Re­cept je opro­ban i ni­je va­žno či­ji je... U po­li­tič­kom po­dla­štvu pla­gi­jat se ne ra­ču­na, zli ge­ni­ji ne vo­le da ih pam­te po ino­va­ci­ja­ma. Re­cept je svu­da isti: pr­vo uhap­se, re­ci­mo, ne­kog hr­vat­skog zlo­čin­ca iz pret­hod­nog ra­ta, a on­da u oko­li­ni Vin­ko­va­ca in­ter­vent­na jed­ni­ca po­hap­si po­la srp­skog se­la... Ta­ko na­ci­o­na­li­stič­ko i od SAD po­dr­ža­no bo­šnjač­ko tu­ži­la­štvo, ka­ko bi u ne­vje­ro­vat­noj ne­sra­zmje­ri do­ni­je­lo ma­lo ba­lan­sa, li­ši slo­bo­de ne­kog ge­ne­ra­la mu­sli­man­ske voj­ske iz vre­me­na gra­đan­skog ra­ta, a za­tim neo­vla­šće­no upad­nu u zgra­du ko­ja pri­pa­da MUP-u Re­pu­bli­ke Srp­ske i uhap­se ne­ko­li­ko Sr­ba pod op­tu­žbom da su vr­ši­li zlo­či­ne nad mu­sli­ma­ni­ma...
Sve je to već vi­đe­no. Šta tu ima no­vo da smi­sli Đu­ka­no­vić? Da po­pu­sti ma­lo op­štem na­rod­nom ne­za­do­volj­stvu... Uhap­si ne­kog svog do­glav­ni­ka ko­me je odav­no is­te­kao rok upo­tre­blji­vo­sti i pro­tre­se ma­lo ko­a­li­ci­o­ne part­ne­re ko­ji su tu kad tre­ba bi­ti šo­vi­ni­sta ili se do­dvo­ra­va­ti NA­TO-u, ali su uvi­jek od­sut­ni ka­da tre­ba pri­hva­ti­ti ri­zik. I tek ka­da to ura­di, on­da mo­že da na­ja­vlju­je iz­bo­re, „pro­vje­ru vla­de“... Za­pad je umi­rio hi­ta­ju­ći u član­stvo Sje­ver­no­a­tlant­skog sa­ve­za, gu­ra­ju­ći se u su­kob me­đu ve­li­kim si­la­ma, lo­gi­kom ne­ga­tiv­ca ko­ji se uvi­jek svr­sta­va pro­tiv sla­bi­jeg. U me­đu­vre­me­nu, vri­je­me je za ob­ra­čun s opo­zi­ci­jom. Na­rav­no da ne či­ni to re­žim ko­ji, uz­gred bu­di re­če­no, i ne po­sto­ji (jer je Cr­na Go­ra, je li, de­mo­krat­ska dr­ža­va). Ni­ti to či­ni vla­da, ko­ja je „teh­nič­ka“, kao ni njen pred­sjed­nik ko­ji je „teh­ni­čar vla­sti“ na­po­jen kar­de­ljev­šti­nom i ti­to­i­zmom (ba­rem u po­gle­du teh­no­lo­gi­je) to­li­ko da su svi nje­go­vi po­te­zi bol­no pred­vi­di­vi. Hap­si ih, za­mi­sli­te, ne­za­vi­sno sud­stvo. Ne­za­vi­sno to­li­ko da, čak i bez Đu­ka­no­vi­će­ve go­to­vo ko­mič­ne sprem­no­sti da i sâm po­di­je­li sud­bi­nu Sve­to­za­ra Ma­ro­vi­ća, iza­zi­va osmi­jeh kod neo­ba­vi­je­šte­nih i pod­smi­jeh kod svih onih ko­ji ma­kar jed­nom ne­djelj­no či­ta­ju bi­lo ko­je no­vi­ne... Ka­ko dru­ga­či­je ra­zu­mje­ti na­ja­vu „pro­vje­re po­vje­re­nja vla­di“ - što mo­žda zna­či gla­sa­nje u par­la­men­tu, a mo­žda i iz­bo­re, ali sva­ka­ko pod­ra­zu­mi­je­va iz­vje­stan is­hod. De­mo­kra­ti­ja za Đu­ka­no­vi­ća ina­če pred­sta­vlja sa­mo no­vu ku­li­su je­di­ne pred­sta­ve ko­ju zna da igra, a ko­ja se re­pri­zi­ra, evo već vi­še od se­dam­de­set go­di­na. Za­to, da bi bi­lo ja­sno za­što je po­vje­re­nje po­no­vo po­tvr­đe­no, tre­ba po­li­tič­ku čor­bu uči­ni­ti ra­zno­boj­nom i do­bro je za­či­ni­ti, oda­tle i od­u­zi­ma­nje imu­ni­te­ta de­mo­krat­skim po­sla­ni­ci­ma, kri­vič­na pri­ja­va pro­tiv pred­sjed­ni­ka jed­ne od opo­zi­ci­o­nih stra­na­ka... Po­red hi­per­pro­duk­ci­je klo­no­va SDP-a, i igre s no­vo­pro­na­đe­nim srp­skim ro­do­lju­bom „Sr­bi­jan­cem po Đu­ka­no­vi­će­voj me­ri“ To­mi­sla­vom Ni­ko­li­ćem, ko­ji je već če­tvrt vi­je­ka na pri­vre­me­nom ra­du u Be­o­gra­du, bi­će ovo jed­na već vi­đe­na po­li­tič­ka igra... Igra, ko­ja mo­ra za­vr­ši­ti Cr­nom Go­rom u NA­TO-u bez re­fe­ren­du­ma i Đu­ka­no­vi­ćem na vla­sti po­sle „iz­bo­ra“...
Do gra­đa­na Cr­ne Go­re, do na­ro­da, ali i do Evro­pe, ka­ko one or­ga­ni­zo­va­ne, bi­ro­kra­ti­zo­va­ne, bo­ga­te, pre­za­du­že­ne, kri­zne ta­ko i do nas cr­no­gor­skih su­sje­da, po­seb­no Sr­ba či­ja bra­ća su u Đu­ka­no­vi­će­voj Cr­noj Go­ri po pr­vi put od tur­skih vre­me­na obes­pra­vlje­na, ali i do Bo­šnja­ka i Al­ba­na­ca či­je su­na­rod­ni­ke re­žim re­dov­no ko­ri­sti u šo­vi­ni­stič­kim kam­pa­nja­ma i na nji­ho­vom stra­hu gra­di svo­ju klep­to­krat­sku, auto­ri­tar­nu vlast... Do svih nas Evro­plja­na je da ne do­zvo­li­mo da u Cr­noj Go­ri na­sta­ve da ca­ru­ju sa­mo­vla­šće, laž, mr­žnja i ko­rup­ci­ja.
Da li je mo­gu­će iza­ći na iz­bo­re pod istim uslo­vi­ma kao na sve pret­hod­ne? Da li je pret­hod­no po­treb­no po­sti­ći ne­ka­kav ni­vo me­đu­na­rod­ne kon­tro­le? Pri­mjer Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne se opet na­me­će. Ni­ko ra­zu­man ne mo­že vje­ro­va­ti sa­mo ne­kom pred­stav­ni­ku EU. Po­tre­ban je isti onaj me­ha­ni­zam za spo­ro­vo­đe­nje mi­ra ko­ji odr­ža­va BiH u de­mo­krat­skim stan­dar­di­ma ko­ji su ne­sum­nji­vo vi­ši od onih na Ko­so­vu (gdje ne mo­že da se odr­ži sjed­ni­ca par­la­men­ta, zbog fa­ši­so­id­nih po­sla­ni­ka ko­je ni­ko ni­je lu­stri­rao), Ma­ke­do­ni­ji (gdje ni­je mo­gu­će odr­ža­ti ni po­pis gra­đa­na) ili u Cr­noj Go­ri (gdje vla­da re­žim ko­ji po­či­va na istim osno­va­ma kao i ve­ći­na ju­žno­a­me­rič­kih vla­da to­kom Hlad­nog ra­ta)... Neo­p­hod­no je i otva­ra­nje me­di­ja, de­mo­krat­ska kon­tro­la nad bez­bjed­no­šću, uki­da­nje mo­no­po­la jed­ne par­ti­je i nje­ne oli­gar­hi­je, do­no­še­nje osnov­nih an­ti­a­u­to­ri­tar­nih za­ko­na...
Đu­ka­no­vi­ćev re­žim je tvr­dio da je iz­la­skom iz sa­ve­za sa Slo­bo­da­nom Mi­lo­še­vi­ćem do­ži­vio i neo­p­hod­nu de­mo­kra­ti­za­ci­ju i su­o­ča­va­nje sa pro­šlo­šću. U Bri­se­lu je s tom be­smi­sli­com imao uspje­ha. Vri­je­me je da s tom prak­som bu­de pre­ki­nu­to. Po­sle pa­da Ber­lin­skog zi­da ni­ti je­dan od is­toč­no­e­vrop­skih na­ro­da, čak i oni ko­ji su ve­ći­nom od pre­ko 90 od­sto od­ba­ci­va­li ko­mu­ni­zam, ni­je se oslo­bo­dio dik­ta­tu­re sa­mo svo­jim sna­ga­ma. Svu­da su po­mo­gli – ras­pa­da­ju­ći So­vjet­ski Sa­vez, Nje­mač­ka, EEZ, SAD... U Cr­noj Go­ri su, pro­tiv­no vo­lji ve­ći­ne gra­đa­na, pro­tiv­no vo­lji či­ta­vog srp­skog na­ro­da ko­ji ži­vi u ovoj dr­ža­vi, po­dr­ža­va­li Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vu vla­du.
Vri­je­me je da po­dr­že gra­đa­ne i nji­ho­vo pra­vo na slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić