slo­ge. Me­đu pa­tri­jar­si­ma na Kri­tu ne­će bi­ti ru­skog Ki­ri­la – pa­tri­jar­ha naj­ve­će pra­vo­slav­ne cr­kve svi­je­ta – a ne­do­la­zak su, sa slič­nim obra­zlo­že­nji­ma, od ras­po­re­da sje­de­nja do na­či­na usva­ja­nja za­vr­šnih do­ku­me­na­ta – ob­ja­vi­le i bu­gar­ska, an­ti­o­hij­ska i gru­zij­ska cr­kva.
De­le­ga­ci­ja Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve na Krit je sti­gla još u če­tvr­tak (pri­prem­no za­sje­da­nje sa­bo­ra po­če­lo je u pe­tak), ali je to­me pret­ho­di­la dra­ma ko­ju su jed­ne be­o­grad­ske no­vi­ne na­zva­le i ”po­ku­ša­jem pu­ča”. SPC je, na­i­me, na maj­skom sa­bo­ru po­tvr­di­la svo­je uče­šće, da bi po­tom bi­lo ob­ja­vlje­no da ne­će ići, a on­da, na van­red­nom oku­plja­nju vla­di­ka u pro­šlu sri­je­du od­lu­če­no je da se ipak ide.
Ako je vje­ro­va­ti (ne­zva­nič­nim) ob­ja­šnje­nji­ma, zbr­ku je iza­zvao vla­di­ka bač­ki Iri­nej, ko­ji se bez kon­sul­ta­ci­ja­ sa osta­li­ma pri­klo­nio sta­vu Ru­ske cr­kve. Usli­je­di­la je re­ak­ci­ja ”li­be­ral­nih” vla­di­ka, da bi na kra­ju, po­slije, po sve­mu su­de­ći, bur­ne de­ba­te Si­nod sa­op­štio da de­le­ga­ci­ja SPC uče­stvu­je na sa­bo­ru.
Šta je iza­zva­lo za­plet me­đu pra­vo­slav­nom bra­ćom i u če­mu je pro­blem? Su­de­ći pre­ma stra­nim ana­li­ti­ča­ri­ma, ali i iz­vje­šta­ju no­vi­nar­ke ”Po­li­ti­ke” sa Kri­ta, u pi­ta­nju je – ci­ti­ram na­slov iz ”Po­li­ti­ke” – ”Od­mje­ra­va­nje sna­ga Mo­skov­ske i Va­se­ljen­ske pa­tri­jar­ši­je”.
Da bi se ovo ra­zu­mje­lo, tre­ba se pod­sje­ti­ti da je 300 mi­li­o­na pra­vo­sla­va­ca or­ga­ni­zo­va­no sa­svim dru­ga­či­je od 1,2 mi­li­jar­de ri­mo­ka­to­li­ka. Nji­ho­vih 14 ”ka­non­skih” cr­ka­va, or­ga­ni­zo­va­nih uglav­nom po na­ci­o­nal­nom prin­ci­pu, ima­ju go­to­vo ap­so­lut­nu auto­no­mi­ju, ko­ja se is­po­lja­va i po raz­li­či­tim li­tur­gi­ja­ma, ka­len­da­ri­ma i in­ter­noj or­ga­ni­za­ci­ji.
Dok ka­to­li­ci ima­ju jed­nog ”sve­tog oca”, pa­pu, kao vr­hov­nog auto­ri­te­ta, pra­vo­slav­ci ima­ju svo­jih 14 pa­tri­jar­ha. Po­sto­ji do­du­še je­dan ”va­se­ljen­ski”, či­ja ti­tu­la još od 6. vi­je­ka u cje­li­ni gla­si ”ar­hi­e­pi­skop ca­ri­grad­ski, no­vo­rim­ski i va­se­ljen­ski pa­tri­jarh”. To mu s jed­ne stra­ne da­je sta­tus ”pr­vog me­đu jed­na­ki­ma”, dok je, sa dru­ge či­nje­ni­ca da je Ca­ri­grad­ska pa­tri­jar­ši­ja, iako na pr­vom mje­stu Dip­ti­ha pra­vo­slav­nih cr­ka­va, naj­ma­nja (sa­mo oko 3.000 vjer­ni­ka) i naj­si­ro­ma­šni­ja.
Upr­kos to­me, va­se­ljen­ski pa­tri­jarh Var­to­lo­mej (na tom mje­stu od 1991.) for­mal­ni je sa­zi­vač Sve­tog ve­li­kog sa­bo­ra. Ali nje­gov auto­ri­tet, ko­ji u mno­go ve­ćoj mje­ri po­či­va na isto­rij­skim fak­ti­ma ne­go na da­na­šnjim re­al­no­sti­ma, već je okr­njen zbog to­ga što će do­ga­đaj ko­ji je tre­ba­lo da bu­de kru­na nje­go­vog pred­sto­ja­telj­stva (du­hov­nog ru­ko­vod­stva) bi­ti ne­što znat­no ma­nje od ono­ga što je tre­ba­lo da bu­de.
Ita­li­jan­ski ana­li­ti­čar re­li­gi­je San­dro Ma­gi­ster još u ja­nu­a­ru je na­pi­sao da je ”ri­val­stvo iz­me­đu moć­ne ru­ske cr­kve, ko­ja ob­u­hva­ta dvi­je tre­ći­ne svjet­skih pra­vo­sla­va­ca i eku­men­skog pa­tri­jar­ha­ta Ca­ri­gra­da, sa ma­nje od tri hi­lja­de vjer­ni­ka u Istan­bu­lu, ko­ji uži­va pri­mat ča­sti u ci­je­lom pra­vo­sla­vlju – naj­o­zbilj­ni­ji kon­flikt na hri­šćan­skom is­to­ku, sa va­žnim po­sle­di­ca­ma na od­no­se sa Rim­skom cr­kvom”.
Po ovom znal­cu, na­mje­ra ru­skog pa­tri­jar­ha Ki­ri­la je da Var­to­lo­mej iz­gu­bi eks­klu­ziv­ni sta­tus glav­nog pred­stav­ni­ka pra­vo­sla­vlja u svi­je­tu.
Ka­ko će se ova bor­ba za pre­vlast za­vr­ši­ti, osta­je da se vi­di. Za­sad se či­ni naj­i­zve­sni­jim da će Sve­ti ve­li­ki sa­bor po­če­ti na Kri­tu, ali ne­će se ta­mo i za­vr­ši­ti. SPC je već na­ja­vi­la da će, ne bu­de li slo­ge (di­plo­mat­skog kon­sen­zu­sa) oko svih pi­ta­nja – a nje­ga, već zbog sa­me okol­no­sti da ta­mo ne­će bi­ti sve cr­kve si­gur­no ne­će bi­ti– za­sje­da­nje na­pu­sti­ti. Već se po­mi­nje da će skup na Kri­tu bi­ti sa­mo po­če­tak ve­li­ke de­ba­te pra­vo­slav­nih ve­li­ko­do­stoj­ni­ka – ko­ja se u do­gled­no vri­je­me ne­će pri­ve­sti kra­ju.
Šte­ta, jer sa­bor je tre­ba­lo da od­re­di kurs pra­vo­sla­vlja u 21. vi­je­ku, da ozva­ni­či da po­sto­ji i Ri­mo­ka­to­lič­ka cr­kva (ne­ke pra­vo­slav­ne cr­kve još je sma­tra­ju je­re­tič­kom), da po­mi­ri dvi­je za­va­đe­ne bli­sko­i­stoč­ne pa­tri­jar­ši­je (je­ru­sa­lim­sku i an­ti­o­hij­sku), da de­fi­ni­še za­jed­nič­ki stav pre­ma ne­kim no­vim dru­štve­nim fe­no­me­ni­ma i po­ro­di­ci...
Ova­ko, upr­kos pri­zi­va­nju Sve­tog du­ha, i pra­vo­slav­na di­plo­ma­ti­ja je kao i sva­ka dru­ga: iza prin­ci­pa su in­te­re­si, a po­stig­nu­ća su ma­nja od obe­ća­nja.
(Autor je biv­ši glav­ni i
od­go­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić