Pi­še: Mag­da Pa­ter­nek


Ni­šta što je gru­bo ne pri­ja mi. Pa čak ni gru­be ivi­ce, ta­mo gdje bi mo­žda i tre­ba­lo da bu­du ta­kve. O li­cu da i ne go­vo­ri­mo. Na­rav­no da raz­li­ku­jem i imam ra­zu­mi­je­va­nja za ona na­ru­še­na na­mu­če­nim ži­vo­tom i te­škim go­di­na­ma, ali za ona što ih je ta­kvim uči­ni­la lo­ša mi­sao i njen ‘’fi­nal­ni pro­iz­vod’’-gru­ba ri­ječ, ne­mam oprav­da­nja. Po­ku­ša­ću da im svo­jim ri­je­či­ma ob­ja­snim i za­što.
Bi­ti gru­bi­jan u sva­kom smi­slu da­nas je kao ‘’do­bar dan’’. Što si drč­ni­ji, bez­o­bra­zni­ji, dr­ski­ji, to te vi­še ma­ze i pa­ze sa svih stra­na, a bo­ga­mi i ovi ‘’od­o­zgo’’. O svim gru­bi­ja­ni­ma, od onih u ku­ći, na uli­ci, pa do ovih u fo­te­lja­ma pi­sa­la sam, po­ku­ša­va­ju­ći da skre­nem pa­žnju na nji­ho­vu sve­op­štu do­mi­na­ci­ju, ko­ja nas ne­će ni­kad od­ve­sti na pra­vi put. Gru­ba ri­ječ je upra­vo po­kre­tač svih ovih ne­ga­tiv­no­sti. Ona za­bo­li do sr­ži, a vr­lo če­sto i ‘’ubi­je’’. Po­slo­vi­ca da ‘’li­je­pa reč i gvo­zde­na vra­ta otva­ra’’ isti­ni­ta je, ali je ta­ko­đe tač­no da ih gru­ba za­u­vi­jek za­tva­ra. Na­rav­no da smo če­sto svi mi is­pro­vo­ci­ra­ni i sa­mim tim i im­pul­siv­ni, ali za­sta­ti baš tu gdje ri­ječ po­či­nje ‘’da gri­ze’’ je pra­va od­lu­ka. Za­u­sta­vi­ti ri­je­či, uti­ša­ti nji­ho­vu bu­ji­cu, pri­pi­to­mi­ti ih, uči­ni­će nas i spo­koj­ni­jim i ja­čim.
Oni ko­ji po­ten­ci­ra­ju da ‘’svi­ma ka­žu sve što mi­sle’’ i što mi­sle da ti­me ve­li­ča­ju svo­ju iskre­nost, ni­su is­kre­ni već ne­pri­stoj­ni. Ti pre­tje­ra­no ‘’is­kre­ni’’ lju­di su za­pra­vo ego­i­sti, ni­je im bit­no da li će ti­me ne­ko­ga po­vri­je­di­ti. Ne mo­že­mo svi­ma re­ći sve! Ako je ne­ko ja­ko bo­le­stan, mo­žda i ne­iz­lje­či­vo, a mi to zna­mo, da li mu to tre­ba re­ći? Da li da bu­de­mo ‘’dže­lat nje­go­ve na­de?’’ Ne, ni­ka­ko ne.
Ri­je­či su kao med i kao ža­o­ka. Za­to ih tre­ba do­bro od­mje­ri­ti pri­je ne­go što ih iz­go­vo­ri­mo. Pu­sti­ti ih da se u na­ma mno­že, ali i da na­đu pra­vo mje­sto. One što iz­la­ze van, ne­ka bu­du nje­žne, raz­go­vjet­ne i či­ste, a one dru­ge za­klju­čaj­mo svo­jom sna­gom vo­lje, ali i pri­stoj­no­sti.
Mno­gi ka­žu da im je lak­še ka­da sve ‘’iz­ba­ce iz se­be’’. Mo­žda je­ste, ali to je sa­mo tre­nut­no sta­nje i olak­ša­nje. Jer, gru­be ri­je­či se vra­ća­ju kao bu­me­rang, one ne­ma­ju dru­gog mje­sta sta­no­va­nja od onog oda­kle su i do­šle. A to smo mi. Na­ša sa­vjest i svi­jest. Sla­žem se da i nji­ho­vo kon­stant­no po­ti­ski­va­nje mo­že lo­še uti­ca­ti na nas i na­šu sa­mo­u­vje­re­nost i sta­bil­nost, i da kao ta­kve osta­ju uvi­jek pri­sut­ne, po­sta­ju­ći još gru­blje i okrut­ni­je, ali se mo­ra zna­ti i na­čin i tre­nu­tak ka­da ih’’ iz­ba­ci­ti na­po­lje’’, i ko­me su upu­će­ne. Mo­ra­mo se, da­kle, pre­i­spi­ta­ti o če­mu se ra­di. Kad su u pi­ta­nju emo­tiv­no bli­ske oso­be, od ko­jih nam za­vi­si kva­li­tet ži­vo­ta, on­da se u sva­kom slu­ča­ju ta pi­ta­nja mo­ra­ju po­kre­nu­ti, ina­če će­mo se da­vi­ti u sop­stve­nim i tu­đim (naj­če­šće ne­po­treb­nim) la­ži­ma. Da­kle, mo­ra se bi­ti tak­ti­čan, ali pri­je sve­ga od­lu­čan i si­gu­ran u se­be. Ne smi­je se ni­ka­ko bi­ti u kan­dža­ma svo­jih stra­sti. Ne smi­je se raz­ba­ci­va­ti ri­je­či­ma, jer ta­ko se naj­lak­še gu­bi nji­hov smi­sao. Sva­ka gru­ba iz­go­vo­re­na ri­ječ mno­go vi­še ško­di na­ma ne­go ono­me ko­me je upu­će­na. Ako go­vo­ri­mo rđa­vo o ne­ko­me, osje­ća­će­mo se ne­sreć­no, a ako go­vo­ri­mo do­bro i ka­da taj ne­ko ne za­slu­žu­je, po­sta­će­mo mir­ni­ji, čak i po­no­sni na lje­po­tu svo­jih osje­ća­nja i ri­je­či. Je­di­ni uslov sre­će je­ste su­ge­ri­sa­ti se­bi lju­bav pre­ma sve­mu ne­ga­tiv­nom u dru­gom čo­vje­ku. Ako nam je ne­ko uči­nio zlo, sa­ču­vaj­te se da ga ne omr­zne­te, jer će vas mr­žnja sta­ja­ti još jed­nog gu­bit­ka i no­vog ne­spo­koj­stva, i od tre­nut­nog i slu­čaj­nog ne­pri­ja­te­lja, mo­že­te na­pra­vi­ti zlo­tvo­ra, stal­nog i ubi­je­đe­nog. Su­vi­še je ovaj ži­vot kra­tak da bi­smo se gru­bim ri­je­či­ma slu­ži­li i hra­ni­li. Za­to ću­ta­nje ov­dje igra ve­li­ku i zna­čaj­nu ulo­gu. Za­ću­ta­ti pred ne­či­jom gru­bom ri­ječ­ju, če­sto je mno­go ja­sni­ji i du­blji od­go­vor, od bi­lo ko­jih iz­go­vo­re­nih ri­je­či. Je­di­no ću­ta­nje mo­že da pri­kri­je kod čo­vje­ka-stra­sti ko­je su na­sr­tlji­ve, za­tim su­je­tu, la­ko­most, mr­zo­vo­lju, mi­zan­tro­pi­ju. Ću­ta­nje mo­že da sa­ču­va čo­vje­ka od po­sle­di­ca ko­je mo­gu da mu na­ne­su tre­nut­na i ne­smo­tre­na ras­po­lo­že­nja i na­gle i ne­pro­mi­šlje­ne re­ak­ci­je. Jer, čo­vjek dru­gom čo­vje­ku uvi­jek vi­še ško­di ri­je­či­ma ne­go dje­lom. Ne­ke ži­vo­ti­nje ‘’pro­ba­ju’’ jed­no dru­go sa­mo ti­me što pri­bli­že no­zdr­ve, i što se omi­ri­šu, od­la­ze­ći sva­ko na svo­ju stra­nu, a kad bi ima­le spo­sob­nost go­vo­ra ras­tr­gle bi jed­na dru­gu.
Ubi­je­đe­na sam da ri­je­či do­vo­de do vi­še ne­spo­ra­zu­ma, ne­go što bi ih bi­lo da one uop­šte ne po­sto­je. One gru­be sa­mo pot­pi­ru­ju va­tru, i če­sto nam ži­vot či­ne ne­pod­no­šlji­vim. Ni­je’’ pra­vo gla­sa’’ raz­log da se tim gla­som mo­že sve i sva­šta re­ći. Na­pro­tiv, to pra­vo nam isto­vre­me­no ne da­je za pra­vo da bu­de­mo gru­bi i ne­pri­stoj­ni. O, ka­ko smo sa­mo imu­ni i glu­vi na iz­vi­nje­nja! Ka­ko ola­ko tvr­di­mo da je naš po­nos glav­ni raz­log za to! Ka­ko sa­mo se­bič­no svo­ju su­je­u­tu i ego sta­vlja­mo na če­lo ko­lo­ne, za­bo­ra­vlja­ju­ći pri­tom, da je ta ‘’te­ška ri­ječ’’- ‘’IZ­VI­NI’’, za­pra­vo sna­žna i moć­na kao lju­bav.
Za­to, ne bu­di­te gru­bi ni u če­mu- ni u mi­sli­ma, ni u po­stup­ci­ma, ni u ri­je­či­ma. Sa­ču­vaj­te i nje­guj­te one to­ple, nje­žne i vri­jed­ne po­što­va­nja. Iz­vi­ni­te se, jer bez iz­vi­nje­nja ni­smo lju­di, a to bi je­di­no tre­ba­lo da bu­de­mo. Ne do­zvo­li­te da ogru­bi­te u se­bi. Ja se ne dam. Ni ja, ni moj bič. Jer gru­ba ri­ječ je kič.
(Autor je pje­snik)