-Pri­čaj mi, ka­ko si me ro­di­la?
-Pa... bio si ne­sta­šan od­mah u po­čet­ku. Ni­si u ma­mi­nom sto­ma­ku pro­veo ni tri mje­se­ca i već si na­u­mio da iza­đeš. Pro­sto na­kri­vio ka­pu. Pra­vi ma­li gu­sar. Mo­ra­la sam da le­žim, pri­mam bo­ce i bu­dem mir­na pu­no, pu­no da bih te ro­di­la, znaš.
-A je li... a jel' sam bio sna­žan?
-Je­si, zla­to mo­je... je­si. I bio si sla­dak. Imao si lok­ni­ce i ze­le­ne oke. Sa­mo, mo­žda ne­kih dva­de­set da­na pri­je po­ro­đa­ja po­stao si na­glo mi­ran. Ni­šta ni­sam osje­ća­la. Kao da si za­spao. A to je bi­lo mno­go čud­no, jer na­vi­kla sam da ta­mo unu­tra tr­čiš, igraš boks i ra­diš stoj na ru­ka­ma i gla­vi. Na­jed­nom si stao, šću­ću­rio se i ta­ko je po­tra­ja­lo. Do­šao je dok­tor i re­kao „go­spo­đo, mi­slim da ne ču­jem sr­ce be­be, mo­ra­mo hit­no da in­ter­ve­ni­še­mo“. Mno­go se ma­ma bi­la upla­ši­la.
-I šta si ti on­da ura­di­la?!
-Pla­ka­la sam. Ma­zi­la ti­bu i mo­li­la te da se pro­bu­diš... i re­kla sam „mo­lim vas ne­moj­te ni­šta da pred­u­zi­ma­te, sa­če­kaj­te da do­đe otac“. I ta­ta je ubr­zo do­šao. Sve sam mu sa­op­šti­la. Po­zvao je dok­to­ra Či­zmo­vi­ća i on­da je on sta­vio slu­ša­li­ce na sto­mak i du­go, du­go slu­šao... Us­pra­vio se i re­kao „mi­slim da ču­jem sr­ce ka­ko ku­ca... je­dva, ali ku­ca“.
-I šta je on­da bi­lo?
-On­da je ma­ma opet pla­ka­la... od sre­će. Tek se ta­da ni­sam ni­gdje po­mje­ra­la. Sve sam ti pri­ča­la „bu­di mi do­bar, bu­di mi do­bar... ma­ma te če­ka“. I ta­ko, jed­nog vru­ćeg ju­tra s kra­ja ju­la uze­la sam te u na­ruč­je i sve­ga iz­lju­bi­la.
-Fuj!
-A ti si ma­mi svo­joj sta­vio pr­stić na nos i kao da si mi re­kao „do­sta je bi­lo že­no, mo­ram sad da spa­vam“.
-Ha­-ha-­ha! A je li bi­lo oko me­ne pu­no dru­gih be­ba?
-Eh... bi­lo je, ali smo mi bi­li u po­seb­noj so­bi. Sa na­ma je bi­la sa­mo jed­na te­ta.
-ONA te­ta, je li ta­ko ma­ma?
-Da, zla­to mo­je... ona te­ta.
-Is­pri­čaj mi opet.
-Te­ta je bi­la ja­ko ti­ha. Odr­ža­va­la je trud­no­ću kao i ja. Ima­la je sto­mak ve­ći od mog i stal­no je gle­da­la u pla­fon i ne­što s vre­me­na na vri­je­me mr­mlja­la... mi­slim da se mo­li­la. Pi­ta­la sam je u jed­nom tre­nut­ku ka­ko je, tre­ba li joj ne­što... mo­žda kap vo­de?
-On­da ti je ona re­kla ka­ko ni­je do­bro... da je bo­li sr­ce kad ku­ca, je li ta­ko?
-Je­ste. Pu­no je sr­ce bo­lje­lo. Ra­nje­no, je­dva je ku­ca­lo. Bi­lo mi je žao što sam je išta pi­ta­la. To joj je bi­la če­tvr­ta trud­no­ća. Ni­jed­na be­ba ni­je pre­ži­vje­la. Umr­le bi to­kom pr­vog udi­sa­ja. Ta­da mi je do­šap­nu­la: „Go­spo­đo, da mi je da bu­de ži­vo sa­mo pet mi­nu­ta... sa­mo pet mi­nu­ta. Da je vi­dim ka­ko me gle­da. Da mo­gu da ka­žem da sam bi­la maj­ka, pa ma­kar i na pet mi­nu­ta“.
-Ni ta be­ba se ni­je pro­bu­di­la?
-Ni­je... si­ne moj, ni­je. Kad je sve pro­šlo od­ve­li su je u dru­gu so­bu... Ni­sam je vi­še vi­dje­la.
-A ma­ma, ku­da idu be­be kad za­stal­no za­spu?
-Odu, si­ne, da­le­ko uvis... go­re, go­re i još vi­še. Ta­mo će da se opo­ra­ve i da pa­ze na svo­je ma­me. Če­ka­ju bo­lje vri­je­me, dru­ge da­ne, da ih te iste ma­me po­no­vo ro­de i da bu­du naj­sreć­ni­ji od sre­će!
-A ka­ko to znaš?
-Za­to što po­sto­ji ne­ko po­seb­no cvi­je­će... slat­ko i mi­ri­sno, naj­mi­ri­sni­je. Njega sa ne­ba po­si­ju an­đe­li da iz­ra­ste po­red pu­ta ku­da sve ra­nje­ne ma­me pro­la­ze... da im ja­ve, po­put pi­sma, ka­ko su nji­ho­va dje­ca do­bro i da se ni­jed­na od njih ne bri­ne. I da će opet bi­ti za­jed­no... jer ni­kad ni­šta ne ne­sta­je.
-A ka­ko se zo­ve to cvi­je­će?
-Maj­či­na du­ši­ca, du­šo ma­mi­na.
***
Is­pri­ča­la mi je ovo ka­da sam imao šest go­di­na. Sva­ki do­bot gla­sa pam­tim. I ka­ko bi uz put uvi­jek za­sta­la da po­mi­lu­je ro­zi­ka­ste la­ti. Ni­je ih bra­la... a kad bi ih ja od­ne­kud zgu­žva­ne u za­mo­tulj­ke do­nio, po­lju­bi­la bi im sta­blji­ke kao da su ru­ki­ce. Smje­sti­la u ra­kij­sku ča­šu i iz ve­za stru­ne pu­sti­la da se u vo­di ras­ple­tu. Ima­la je ne­čeg od uspa­van­ke u oči­ma ka­da bi u njih gle­da­la. Pi­tao sam je ta­da „za­što se naj­ljep­še du­ši­ce na­la­ze iza ko­pri­va?“. Re­kla je „To je znak da su ma­me svo­je če­do pro­na­šle. Da su ra­ne za­ra­sle“.
Va­ma, ko­ji se u ovim slo­vi­ma ne­što svo­je ću­li­te, vje­ruj­te mo­joj maj­ci... ima­la je na­či­ne da vi­di da­lje od utje­he. Sa­da je i ona ta­mo, ob­ja­šnja­va dje­ci ka­ko se ra­du­je, i da če­ka­ju još ma­lo, bar dok se no­ći ne is­tro­še... ta­mo su, u svi­je­tu iza ko­pri­ve.
Ta­mo, gdje ni­kad ni­šta ne pre­sta­je.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić