U od­lič­noj do­ku­men­tar­noj ra­dio emi­si­ji Ra­di­ja ''Bi-bi-Si 5'' o tra­ge­di­ji na sta­di­o­nu Hil­zbo­ro u Še­fil­du 1989., Nil Ficmoris, je­dan od pre­ži­vje­lih svje­do­ka i uče­snik kam­pa­nje za isti­nu o ovom do­ga­đa­ju, go­vo­ri o to­me ka­ko su po­li­caj­ci „in­fan­ti­li­zo­va­li“ na­vi­ja­če u svo­jim iz­vje­šta­ji­ma tvr­de­ći da su tri­bi­ne smr­dje­le na al­ko­hol.
To ni­je bio mi­ris al­ko­ho­la: bi­la je to mje­ša­vi­na mi­ri­sa iz­me­ta, mo­kra­će, po­vra­ća­nja i amo­ni­ja­ka, mje­ša­vi­na te­ških mi­ri­sa bo­ji­šta ko­ja se naj­pre­ci­zni­je mo­že opi­sa­ti kao – za­dah smr­ti.
„In­fan­ti­li­za­ci­ja“ je bi­la naj­ma­nji pro­blem na­vi­ja­ča sa Hil­zbo­roa to­ga da­na i u go­di­na­ma po­sle tra­ge­di­je – usli­je­di­li su ocr­nji­va­nje pred jav­no­šću, zlo­sta­vlja­nje i kr­še­nje nji­ho­vih pra­va. Ficmoris opi­su­je po­li­caj­ce u cr­nim ru­ka­vi­ca­ma ka­ko uda­ra­ju po pr­sti­ma lju­de ko­ji po­ku­ša­va­ju da se spa­su pe­nja­njem pre­ko ogra­de. Na­vi­ja­či se naj­če­šće opi­su­ju kao dje­ca, ne u smi­slu da im je po­treb­na za­šti­ta vi­šeg auto­ri­te­ta, već u smi­slu di­je­lje­nja prav­de u škol­skom dvo­ri­štu: ne pi­taj ko je pr­vi po­čeo, svi su oni isti.
Re­zul­tat su na­knad­na tu­ma­če­nja iz­van su­da i iz­nad za­ko­na ko­ja se po­na­vlja­ju sva­ki put ka­da na­vi­ja­či do­spi­ju u me­di­je – od naj­ve­ćeg gu­bit­ka ljud­skih ži­vo­ta u isto­ri­ji bri­tan­skog fud­ba­la, ko­ji se mo­gao spri­je­či­ti, do ma­nje tra­gič­nih, ali ta­ko­đe na­sil­nih i muč­nih do­ga­đa­ja od pri­je nekoliko da­na u Mar­se­ju. Čo­vjek ko­ji je za­vr­šio u bol­ni­ci sa te­škim po­vre­da­ma gla­ve ni­je pred­sta­vljen kao žr­tva zlo­či­na, već kao ne­ko ko se na­šao na pu­tu na­si­lja. Že­na porp­ska­na su­zav­cem dok je sje­dje­la u ba­šti ka­fea ni­je do­ži­vje­la kr­še­nje ne­pi­sa­nog ugo­vo­ra o uza­jam­nom po­što­va­nju iz­me­đu nje i dr­ža­ve, već je igrom slu­ča­ja za­vr­ši­la s po­gre­šne stra­ne „te­ške po­li­cij­ske ru­ke“.
Uz re­to­ri­ku raz­o­ča­ra­nog di­rek­to­ra osnov­ne ško­le, am­ba­sa­do­ri i ko­men­ta­to­ri su se slo­ži­li da je uzor­no vla­da­nje ve­ći­ne ko­ja po­štu­je za­kon ru­žno na­ru­še­no is­pa­di­ma pri­pad­ni­ka na­sil­nog tvr­dog je­zgra na­vi­ja­ča. Na pa­pi­ru se skru­pu­lo­zno po­štu­je na­če­lo da ne tre­ba iz­vla­či­ti za­ključ­ke dok se ne oba­vi pro­pi­sna is­tra­ga. U prak­si, ko­nač­ni sud je do­ni­jet pri­je ne­go što se krv osu­ši­la na ploč­ni­ci­ma Mar­se­ja. Kri­vi­ma su pro­gla­še­ni mar­sej­ski „ul­tra­ši“ o či­jim „zlo­slut­nim tvi­to­vi­ma“ je iz­vje­šta­vao en­gle­ski ''San'' („Do­bro nam do­šli, en­gle­ski na­vi­ja­či“), ili ra­di­kal­na ru­ska de­sni­ca či­ja or­ga­ni­zo­va­nost i sa­di­zam kao da su uze­ti iz ho­li­vud­skih fil­mo­va sa ru­skim ne­ga­tiv­ci­ma iz de­ve­de­se­tih go­di­na pro­šlog vi­je­ka (ka­da je po­sto­jao plu­ra­li­zam kul­tur­nih obra­za­ca za opi­si­va­nje či­stog zla – da bi­smo da­nas spa­li na sa­mo je­dan: „islam­skog te­ro­ri­stu“).
Na­rav­no, ni en­gle­ski na­vi­ja­či, ozlo­gla­še­ni ši­rom svi­je­ta još od mrač­nog do­ba ču­pa­nja sto­li­ca po sta­di­o­ni­ma, ni­su ne­vi­ni. Tu ne­ma mo­ral­ne po­zi­ci­je, ni­ti po­u­ke ko­ju tre­ba iz­vu­ći, osim da „po­sto­je lju­di ko­ji iza­zi­va­ju ne­vo­lje“. Ne­ma ep­skog su­da­ra do­bra i zla, već sa­mo ne­ko­li­ko tru­lih ja­bu­ka i mno­go, mno­go ja­bu­ka ko­je ni­su ima­le sre­će. To nas do­vo­di do bi­nar­ne pri­ro­de gra­đan­stva: ne mo­že­te bi­ti gra­đa­nin sa­mo ma­lo, sa dje­li­mič­nim pra­vom na prav­du. Jed­nog ča­sa ste gra­đa­nin uzor­ni, a sle­de­ćeg to vi­še ni­ste; i ta­da (udah­ni­te du­bo­ko) ni­je va­žno ko je pr­vi po­čeo.
Fran­cu­ski me­di­ji na­pe­to iš­če­ku­ju te­ro­ri­stič­ki na­pad i ne za­ni­ma ih na­si­lje ko­je ni­je po­ve­za­no sa te­ro­ri­zmom. Ru­ski i bri­tan­ski ta­blo­i­di su ulič­ne tu­če pre­tvo­ri­li u gran­di­o­zne iz­ra­ze na­ci­o­nal­nog ka­rak­te­ra i iden­ti­te­ta. Ru­ska dr­žav­na no­vin­ska agen­ci­ja ''Vi­je­sti'' emi­to­va­la je iz­vje­štaj ko­ji je mo­gla da na­pra­vi je­di­ni­ca za pro­pa­gan­du iz Dru­gog svjet­skog ra­ta. „Dve­sta pe­de­set ru­skih na­vi­ja­ča od­bi­li su na­pad ne­ko­li­ko hi­lja­da En­gle­za i na­tje­ra­li ih u bjek­stvo. En­gle­ski na­vi­ja­či su za­po­če­li tu­ču i na­pa­li na­še na­vi­ja­če, ali 250 Ru­sa iz svih kra­je­va na­še ze­mlje ni­su ustuk­nu­li i od­bi­li su na­pad pi­ja­nih Ostr­vlja­na.“
To je za­ni­mljiv obrt – na­sil­nič­ko po­na­ša­nje de­gra­di­ra sa­mo pro­tiv­ni­ka. Ka­da na­ši mom­ci pri­bjeg­nu još že­šćem na­si­lju – to na­si­lje je ple­me­ni­to. Bri­tan­ski me­di­ji, na­rav­no, pre­no­se dru­ga­či­ju ver­zi­ju do­ga­đa­ja i tvr­de da su en­gle­ski na­vi­ja­či gle­da­li svo­ja po­sla ka­da su ih Ru­si na­pa­li pro­bi­ja­ju­ći se kroz po­sta­vlje­ne ogra­de (uz us­put­nu pac­ku ne­spo­sob­nim Fran­cu­zi­ma da nji­ho­ve plat­ne­ne ogra­de ne bi za­u­sta­vi­le ni hu­li­ga­na škol­skog uz­ra­sta).
Po­sto­ji bo­ja­zan da će ovi do­ga­đa­ji ugro­zi­ti re­pu­ta­ci­ju En­gle­ske po­slije de­ce­ni­ja po­ku­ša­ja da se po­pra­vi sli­ka o bri­tan­skim tu­ri­sti­ma. Zeb­nju iza­zi­va i ne pre­vi­še vje­ro­vat­na mo­guć­nost da se na te­re­nu su­sret­nu Ru­si­ja i Ukra­ji­na, zbog mo­gu­će eks­plo­zi­je na­ku­plje­nih ge­o­po­li­tič­kih fru­stra­ci­ja. Ka­da se u dru­gi plan po­ti­sne sva­ko­dnev­na i ma­nje dra­ma­tič­na stvar­nost – či­nje­ni­ca da je fud­bal igra ko­ju mno­gi i ve­o­ma raz­li­či­ti lju­di ra­do za­jed­no gle­da­ju – nje­no mje­sto će za­u­ze­ti be­smi­sle­na ne­pri­ja­telj­stva: Fran­cu­zi mr­ze En­gle­ze, na­rav­no, i En­gle­zi mr­ze Fran­cu­ze, a Ru­si mr­ze sve (ili ih svi na­pa­da­ju, a oni se hra­bro bra­ne, za­vi­sno od to­ga či­je vi­je­sti či­ta­te).
Is­pod sve te us­ko­me­ša­no­sti, oni ko­ji su za­i­sta do­šli u Fran­cu­sku u po­tra­zi za ne­vo­lja­ma ima­ju ne­ke dru­ge, go­to­vo ko­mič­ne pro­ble­me: u ne­do­stat­ku bo­ljih te­ma, en­gle­ski na­vi­ja­či skan­di­ra­ju pro­tiv IRA, ko­je ne­ma ni­gdje na vi­di­ku, i pro­tiv Nje­ma­ca ko­ji igra­ju u da­le­kom Li­lu. Ko­men­tar en­gle­skih na­vi­ja­ča da bi Fran­cu­zi da­nas go­vo­ri­li nje­mač­ki da ni­je bi­lo En­gle­za vje­ro­vat­no je je­di­no ob­ja­šnje­nje za skan­di­ra­nje o Njem­ci­ma upe­re­no pro­tiv mar­sej­skih ul­tra­ša, či­ji bi eks­tre­mi­stič­ki sta­vo­vi, opet, na­i­šli na do­bar pri­jem kod ru­skih kse­no­fo­ba, ka­da bi se ne­ko po­tru­dio da im pre­ve­de ra­si­stič­ke pa­ro­le sa fran­cu­skog.
Go­to­vo kao od­jek ci­je­pa­nja Kon­zer­va­tiv­ne stran­ke oko pi­ta­nja član­stva u EU, ot­kri­va­mo da su svi ovi lju­di za­pra­vo slič­ni. Ka­da bi ski­nu­li ma­ske s li­ca i ma­lo se opu­sti­li, ot­kri­li bi da ima­ju mno­go to­ga za­jed­nič­kog.
Ka­da na­vi­ja­či­ma odu­zme­mo do­sto­jan­stvo tvrd­nja­ma da na utak­mi­ce do­la­ze zbog mr­žnje pre­ma dru­gi­ma, a ne iz lju­ba­vi pre­ma fud­ba­lu – steg­nu­tim pe­sni­ca­ma ma­lo­broj­nih mr­zi­te­lja da­je­mo do­sto­jan­stvo po­li­tič­kih i isto­rij­skih mo­ti­va­ci­ja ko­je ne­ma­ju ni­ka­kve ve­ze sa spor­tom. To je u sva­kom smi­slu po­gre­šan pri­stup. A opet ga bi­ra­mo sva­ki put.(Pre­veo: Đor­đe To­mić)
Pe­šča­nik.net

Pi­še: Zoe Vi­li­jams