Po­sto­ja­li su oni sa ime­nom Ara Ti­o­ti. Upam­ti­te na­ziv... jed­nom, ne­kad, mo­že vam za­tre­ba­ti.
* * *
Bi­li su na­lik rat­ni­ci­ma. Ni­su se ni­ka­da ra­tom ba­vi­li. Jed­na krv, jed­na fa­mi­li­ja, sva­ki po­rod je no­sio si­na... dok se lo­za ni­je uga­si­la. Ima­li su mo­guć­nost da po­zo­vu Nje­ga - naj­ve­ćeg, op­šteg, sve­o­ca. Da se zbog ne­ke va­žni stva­ri spu­sti sa ne­be­sa. Ara Ti­o­ti su od onih što su na raz­go­vor zva­li sa­mog Bo­ga... sva­ki od njih imao sve­to pra­vo, baš sva­ki od si­no­va, ali sa­mo jed­nom za ži­vo­ta. Po­sled­nji put se de­si­lo iz naj­go­reg od svih raz­lo­ga. Pro­go­na.
-Zvao si me star­če? - pri­li­ka bli­je­dog mla­di­ća leb­dje­la je iz­nad po­lja.
-Da - ste­zao je zu­be i gr­čio sna­žna ra­me­na - Do­sta je bi­lo!
-Zar? - pri­li­ka oku­pa­na svje­tlo­šću se na­smi­ja i pre­o­bra­ti u že­nu buj­nih vr­li­na - U če­mu tač­no po­či­va tvo­ja ljut­nja?
-Re­ci mi, Bo­že, po­zna­ješ li sva­kog čo­vje­ka?
-Ne baš... - zi­jev­nu po­ja­va, ko­ja se od že­ne svu­če u dje­ča­ka - ... ali pa­zim da gle­dam, da vi­dim šta ve­ći­na ra­di.
-A su­diš li svi­ma? - sta­rac si­je­dih pra­me­no­va i iz­lo­mlje­nih obr­va gle­dao ga je ne­tre­mič­nim po­gle­dom bez ima­lo stra­ha.
-Da. Svi­ma - on­da ma­nu gla­vom u stra­nu i na­ke­zi se uzev­ši lik go­le­mog vo­jev­ni­ka – Re­ci, Ara Ti­o­ti, ko­ja je svr­ha ovog po­zi­va? Na­dam se da imaš va­ljan raz­log što si utro­šio pra­vo da­to ti kroz krv ko­ju no­siš?
-Po­sma­tram tvo­ja dje­la od ro­đe­nja... - škrip­nu zu­bi­ma - ... prav­dam sva­ki tvoj na­um i pod­u­ča­vam dru­ge da ti sli­je­po vje­ru­ju, baš kao što su či­ni­li mo­ji oče­vi, i oče­vi mo­jih pre­da­ka.
-Da, znam. I na to­me sam ti za­hva­lan. Slu­žio si me do­bro. Bi­ćeš na­gra­đen si­nom - blag i go­ro­sta­sno ja­san glas pro­li se iz usta Oca.
-Istom, lu­dom ko­li­či­nom ža­ra sam či­nio i ja... na­go­va­rao udo­vi­ce, bo­le­sne i sa­kat­ne da se sve to de­ša­va zbog ne­kog ve­li­kog do­bra. Tvog na­u­ma. Ra­zo­re­ne tvr­đa­ve i po­ha­re di­vlja­ka sam pod­vo­dio pod tvo­je mu­dre pla­no­ve... a on­da sam pre­stao. Ni­sam vi­še mo­gao iz mo­ra kr­vi da is­pli­vam na­smi­jan - za­tim iz­vu­če is­pod ko­žu­ha umo­ta­nu stvar - Ne, do­sta je vi­še - ba­ci pred njim pe­čat "iz­u­zet­ka", što je pr­vi iz ka­ste Ara Ti­o­ti do­bio od Bo­ga - Ovim se za­vr­ša­va mo­ja i vas­ci­je­la slu­žba mog po­ro­da. Ne že­li­mo ni­šta vi­še od pred­no­sti ovo­ga iz­u­zet­ka!
-Zbi­lja? - ogrom­na zmi­ja za­sik­ta put nje­ga, čim se je­zik uvu­če, pre­o­bra­zi se u nje­ga. Sad su dva Ara Ti­o­ti bi­la na mje­stu su­sre­ta... jed­nog, onog la­žnog je oda­va­la blje­šta­va svje­tlost - A za­što mi­sliš da si mi uop­šte po­tre­ban?
-Znam da je­sam - frk­nu ši­re­ći no­zdr­ve - Ko će da sa­sta­vi pi­sa­ne sti­ho­ve u tvo­ju sla­vu i pre­da ih svi­je­tu? Ko, Oče, ako ne­ću ja.
-Zna­či, ipak ćeš is­pi­sa­ti pri­ču o me­ni? Jed­nu od pe­de­set, jed­nu od oče­ki­va­nih? - li­ce bje­še isto, pa čak kad se i u sta­ri­cu pre­o­bra­zi­lo.
-Da, is­pu­ni­ću po­sled­nji za­da­tak... ra­di si­na ko­ga si mi obe­ćao - po­tom spu­sti gla­vu, ali bi­jes sa zu­ba ni­ka­ko ne is­pu­šta - Za­što si nam dao ra­zum, ka­da tvo­ju lu­dost ni­ko ne ra­zu­mi­je? Za­što či­niš sve po­gre­šno is­prav­ni­ma i zah­ti­je­vaš da te kroz ži­ve ra­ne sla­ve? Za­što do­brom i na­gra­da­ma za­si­paš one što šu­ru­ju s đa­vo­li­ma?
-Eh... - svje­tlo­šću oku­pan kli­nac se na­slo­nio na dla­no­ve i za­mi­šlje­no po­gle­dao put ne­ba - ... Do­bro si re­kao. Ne ra­zu­mi­je­te. Bu­di ubi­je­đen da sve to ra­dim zbog ve­li­kog i sjaj­nog pla­na. Pri­zna­jem, tu i ta­mo se pod­vu­če ne­ka gre­ška...
-Do­sta! - usta mu se is­pu­ni­še pje­nom - Do­sta! Op­se­na­re­nje je za­vr­še­no! Tra­žim da se po­vu­češ iz na­ših ži­vo­ta. Da od­stu­piš od čo­vje­ka! Da ko­nač­no pre­sta­ne ova za­go­net­na glu­pa­ri­ja pu­na bez­u­ku­snih mu­dro­li­ja!
-Do­bro - smi­re­nost Bo­ga ga iz­ne­na­di, i nje­go­va po­mir­lji­va po­tvr­da - Ne­ću se vi­še ple­ka­ti dok me ne po­zo­ve ne­ki od tvo­jih po­to­ma­ka. Do ta­da, stva­ri i osu­da će bi­ti pre­da­ti ljud­skim ru­ka­ma. Da vi­di­mo ka­ko će se sna­ći... i ko­li­ko će ta­da da bu­de do­bro­ga - re­če i ra­su se bi­je­la svje­tlost, ra­su po­svu­da.
* * *
Ovo se do­go­di­lo 727. go­di­ne. Spi­si ka­žu da je si­na Ara Ti­o­ta, onog što je prog­nao Bo­ga, ubi­la otrov­na oštri­ca u nje­go­vih dva­de­se­tak lje­ta. Ta­ko je no­žem uga­še­na i lo­za. Opet, ne­ki tvr­de da je pri­je smr­ti uspio da pri­zo­ve Oca i za­mo­li ga da se vra­ti Ze­mlji i lju­di­ma. Dru­gi su ubi­je­đe­ni da do to­ga ni­ka­da ni­je do­šlo... jer ni­je bi­lo pe­ča­ta Iz­u­zet­ka na nje­go­vim gru­di­ma.
Da­nas su ne­u­mje­re­no ja­ka oba sta­va. Na va­ma je da pro­ci­je­ni­te da li ovo vri­je­me mi­ri­še na pri­su­stvo i na­či­ne Bo­ga. Šta god sa­zna­li, bi­će to isti­na pu­na raz­o­ča­ra­nja... pre­pu­na po­ra­za.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić