Obes­pra­vlje­ni gra­đa­ni Cr­ne Go­re, a oni či­ne ve­li­ku ve­ći­nu sta­nov­ni­štva, zna­ju ka­ko je bi­ti na uda­ru vla­sti, ogor­čen ne­prav­dom, li­šen do­sto­jan­stva, imo­vi­ne, di­je­la jav­nog do­bra, če­sto i na­ci­o­nal­nog po­no­sa, kul­tur­nih pra­va...
Do­bro je da su se pri­sta­li­ce de­mo­kra­ti­je iz re­do­va svih cr­no­gor­skih na­ro­da uje­di­ni­le ka­ko bi svim gra­đa­ni­ma do­ni­je­li slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju. Cr­na Go­ra, osim ka­da ju je bom­bar­do­vao NA­TO, to­kom pro­te­klih de­ce­ni­ja ni­je bi­la ugro­že­na. To je ve­li­ka pred­nost svih onih ko­ji se da­nas na uli­ca­ma i tr­go­vi­ma bo­re za vri­jed­no­sti na ko­ji­ma po­či­va mo­der­na Evro­pa. Gra­đa­ni ne tre­ba da, pod­no­se­ći ne­kog ti­ra­ni­na, na­vod­no do­pri­no­se od­bra­ni svo­je dr­ža­ve ili na­ci­o­nal­nih pra­va.
Za to vri­je­me u Sa­ra­je­vu je pre­su­đe­no da na­ši su­na­rod­ni­ci i nji­hov en­ti­tet ko­ji je su­sje­dan Cr­noj Go­ri, ko­me je (i) Cr­na Go­ra ga­ran­to­va­la auto­no­mi­ju, ne smi­ju da sla­ve dan svo­je dr­žav­no­sti. Bo­šnjač­ke šo­vi­ni­stič­ke su­di­je su pre­gla­sav­njem, uz po­moć su­di­ja stra­na­ca ko­je su tu da omo­gu­će do­mi­na­ci­ju Bo­šnja­ka, ogla­si­le ovaj dan ne­u­stav­nim.
Srp­ski na­rod u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni bio je 1992. spre­man da pri­hva­ti da osta­ne bez auto­no­mi­je, sa­mo uko­li­ko BiH osta­ne čla­ni­ca ju­go­slo­ven­ske fe­de­ra­ci­je. Bo­šnjač­ke vo­đe su to od­bi­le. Bi­li su sprem­ni da pri­hva­te ne­za­vi­snost Bo­sne i Her­ce­go­vi­ne uko­li­ko im omo­gu­će pra­va i te­ri­to­ri­jal­nu auto­no­mi­ju - užu i ma­nje pro­stra­nu od ove da­na­šnje. Pra­va i auto­no­mi­ju su iz­bo­ri­li ra­tom. Od us­po­sta­ve mi­ra tra­je bor­ba bo­šnjač­kih šo­vi­ni­sta i im­pe­ri­ja­li­stič­kih stra­nih po­li­ti­ča­ra da bu­du uki­nu­te auto­no­mi­ja i rav­no­prav­nost srp­skog na­ro­da u Bo­sni i Her­ce­go­vi­ni. To­kom dva­de­set go­di­na uki­nu­te su čak 64 nad­le­žno­sti en­ti­te­ta, od ko­jih sa­mo tri u skla­du sa Usta­vom. Svi sim­bo­li srp­skog na­ro­da i Re­pu­bli­ke Srp­ske na­šli su se pred su­dom. Za­sta­vu su na­ši eks­per­ti uspje­li da od­bra­ne, him­na ''Bo­že prav­de'' je uki­nu­ta, kao i grb. Me­đu­tim, vla­de Re­pu­bli­ke Srp­ske uspje­le su da uve­du am­blem ko­ji još rje­či­ti­je pred­sta­vlja srp­sku na­ci­ju i nje­nu no­vu dr­ža­vu. No­va him­na Re­pu­bli­ke Srp­ske ''Mo­ja re­pu­bli­ka'' prih­va­će­na je u na­ro­du i pje­va­na vi­še i če­šće ne­go him­na BiH.
Pro­šle go­di­ne pre­ko su­da su na­pad­nu­ti i gr­bo­vi ve­li­kog bro­ja op­šti­na, me­đu nji­ma i glav­nog gra­da Srp­ske - Ba­nja­lu­ke. Sa­da je ospo­ren i cen­tral­ni dr­žav­ni pra­znik ko­ji sa pra­vo­slav­nom vje­rom ne­ma mno­go ve­ze bu­du­ći da se se­ku­lar­no obi­lje­ža­va. Sva­ki dan u cr­kve­nom ka­len­da­ru Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve obi­lje­ža­va i po jed­na sla­va. Da li bo­šnjač­kim na­ci­o­na­li­sti­ma od­go­va­ra sa­mo da oni po­no­vo kon­stru­i­šu srp­sku na­ci­ju i sa­mi od­re­de šta im od nje­nog iden­ti­te­ta od­go­va­ra?
I dok ma­lo­broj­ni­ji Bo­šnja­ci u Pri­je­po­lju, gra­di­ću na ju­go­za­pa­du Sr­bi­je, tra­že da nji­hov na­ci­o­nal­ni grb uđe u grb op­šti­ne iz ko­ga ne­sta­je Bije­li an­đeo, Fe­de­ra­ci­ja BiH oči­šće­na je od sve­ga što pod­sje­ća na Sr­be, osim zva­nič­nih nat­pi­sa na za­jed­nič­kim usta­no­va­ma, pa ni ta­mo ći­ri­lić­ni nat­pis ni­kad ni­je pr­vi ili na naj­vi­šem mje­stu ta­ble.
Srp­skoj osta­je da se bo­ri. Da pre­sta­ne da pri­zna­je ne­pra­ved­ni sud, za­šti­ti svo­ju slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju. Na sli­čan na­čin, ne­pri­sta­ja­njem, od­luč­no­šću i hra­bro­šću će i ve­ći­na Sr­ba, Cr­no­go­ra­ca, Bo­šnja­ka, Mu­sli­ma­na, Hr­va­ta za­šti­ti­ti slo­bo­du i de­mo­kra­ti­ju od auto­ri­tar­nog Đu­ka­no­vi­će­vog re­ži­ma.
Gdje ide po­li­ti­ka stal­nih su­ko­ba? Ko pro­iz­vo­di an­ta­go­ni­zme me­đu na­ro­di­ma? Ko ži­vi u de­ve­de­se­tim go­di­na­ma pro­šlog vi­je­ka? Alj­bin Kur­ti, za ko­ga je sva­ki spo­ra­zum sa Sr­bi­ma i Sr­bi­jom „iz­da­ja“? Hr­vat­ski po­li­ti­ča­ri ko­ji tvr­de da i po­red sve­ga – srp­skog pri­hva­ta­nja obes­pra­vlji­va­nja Sr­ba, ne­po­što­va­nja Er­dut­skog spo­ra­zu­ma, fa­ši­stič­kog pro­go­na ći­ri­li­ce, ne­po­šte­nih su­đe­nja u Ha­gu i Hr­vat­skoj, pri­mjer­nog ka­žnja­va­nja srp­skih zlo­či­na­ca u Be­o­gra­du – srp­ski po­li­ti­ča­ri tek tre­ba da se su­o­če sa zlo­či­nač­kom pro­šlo­šću?! Za to vri­je­me sto­ti­ne hi­lja­da lju­di u tran­su pje­va na kon­cer­ti­ma na ko­ji­ma na­ci­o­nal­na pje­vač­ka zvi­je­zda sla­vi „me­sa­re iz Gra­di­ške Sta­re“... Šta re­ći o Cr­noj Go­ri? Pre­mi­jer sma­tra za po­treb­no da na­gla­si da ni­je u su­ko­bu sa srp­skim na­ro­dom? Za­mi­sli­te kad bi ta­kvu po­tre­bu, o od­no­si­ma pre­ma bi­lo kom na­ro­du, tre­ba­lo da ima ne­ki za­pa­de­vrop­ski po­li­ti­čar? Ne­za­mi­sli­vo.
Ne­ki tvr­de da su Sr­bi za­slu­ži­li ta­kav od­nos zbog ra­to­va ko­je su, na­vod­no, is­klju­či­vo oni iza­zva­li i u ko­ji­ma su sa­mo oni či­ni­li zlo­či­ne. Ako je ta­ko, oda­kle on­da mr­žnja u Cr­noj Go­ri, Ma­ke­do­ni­ji, Al­ba­ni­ji...? Ka­kvi to kom­plek­si mo­gu da na­ve­du ma­ke­don­skog ak­ti­vi­stu da ka­že da je Sr­bi­ja de­sta­bi­li­zo­va­la re­gi­on ne­pri­zna­va­njem ne­za­vi­sno­sti Ko­so­va? Šta se de­ša­va u Al­ba­ni­ji, gdje mi­ni­star ima obra­za da tra­ži pra­va za Al­ban­ce u Pre­še­vu, a ospo­ra­va mno­go ni­ži ste­pen pra­va Gr­ci­ma, Sr­bi­ma i osta­li­ma u svo­joj dr­ža­vi? Ka­ko ob­ja­sni­ti či­nje­ni­cu da cr­no­ror­ska vlast ima ne­ga­ti­van od­nos sa­mo pre­ma onim svo­jim gra­đa­ni­ma ko­ji ima­ju srp­sko dr­ža­vljan­stvo ili no­se uli­com srp­sku za­sta­vu?
Mr­žnja je ira­ci­o­nal­na i ne­mo­gu­će ju je ob­ja­sni­ti... Ono što tre­ba da bu­de mi­sao vo­di­lja svi­ma ko­ji­ma je do de­mo­kra­ti­je i pri­ja­telj­stva me­đu na­ro­di­ma je­ste od­bra­na do­sto­jan­stva. U Srp­skoj, Cr­noj Go­ri na Ko­so­vu i Me­to­hi­ji gra­đa­ni ko­ji su ugro­že­ni bra­ne upra­vo do­sto­jan­stvo i de­mo­kra­ti­ju.
(Autor je isto­ri­čar i
do­cent na Fi­lo­zof­skom
fa­kul­te­tu u Be­o­gra­du)

Pi­še: Če­do­mir An­tić