Ko­men­ta­to­ri ras­pra­vlja­ju o to­me ho­će li se Ma­ke­do­ni­ja odr­ža­ti ili ne­će, ali to ni­je te­ma ovih pro­te­sta. Ni­je ni ri­zik, ne­za­vi­sno od po­na­ša­nja vla­sti, pa i opo­zi­ci­je. Pred­met spo­ra je­ste ko će po­bi­je­di­ti na iz­bo­ri­ma, a to za­vi­si od to­ga ko mo­že le­gi­tim­no da se kan­di­du­je, ka­ko će se kon­ku­ri­sa­ti za gla­so­ve, ko će gla­sa­ti, ko će bro­ja­ti i, u za­vi­sno­sti od od­go­vo­ra na pret­hod­na pi­ta­nja, ka­da će se pre­vre­me­ni iz­bo­ri odr­ža­ti?
Pr­vo pi­ta­nje – ko mo­že le­gi­tim­no da se kan­di­du­je – tre­nut­no je u ži­ži in­te­re­so­va­nja. Na­i­me, uko­li­ko bi se po­kre­nu­la ozbilj­na is­tra­ga o zlo­u­po­tre­ba­ma vla­sti, ko­je su i raz­log ne­za­do­volj­stva i raz­log ras­pi­si­va­nja pri­je­vre­me­nih iz­bo­ra, on­da bi tre­ba­lo oče­ki­va­ti da bi oni ko­ji su bi­li na vla­sti i sum­nji­če se za te zlo­u­po­tre­be ima­li ma­nje iz­gle­de da po­no­vo osvo­je vlast ne­go ako bi se od bi­lo ka­kve is­tra­ge od­u­sta­lo.
U tom kon­tek­stu po­treb­no je vi­dje­ti od­lu­ku pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve da ob­u­sta­vi sve is­tra­ge, bi­lo da je ri­ječ o oni­ma ko­je se vo­de pro­tiv lju­di na vla­sti ili onih ko­ji su u opo­zi­ci­ji. Na­rav­no, u slu­ča­ju ovih dru­gih ri­ječ je uglav­nom o sum­nja­ma da su po­či­ni­li kri­vič­na dje­la kao pri­vat­na li­ca, a ne zlo­u­po­tre­blja­va­ju­ći vlast. Ovo je ra­zu­mlji­vo bu­du­ći da je sa­da­šnji sa­stav Vla­de, bar ka­da je ri­ječ o ključ­noj par­tij­skoj ko­a­li­ci­ji, isti od 2006. go­di­ne do da­nas. U me­đu­vre­me­nu su tri pu­ta odr­ža­ni pri­je­vre­me­ni iz­bo­ri na ko­ji­ma su iste ključ­ne par­ti­je po­bje­đi­va­le i ma­da je bi­lo pri­go­vo­ra na re­gu­lar­nost tih iz­bo­ra, do op­tu­žbi o sva­ko­vr­snim zlo­u­po­tre­ba­ma vla­sti do­šlo je tek po­što su na svi­je­tlo da­na is­pli­va­li snim­ci raz­go­vo­ra i dru­gi do­ku­men­ti ko­ji za­i­sta uka­zu­ju na po­sto­ja­nje ozbilj­nih kr­še­nja sva­ko­ja­kih za­ko­na i pro­pi­sa, što je do­ve­lo do ma­sov­nih pro­te­sta i do do­go­vo­ra o pri­je­vre­me­nim iz­bo­ri­ma. Pr­vo­bit­no je tre­ba­lo da se odr­že kra­jem apri­la ove go­di­ne, a sa­da su za­ka­za­ni za 5. ju­ni.
Do če­ga sa­da ni­je vje­ro­vat­no da će za­i­sta i do­ći. To do­du­še za­vi­si od do­go­vo­ra naj­ve­ćih par­ti­ja (dvi­je ma­ke­don­ske i dvi­je al­ban­ske), uz po­sre­do­va­nje ko­me­sa­ra Evrop­ske uni­je Ha­na kroz ne­ko­li­ko da­na u Be­ču, ali sa­da va­lja raz­ri­je­ši­ti pro­blem ko­ji je na­stao naj­no­vi­jom od­lu­kom pred­sjed­ni­ka dr­ža­ve Iva­no­va. Ona je iza­zva­la ma­sov­ne pro­te­ste, i to ne sa­mo u Sko­plju, či­me se pot­cr­ta­va to što sam već re­kao: ni­je ri­ječ o sud­bi­ni Ma­ke­do­ni­je, već o sud­bi­ni lju­di na vla­sti za ko­je se sum­nja da su po­či­ni­li zna­čaj­ne zlo­u­po­tre­be vla­sti.
Na­rav­no, ri­ječ je ta­ko­đe i o oču­va­nju de­mo­kra­ti­je, a zbog ugro­že­no­sti vla­da­vi­ne pra­va. Ne­za­vi­sno od to­ga ko­ji su bi­li mo­ti­vi pred­sjed­ni­ka Iva­no­va, nje­go­va se od­lu­ka ne mo­že vi­dje­ti druk­či­je ne­go kao po­ku­šaj da se iz po­li­tič­kih raz­lo­ga za­šti­te od za­kon­skih po­sle­di­ca lju­di na vla­sti, ko­ji su u naj­ve­ćoj mje­ri pri­pad­ni­ci par­ti­je ko­ju on pred­sta­vlja na naj­vi­šem dr­žav­nom po­lo­ža­ju. Što on­da vo­di ne­iz­bje­žnom pi­ta­nju da li bi to zna­či­lo da bi gla­sa­či tre­ba­lo da uče­stvu­ju u nji­ho­vom am­ne­sti­ra­nju, ne­za­vi­sno od to­ga ho­će li za njih gla­sa­ti ili ne­će i ne­za­vi­sno od to­ga ho­će li oni bi­ti re­i­za­bra­ni ili ne­će? Ti­me bi oni sva­ka­ko uče­stvo­va­li u ko­rup­ci­ji de­mo­kra­ti­je, usled če­ga i pro­te­sti.
Ko­je su mo­gu­će po­sle­di­ce ove od­lu­ke i pro­te­sta? Jed­na je da sa­da iz­gle­da ja­sno da do po­li­tič­ke sta­bi­li­za­ci­je u Ma­ke­do­ni­ji ne mo­že da do­đe ako se ne pro­mi­je­ni vlast. Po­sle ove od­lu­ke o abo­li­ci­ji, ko­ja će se te­ško odr­ža­ti, jer je za­pra­vo jav­no ne po­dr­ža­va­ju ni par­ti­je na vla­sti ni­ti one u opo­zi­ci­ji (ne­za­vi­sno od to­ga ko je u to­me iskren a ko ne) pre­go­vo­ri će se vo­di­ti uglav­nom oko svih dru­gih pro­ble­ma od či­jeg rje­ša­va­nja za­vi­si ho­će li bi­ti odr­ža­ni slo­bod­ni i pra­vič­ni iz­bo­ri. Uko­li­ko se kre­ne tim pu­tem, što iz­gle­da je­di­no pri­hva­tlji­vo i za opo­zi­ci­ju i za de­mon­stran­te, to bi jav­nost shva­ti­la kao sig­nal da se pro­mje­nom vla­sti ne ri­zi­ku­je de­sta­bi­li­za­ci­ja već upra­vo su­prot­no – da je to na­čin de­mo­krat­ske sta­bi­li­za­ci­je. Iz to­ga bi on­da sli­je­di­lo da će se pro­mi­je­ni­ti sta­nje u me­di­ji­ma i da će do pro­mje­ne vla­sti za­i­sta i do­ći ka­da se de­mo­krat­ski iz­bo­ri odr­že.
Ho­će li ta­ko i bi­ti osta­je da se vi­di, a is­hod u ne ma­loj mje­ri za­vi­si od di­plo­mat­ske vje­šti­ne po­sred­ni­ka. Za­ni­mlji­vo je, me­đu­tim, sta­no­vi­šte ru­skog mi­ni­star­stva spolj­nih po­slo­va ko­je je u sve­mu što se de­ša­va u Sko­plju (i sve vi­še u či­ta­voj Ma­ke­do­ni­ji) uspje­lo da vi­di pr­ste za­pad­nih si­la ko­je bi da po­no­ve sce­na­rio “obo­je­nih re­vo­lu­ci­ja”. Ni­je ja­sno ko­ji bi bi­li in­te­re­si tih za­pad­nih si­la u Ma­ke­do­ni­ji, gdje oni ni­šta ne mo­gu da po­stig­nu jer ne mo­gu tu ze­mlju da učla­ne ni­ti u NA­TO ni­ti u Evr­op­sku uni­ju. Do­sa­da­šnja vlast je ina­če te­ži­la i jed­nom i dru­gom član­stvu, a te­ži­će i bi­lo ko­ja dru­ga vlast. A ka­ko Ma­ke­do­ni­ja ne­ma iz­laz na mo­re, od nje ne za­vi­si ni­je­dan od kon­ku­rent­nih ga­so­vod­nih ili bi­lo ko­jih dru­gi tran­zit­ni pro­je­kat. Za­pra­vo, pro­blem Ma­ke­do­ni­je i je­ste u to­me što ona sa­mo nju za­ni­ma. Usled to­ga ohra­bru­je upra­vo to što bi jav­nost da oču­va de­mo­kra­ti­ju, i vla­da­vi­nu pra­va, i sta­bil­nost, i sa­mu ze­mlju ko­nač­no. U ve­o­ma slo­že­nim i za­pra­vo te­škim uslo­vi­ma.
Pe­šča­nik.net

Autor: Vla­di­mir Gli­go­rov