Ne­ko je kriv sam od se­be, ne­ko što je ne­ko­me ne­što kri­vo uči­nio. Ne­ko je kriv, a ne zna da je kriv. Ne­ko je kriv, i zna da je kriv, ali ne­će da pri­zna, ne­go još ka­že da su svi dru­gi kri­vi, a on prav. Kriv­da se po­di­že na prav­du, da je sa­tre, da je ne­ma. Prav­da i pra­vi stra­da­ju, jer kri­vih, na­kri­vih, kri­vo­gla­vih, na­kri­vo na­sa­đe­nih, kri­vo­mo­zgo­vi­ća, kri­vo­vi­do­vi­ća ima na go­mi­le, ko­ji bi da is­kri­ve isti­nu i prav­du, i da ih ba­ce pod no­ge. Kri­vo­mo­zgo­vi­ći­ma pad­ne mrak na oči ako još ne­gdje pri­mi­je­te da je isti­na ži­va, ili da je ne­ko još no­si, ili go­vo­ri.
Ta­ko se u Cr­noj nam Go­ri pro­go­ne isti­na i prav­da, jer ome­ta­ju pla­no­ve kri­vih, na­kri­vih, kri­vo­gla­vih, kri­vo­mo­zgo­vi­ća da na­pra­ve dr­ža­vu u ko­joj bi po­dr­ža­li đa­vo­lju pri­ču, i pri­red­bu, i na­god­bu, i po­god­bu u ko­joj se laž po­di­že u ne­bo, a isti­na ba­ca pod no­ge.
U Cr­noj nam Go­ri, zva­nič­nim dr­žav­nim pro­gra­mom, i ci­je­lom bi­jed­nom, no za na­še pri­li­ke, moć­nom in­fra­struk­tu­rom, is­pla­ni­ra­na je i sko­ro mi­nu­ci­o­zno se spro­vo­di kri­va pri­ča, ko­ja di­rekt­no ima za cilj kri­vlje­nje mo­zga ci­je­lom na­ro­du, a sve se oprav­da­va „dr­žav­nim in­te­re­som“. In­te­res ove Cr­ne Go­re je stva­ra­nje što vi­še po­da­ni­ka is­kri­vlje­nog uma, zva­nih kri­vo­mo­zgo­vi­ća. Ta­ko je po­sred Cr­ne Go­re is­ko­pa­na ja­ma pro­pa­sti ko­ju pu­ne kri­vo­gla­vim ra­zu­mom, gor­kom kri­vi­com, i na­o­pa­kom lo­gi­kom - gdje „ne­si­gur­ni su­ve­re­ni­tet Cr­ne Go­re“ šti­te do­bro­volj­nom sa­mo­o­ku­pa­ci­jom NA­TO pak­tom.
U pred­ve­čer­je pri­je­ma Cr­ne Go­re u NA­TO pakt, pred­sjed­nik cr­no­gor­ske skup­šti­ne Kri­vo­ka­pić ka­že: „Cr­na Go­ra vi­še ni­je Za­pad­ni Bal­kan, Cr­na Go­ra je već Za­pad“. Vje­ro­vat­no ne zna šta je re­kao, jer te ri­je­či ne­ma­ju po­kri­ća, pa iako Cr­na Go­ra uz po­moć nje­nih čel­ni­ka bi­ra do­bro­volj­nu oku­pa­ci­ju. Jer ni oku­pa­ci­ja ne mo­že po­ni­šti­ti nje­nu du­hov­nu ver­ti­ka­lu - Mi­ro­sla­vlje­vo je­van­đe­lje, Ok­to­ih, Nje­goš, što je sve ći­će­ra ći­ri­li­ca, slo­ven­stvo, pra­vo­sla­vlje – Is­tok! Je­di­no kod kon­ver­ti­ta do­la­zi do ta­kve iden­ti­tet­ske de­struk­ci­je, u ko­joj stra­da ci­je­lo pam­će­nje, i tra­že spas u naj­mu kod stra­nog ga­zde, ma­kar i krv­nik bio.
Iz­me­đu ri­je­či „kon­ver­tit“ i „kri­vo­glav“ ima pu­no se­man­tič­ke ve­ze. Čak mo­gu i da ima­ju isto zna­če­nje. Kon­ver­tit se „pre­tvo­rio“ u ne­što dru­go od onog što je (bio). Kri­vo­glav (ako sad osta­vi­mo po stra­ni vi­zu­el­nost kao be­zna­čaj­nu) – onaj ko­ji kri­vo mi­sli, kri­vo ra­zu­mi­je­va se­be, tj. ne mo­že da se do­mog­ne sa­mo­svi­je­sti, što ga osta­vlja u ni­žoj ka­te­go­ri­ji lju­di.
Psi­ho­lo­gi­ja kon­ver­ti­ta ima raz­lo­ge u bi­ra­nju „lak­šeg pu­ta“ tj. iz­daj­stvu se­be (svog na­sle­đa) jer osta­ti pri se­bi i svoj, kad do­đu is­ku­še­nja, mo­gu sa­mo oni ko­ji mo­gu da iz­dr­že du­blja is­ku­še­nja, tj. - ko­ji mo­gu bi­ti lju­di. Onaj ko­ji u ovom smi­slu ne mo­že bi­ti čo­vjek, nje­mu je „lak­ši put“ ili, ka­ko se ja­sni­je ka­že, „iz­daj­stvo“ i „ne­čo­vje­štvo“ – iz­bor! Ne­čo­vjek će ubi­ti čo­vje­ka, sa­mo za­to što ga pod­sje­ća na ne­ku du­blju isti­nu od ko­je je on ot­pao, i ko­ja mu je vi­še ne­pod­no­šlji­va. Psi­ho­lo­gi­ja kon­ver­ti­ta ima ti­pič­ne me­ha­ni­zme – uvi­jek fa­na­tič­no oprav­da­va pre­la­zak u dru­gi iden­ti­tet, i ubi­stve­no je ras­po­lo­žen pre­ma onom od če­ga je ot­pao. U na­šem ne­dav­nom gra­đan­skom ra­tu ja­me su pu­nje­ne brat­skim gla­va­ma, što di­rekt­no ima uzro­ke u toj kon­ver­tit­skoj psi­ho­lo­gi­ji. Kon­ver­tit je spre­man da ubi­je ono­ga ko ga pod­sje­ća na nje­gov pr­vi iden­ti­tet, to jest na nje­go­vu kri­vi­cu kon­ver­tit­stva (pre­vje­ra­va­nja, iz­daj­stva i sl.).
Kri­vo­ka­pić je eks­pli­cit­ni­ji u tom kon­ver­tit­stvu od Đu­ka­no­vi­ća, za ko­ga je ula­zak u NA­TO „ula­zak u dru­gi (či­taj, dru­a­či­ji) ci­vi­li­za­cij­ski krug“. Za min­star­ku od­bra­ne Pe­ja­no­vić Đu­ri­šić, pri­jem u NA­TO je „na­do­grad­nja tra­di­ci­o­nal­nih vri­jed­no­sti“. I Đu­ka­no­vić i Pe­ja­no­vić­ka me­tu isto ma­slo kao i Kri­vo­ka­pić, sa­mo ovi pr­vi cr­no­gor­sku tra­di­ci­ju di­rekt­no ne pro­ka­zu­ju, a ne že­le joj ma­nje zla. Pro­la­ze­ći sko­ro kroz Šav­nik ču­jem Šav­ni­ča­ni za mi­ni­star­ku Pe­ja­no­vić ka­žu: „Ona na­ša odi­va sad po­sta NA­TO ne­vje­sta, bla­goš ga Cr­noj nam Go­ri“. „Je­dan kroz je­dan“, ka­že jed­na Šav­ni­čan­ka, po­de­ša­va­ju­ći va­gu, na ko­joj mje­ri sko­rup, ko­že, kru­ške i mast od di­vljih ma­ča­ka.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ