Pre­sko­či­ti iz sta­re u No­vu go­di­nu isto je kao pre­sko­či­ti svo­ju ja­mu. U tom pra­zni­ku, ka­ko se sa­da pro­sla­vlja, sa­dr­ža­ne su mno­ge za­bo­ra­vlje­ne mi­ste­ri­je ob­na­vlja­nja vre­me­na. Mno­go šta na ovoj ze­mlji ži­vi sa­mo jed­nu go­di­nu, i u toj go­di­ni tre­ba sve u ži­vo­tu da od­ra­di, i da umre. Jed­no­go­di­šnje bilj­ke i dru­gi ži­vi stvo­ro­vi, ko­ji­ma je da­ta po jed­na go­di­na ži­vo­ta, mo­gli bi bi­ti osno­va pom­pe­znog obi­lje­žav­anja no­vo­go­di­šnjeg ci­klu­sa. Ako ovu opa­sku pri­če­sti­mo još jed­nom, pod­ra­zu­mi­je­va­ju­ćom, da je vi­jek jed­no­go­di­šnjih bilj­ki i dru­gih stvo­ro­va u pu­noj sa­gla­sno­sti s ko­smič­kim po­ret­kom i ži­vo­tvor­nim rit­mom, po­sta­je nam psi­ho­lo­ški i ra­zum­ski bli­že pri­hva­ta­nje čo­vje­ko­vog uz­bu­đe­nja No­vom go­di­nom. I čo­vjek u tim da­ni­ma osje­ća naj­ve­ću krh­kost, ne­po­sto­ja­nost, krat­ko­vječ­nost, ja­mu i pro­past pod so­bom, kao i ne­ja­snu žeđ za ob­no­vom ži­vo­ta.
Ono što se u ko­smič­kom ži­vo­tu na­zi­va „cr­na ru­pa“, to je u an­tro­po­lo­škom pro­sto­ru No­va go­di­na. No­va go­di­na tre­ba da „pro­gu­ta“, sve pre­o­sta­le ener­gi­je iz „sta­re“ go­di­ne ko­je ni­je­su do­ni­je­le rod (plod). Ve­li­ko ljud­sko, „su­vi­še ljud­sko“ uz­bu­đe­nje do­če­kom No­ve go­di­ne, upra­vo ima taj smi­sao – oslo­bo­di­ti se Sta­rog i do­če­ka­ti No­vo. Ovaj pre­laz u kon­tek­stu čo­vje­ko­ve „ne­sreć­ne svi­je­sti“ psi­ho­lo­ški se mak­si­mal­no dra­ma­ti­zu­je.
Čo­vjek „drh­ti“, za­to što ni­je sa­mo pri­ro­da. Bi­ti u pri­ro­di i iz­nad pri­ro­de je­ste pa­ra­doks ko­ji se vra­ća čo­vje­ku kroz „strah i drh­ta­nje“. I to otva­ra nje­go­vu ja­mu.
Po­gle­daj­te do­ček No­ve go­di­ne na tr­go­vi­ma – na­rod se nji­še kao tra­va („mla­do ži­to“) na vje­tru. Oni su tu da ih „po­ne­se“ (i pre­ne­se, ili „po­ža­nje“) mu­zi­ka, ve­se­lje, za­bo­rav u No­vu go­di­nu. No­vo­go­di­šnje ko­lek­tiv­no ras­po­lo­že­nje je naj­ni­ža tač­ka sa­mo­svi­je­sti je­din­ki, a s dru­ge stra­ne kod usa­mlje­nih, „drh­te­ćih“, po­ja­ča­va se sa­mo­svi­jest i naj­če­šće po­ja­ča­va se kri­za sa­mo­sti - ne­po­sto­ja­nje ži­vog Oslon­ca.
To je mu­ka čo­vje­ko­va, - jer ni­je sa­mo „tra­va ko­ja se nji­še na vje­tru“, već je ba­rem „tr­ska ko­ja mi­sli“.
U na­šem vre­me­nu osje­ća­nje ne­si­gur­no­sti po­sto­ja­nja uve­ća­va­ju ra­to­vi, bom­bar­do­va­nja, ri­je­ke iz­bje­gli­ca ko­je bje­že sa svo­je ze­mlje, tra­že­ći sa­svim ne­po­zna­te dr­ža­ve na dru­gom kon­ti­nen­tu.
Hri­stos je do­šao u svi­jet da ka­že čo­vje­ku da mu ze­mlja ni­je po­sto­jan te­melj, i da svoj oslo­nac tra­ži u ne­bu. Mno­gi­ma su te ri­je­či bi­le i osta­le „sa­bla­zan“. Zna­ju­ći za ta­kve mi­sli čo­vje­ko­ve, do­dao je još: „te­ško ono­me ko se sa­bla­zni o me­ne“.
Do­la­skom Hri­sto­vim uve­ća­la se, i, po­seb­no, pro­du­bi­la dra­ma čo­vje­ko­va, ali je i do­bio oslo­nac, iako te­ško pojm­ljiv, i te­ško pri­hva­tljiv - osim za dje­cu ko­ja ne mu­dru­ju. „Bla­že­ni či­sti sr­cem“, jed­ni­ma je re­kao, a dru­gi­ma : „te­ško va­ma knji­žev­ni­ci i fa­ri­se­ji...“
No­va go­di­na sa svo­jom pla­ne­tar­nom i bez­da­nom sti­hi­jom, ko­ja nam do­la­zi ne­po­sred­no pred Bo­žić, i sim­bo­lič­ki i stvar­no go­vo­ri, da Hri­stos do­la­zi u svi­jet ljud­ski, kao u ja­mu. Hri­stos la­ko si­la­zi u ljud­sku ja­mu, jer je nje­gov oslo­nac ne­bo, a čo­vjek osta­je ras­pet, ili raz­de­šen iz­me­đu ne­po­jam­nog ne­be­skog oslon­ca, i oči­tog ze­malj­skog bez­da­na.
Ovo ra­zu­mi­je­va­nje i ne­ra­zu­mi­je­va­nje Hri­sta po­ka­za­no je i na po­čet­ku: Ne­bom je zvi­je­zda kre­nu­la da po­ka­že put mu­dra­ci­ma ko­ji će Ga po­zdra­vi­ti i pri­ni­je­ti da­ro­ve. Na ze­mlji, u ja­mi (Pe­ći­ni, iz­gnan­stvu), po­sli­je Maj­ke, pr­vo su mu pri­šle ži­vo­ti­nje –ov­ce, ko­ze, ma­lo ma­ga­re, da se na­di­šu nje­go­ve To­plo­te.
„Šta je Te­bi do čo­vje­ka Go­spo­de“ (te po­ka­zu­ješ to­li­ku bri­gu za nje­ga, va­pio je Psal­mo­pje­vac. Šta je to u čo­vje­ku do­stoj­no Bo­ži­je lju­ba­vi? Upra­vo to, čo­vjek če­sto od­ri­če, a Bog ne od­stu­pa.
U sa­vre­me­nom svi­je­tu, po­seb­no u na­šem na­ro­du, u ko­je­mu se vr­to­gla­vo otva­ra mo­guć­nost ne­po­sto­ja­nja i iš­če­za­va­nja u ne­i­den­ti­fi­ko­va­noj ma­si, pi­ta­nje –bi­ti ili ne bi­ti, iz­o­štra­va se do kraj­njih gra­ni­ca. Ali, s tih gra­ni­ca, mo­guć je i pre­o­kret...
Hri­stos se ro­di!
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ