-Iz­vi­ni – pri­đe mi jed­nog ju­tra na uli­ci ne­po­znat gra­đa­nin, ka­ko to če­sto pri­la­ze do­bro­na­mjer­ni, želj­ni da pro­zbo­re ko­ju s no­gu, u pro­la­zu. – Je­si ti oni Ko­pri­vi­ca? A što si to smrš’o?
-Ka­ko ne­ću – re­koh – Bri­nem oko ovih evro­in­te­gra­ci­ja.
-Ja mi­slim da je ovi­ma stvar­no va­kat, a? Oće li vi­še odit', ne do­di­li?
-Oće – re­koh – ako bu­de na­ro­da.
-A da­ko ga vi­še bu­de, evo pro­bi­smo sve ro­ko­ve – huk­nu on. – No se bo­jim da ovo ni­je ni vi­đe­lo na­ro­da?
-Vi­đe­će­mo je li vi­đe­lo... – uz­vra­tih – Ja vje­ru­jem da ima i te ka­ko do­brog na­ro­da. I da sve ide na bo­lje... Pred na­ma su Ma­ra i sva­to­vi, i iz­bo­ri...
Tad moj sa­go­vor­nik iz­re­če isto­vjet­ni re­fren, ko­ji već go­di­na­ma slu­šam od mno­gih u či­jim oči­ma iskri ista sta­ra na­da:
-E vi­đi, ne bih ža­lio sju­tra umri­jet', sa­mo da znam da će ovi vi­še jed­nom otić'... Da i nji­ma ovaj do­bri i ne­sreć­ni na­rod jed­nom vi­di le­đa...
-Isto to odav­no zbo­ri – re­koh – ba­rem po­la Cr­ne Go­re...
-Ko­je..?! – huk­nu on. – Ve­ći­na! No ne smi­ju da se ofi­ra­ju, a šver­ce­ri šver­cu­ju, ku­pu­ju i ži­ve i mr­tve, po­ku­po­va­še cr­ni i ne­sreć­ni na­rod. Pa ko po­kra­de naj­vi­še gla­so­va, od­ma avan­zu­je. Da­ko li im ne upa­le muć­ke ovi put. Ne­će se dat' ovi uni­šte­ni sje­ver. Kao da je bom­ba usred nje­ga pa­la. Ne­će se dat’ ni Moj­ko­vac. Šta mi­sliš? Me­ne su pro­ba­li da ku­pe jed­nom, i ne­će vi­še, ga­ran­tu­jem. Vje­ru­jem da će, kao on­da Šva­bo, i ovi sad pa­sti na Moj­ko­vac, oku­pa­to­ri ovi do­ma­ći, oku­pa­to­ri oni stra­ni, isto ti je to... A vi­đe li što uči­nje­še u Bu­dvu, u Bar?!
-A oda­kle ste – za­pi­tah.
-Pa ču­ješ što ti ve­lim, iz Moj­kov­ca. Otud đe se va­zde i ve­že i dri­je­ša, pa će i ovi put ako­bog­da...
Tu se on te­a­tral­no, kao da je na sce­ni CNP-a, pre­kr­sti na­sred uli­ce, i po­gle­da u ne­bo s na­dom.
-Da­ću i ja svoj do­pri­nos... A ti si sad kod onog Kne­že­vi­ća? Sve znam, pra­tim mak­si­mal­no... Ima pe­tlju. A te­be fa­la za ovi krat­ki raz­go­vor, na blic... I ne za­mje­ri što te sto­pi­rah na uli­cu, ja odoh sad pra­vac na sje­ver, a i ti do­đi s Fron­tom, mi smo ta­mo ča­zbe­ni, pu­no vas na­ro­da po­dr­ža­va...''
On me još jed­nom za­mo­li da se po­pra­vim, ka­ko re­če, „u ki­la­žu“, pa kre­nu put auto­bu­ske, mah­nuv­ši mi, i vr­te­ći gla­vom.
Po­mi­slih: za­i­sta, jed­ni te isti, du­go i pre­du­go sto­lu­ju u Mon­te­ne­gru. Pa da su i naj­bo­lji, do­sa­di­li bi i Bo­gu i na­ro­du... Evo smo Sje­ver­na Ko­re­ja na Bal­ka­nu, is­tu­re­no sje­ver­no­ko­rej­sko odje­lje­nje. Do­sa­di­li su svi­ma, sem se­bi. A ka­ko na­ro­du da sva­ne s mrač­nja­ci­ma. A i bi­lo bi pa­ra­dok­sal­no... Uhap­si­li svu Cr­nu Go­ru, pod­jar­mi­li, uve­za­li si­ste­me mo­ći, a skraj­nu­li si­ste­me vri­jed­no­sti. I glu­me de­mo­kra­te do iz­ne­mo­glo­sti. Mi­li­ja ma­fi­ja od na­ro­da, a iz tog lju­bav­nog za­gr­lja­ja te­ško se iz­la­zi... I sa­mo se smi­je­še pro­e­vrop­ski. A i Evro­pi po­ta­man. Sva­kom od­go­va­ra onaj ko je uci­je­njen onim što je sam uči­nio. Ta­kvi naj­bo­lje slu­ša­ju. Pri­tom ovi do­ma­ći odu­še­vlje­ni što će u EU, a sve se pla­še da će ući, jer zna­ju da se on­da mo­ra­ju ra­svje­tli­ti mno­ga ne­po­čin­stva, pa im se mno­go i ne žu­ri.
A za kraj i da „ba­cim“ dva mo­ja do­bra slo­ga­na za vri­je­me pro­mje­na ko­je sti­že u Cr­nu Go­ru: „Vri­je­me je za Cr­nu Go­ru“... „Na­rod je na po­te­zu“. Pa i ni­je­su lo­ši ka­kvih sve slo­ga­na ima...
Pi­še: dr Dra­gan Ko­pri­vi­ca