Pi­še: El­mir Đo­ko­vić


Sva­ko­dnev­ni no­vin­ski na­pi­si, me­dij­sko si­lo­va­nje, ra­za­pi­nja­nje iz­me­đu ta­ko­zva­nih ve­li­kih pi­ta­nja i sta­vlja­nje u di­le­me ko­je ne po­sto­je bu­kval­no nas tje­ra­ju u to­ro­ve s uvje­re­njem da će nas bra­ni­ti i ču­va­ti od ne­ke na­pa­sti, uro­te, ne­pri­ja­te­lja, vanj­skog ili unu­tra­šnjeg, ni­je bit­no. Na­vod­no će­mo se u tim obo­ri­ma na­ći pod ka­pom za­šti­te jer je ci­je­li svi­jet u ko­jem ži­vi­mo ustro­jen upra­vo na ta­kav na­čin.
Na­kon mno­go ko­lum­ni i re­ak­ci­ja na njih shva­tio sam da je strah do­mi­nant­no čo­vje­ko­vo osje­ća­nje, od­no­sno da je strah do­mi­nant­no naj­ve­ći in­hi­bi­tor ljud­ske slo­bo­de. Bi­ti slo­bo­dan ne zna­či bi­ti slo­bo­dan od ovog ili od onog, ne­go od stra­ha, od te in­stink­tiv­ne ar­haj­ske si­le ma­log čo­vje­ka-ži­vo­ti­nji­ce ko­ja je na taj na­čin pri­je mi­li­on go­di­na šti­ti­la svoj in­te­gri­tet.
Strah je ne­vje­ro­va­nje u unu­tra­šnje ka­pa­ci­te­te za pro­mje­nom i sve baš sve vanj­sko na­sto­ji do­ka­za­ti da je baš ta­ko, da je čo­vjek ma­len i ne­bi­tan i da je nje­go­vo po­sto­ja­nje ne­što slu­čaj­no, ne­po­treb­no i, u kraj­njoj li­ni­ji, zna­čaj­no sa­mo se­bi. Isto ta­ko, shva­tio sam da strah ne po­sto­ji uko­li­ko mu se odu­zme vri­jed­nost, uko­li­ko se us­pi­je spo­zna­ti. Do­ći, do­pri­je­ti do nje­ga je ži­vot­ni po­sao, ne­što što se ne rje­ša­va pre­ko no­ći i za šta su po­treb­ne go­di­ne is­ku­stva. Ka­da ga spo­zna­te, zna­či da ste ga iz­bri­sa­li. Ne zna­či isto­vre­me­no iz­o­sta­nak bri­ge ili od­go­vor­no­sti, zna­či još ve­će ak­ti­vi­ra­nje ovo­ga di­je­la čo­vje­ka. Iz­o­sta­nak stra­ha je vje­ro­va­nje u vla­sti­te unu­tra­šnje psi­hič­ke si­le ko­je mo­gu do­ve­sti do sa­mo­i­scje­lje­nja, do shva­ta­nja no­vo­ga se­be u dru­štvu i do otva­ra­nja pro­sto­ra slo­bo­de dru­go­me.
To­kom pi­sa­nja ko­lum­ni shva­tio sam da je da­na­šnji čo­vjek, osim što je pre­stra­šen i si­lo­van in­for­ma­ci­ja­ma ko­je mu ne tre­ba­ju, ta­ko­đe vr­lo ne­po­du­ze­tan, sklon in­stant rje­še­nji­ma, pri­bje­ga­va­nju ne­kom vanj­skom rje­še­nju, umje­sto unu­tra­šnjem.
Čo­vjek, da­kle, ta­kav, ma­len, pre­pla­šen, uokvi­ren sin­tag­mom „ma­log čo­vje­ka” ni­je vi­še ju­nak, on je rob, a nji­me ta­kvim se vr­lo la­ko ma­ni­pu­li­še. Ne vje­ru­jem da po­sto­ji jed­na za­vje­re­nič­ka sku­pi­na ko­ja vla­da svi­je­tom i upra­vlja svim lju­di­ma.
Po­sto­ji ih vi­še. I, pa­ra­dok­sal­no, sve vi­še lju­di na svi­je­tu ne zna­či sve vi­še hra­bro­sti i ju­na­ka, već, na­pro­tiv, sve ma­nje hra­bro­sti i sve vi­še frag­men­ti­ra­ne sti­snu­to­sti. Sve ve­ća po­ve­za­nost na svi­je­tu, umje­sto da ro­di sve ve­će cvje­ta­nje no­vih ide­ja, ko­ja uvi­jek i nu­žno kr­še i lo­me gra­ni­ce po­sto­je­ćeg, da­je sve ve­ću uni­for­mi­sa­nost i sve ma­nje one vi­tal­ne i zdra­ve raz­li­či­to­sti.
Svi­jet ko­ji ži­vi­mo, či­ji smo vi­tal­ni uče­snik, ni­je la­ko mje­sto za sa­zri­je­va­nje.
U ovih ne­ko­li­ko go­di­na i mno­go ko­lum­ni i tek­sto­va shva­tio da je to pro­ces u ko­jem tre­ba is­tra­ja­ti, do­da­va­ti još va­tre i još zla­ta, ne bi li se sve sku­pa, na­kon ko zna ko­li­ko vre­me­na, ko­nač­no ob­li­ko­va­lo u ipak ne­što bo­lje mje­sto.
Za­to ću za­vr­ši­ti opet s ho­me­o­pat­skom far­ma­ko­pe­jom: na lo­še in­for­ma­ci­je, na hr­pu malwarea ko­ji nam se usa­đu­ju, tre­ba dje­lo­va­ti oto­pi­nom pro­tiv­o­tro­va u pra­voj mje­ri.
I ne­ka ta­da cvje­ta hi­lja­de cvje­to­va.