Pi­še: Mi­lan Ru­žić


Ni­šta što je ma­te­ri­jal­no već odav­no ni­je na­še. Pra­ve se sva­ka­kve stva­ri, štam­pa se no­vac, ali bi­lo ko­ja stvar i bi­lo ko­ja pa­ra ko­ju po­sje­du­je­mo su sa­mo pri­vid­no na­še. Sve bi one bi­le na­pra­vlje­ne i ištam­pa­ne i da ih ni­smo mi do­bi­li. Sa­mo bi pri­vid o nji­ho­vom po­sje­du imao ne­ko dru­gi. Sto­ga, sve nam je ma­te­ri­jal­no od­u­ze­to i pri­je ne­go što nam je do­di­je­lje­no.
Na šta se on­da čo­vjek svo­di? Na hr­pu me­sa oka­če­nog o ko­sti? Da li su to me­so i te ko­sti opet iz­nje­dre­ne ka­ko bi ih ne­ko po­sje­do­vao? Mo­žda ni­su na­mi­je­nje­ne sa­mo na­ma. Uosta­lom, svim lju­di­ma je do­di­je­lje­no isto – me­so i ko­sti. Iz­gle­da da je je­di­na stvar ko­ja je na­ša, u stva­ri na­še mi­šlje­nje i na­ša ri­ječ ko­jom je iz­ra­ža­va­mo. Mo­že mi­šlje­nje i da nam se na­met­ne pa nas ro­đe­na usta pre­va­re i kre­nu iz­go­va­ra­ti ne­što što ni­je na­še. De­ša­va se i da ne­gdje ču­je­mo stva­ri ko­je nam od­go­va­ra­ju ili nam se na bi­lo ko­ji na­čin uči­ne do­brim, po­god­nim, ge­ni­jal­nim. Opet, ri­je­či će iz­ra­zi­ti ne­što tu­đe i opet će bo­gat­stvo ri­je­či iz­ra­zi­ti si­ro­ma­štvo mi­šlje­nja i raz­mi­šlja­nja. Ko­li­ko god ne­mo­gu­će zvu­ča­lo ima­ti svo­je mi­šlje­nje, još uvi­jek po­sto­je lju­di ko­ji ga po­sje­du­ju i či­je ri­je­či ba­ca­ju sjen­ku na sve dru­go. Vo­lim se­be sma­tra­ti jed­nim od tih lju­di. Ni­je na me­ni da ka­žem da li sam taj ili ne, to osta­vlja­mo ri­je­či­ma.
Ri­je­či su iza­sla­ni­ci mi­šlje­nja. Kao i me­đu lju­di­ma, ima i me­đu ri­je­či­ma iz­daj­ni­ka, kr­vo­lo­ka, ne­spret­nja­ko­vi­ća, do­brih in­di­vi­dua i slič­no. I ri­ječ umi­je da iz­da, na­ne­se zlo, spo­tak­ne se, is­kr­va­ri, ali i da do­bro po­slu­ži go­vor­ni­ka. Tu smo isti. Čo­vjek i ri­ječ. Do­sta je zla svi­jet vi­dio od ri­je­či ko­je su ka­sni­je sa­zre­le u dje­la, a dje­la kao plo­do­vi sa je­se­ni opa­da­la i pre­ra­sta­la u žr­tve. Tok ri­je­či je mi­je­njao tok isto­ri­je dok je tok vre­me­na sve to pra­tio i po­sma­trao. Či­tav svi­jet i fi­lo­zo­fi­ja istog po­či­va­ju sa­mo na dvi­je ri­je­či, a to su „da“ i „ne“. Iz to­ga vi­di­mo da cio uni­ver­zum po­či­va na kon­tra­stu. Stil­ska fi­gu­ra go­spo­da­ri po­sto­ja­njem. Na­rav­no, sve za­vi­si od to­ga ko­ju od ove dvi­je ri­je­či će­mo kad iz­go­vo­ri­ti i po­nu­di­ti kao od­go­vor na pi­ta­nje. Sva pi­ta­nja ko­ja kao od­go­vor ne zah­ti­je­va­ju ne­ku od ove dvi­je ri­je­či su sa­mo pi­ta­nja lju­ba­zno­sti i is­pra­zno­sti. „Da“ i „ne“ su mi­je­nja­li, mi­je­nja­ju i mi­je­nja­će svi­jet.
Me­đu­tim, po­sto­ji ko zna ko­li­ko još ri­je­či i mi mo­ra­mo shva­ti­ti su­šti­nu sva­ke od njih po­na­o­sob. Ne smi­je­mo pro­si­pa­ti tu voj­sku na­še in­di­vi­du­al­no­sti i iden­ti­te­ta. Ka­da pri­ča­mo mo­ra­mo pu­ca­ti ri­je­či­ma pra­vo u me­tu. Ko pro­ma­ši, taj ne­ka se ni­če­mu ne na­da od se­be. Mo­ra se ri­je­či­ma po­ga­đa­ti sva­kog pu­ta, pa je on­da bo­lje pu­ca­ti u krat­kim ra­fa­li­ma, ali pra­vo po me­ti, ne­go po­vu­ći oroz i pu­ca­ti dok ne is­pra­zni­mo šar­žer. Šta tad? Gdje će­mo kad se pu­ška pre­gre­je, a me­ta­ka vi­še ne­ma? Za­što je pu­ni­ti ćor­ci­ma po­sle pra­vih me­ta­ka, pa da nam se svi smi­ju i shva­ta­ju nas neo­zbilj­no kad pu­ca­mo u be­smi­sao, a ne mo­že­mo ga ubi­ti, pa da on­da u ži­vo­tu osta­ne sa­mo smi­sao? Na ri­je­či se sije­če­mo, od njih bje­ži­mo, njih se sti­di­mo, tro­ši­mo ih, a tre­ba da ih šte­di­mo, da nji­ma ju­ri­mo, da se nji­ma po­no­si­mo, da nji­ma pre­si­je­ca­mo.
Sve će nam jed­nog da­na bi­ti od­u­ze­to, ali nam ri­je­či ni­ko ne mo­že od­u­ze­ti. Ne­ka nas zbog njih osu­đu­ju, ne­ka nam pri­je­te, ne­ka nam ih oti­ma­ju, ali kao što na po­čet­ku bje­še ri­ječ, ta­ko mo­ra bi­ti uvi­jek. Ako i svo­ju ri­ječ iz­gu­bi­mo, iz­gu­bi­li smo je­di­nu stvar ko­ju u pot­pu­no­sti po­sje­du­je­mo i ko­ja će uvi­jek bi­ti sa na­ma, osim u slu­ča­ju da nam na­met­nu mi­šlje­nje pa on­da shva­ti­mo da smo ri­ječ jef­ti­no pro­da­li i ti­me do­ka­za­li da ni sa­mi ni­smo svo­ji.iskra.co