Pi­še: To­mi­ca A. Mi­lo­vić


Vla­da Cr­ne Go­re pri­pre­mi­la je Na­crt za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vije­sti. Na­crt je do­bro pro­tre­sao cr­no­gor­sku struč­nu, ali i la­ič­ku jav­nost. Ta­ko ne­što se i mo­glo oče­ki­va­ti. Ak­tu­el­na cr­no­gor­ska vla­da ne mo­že, a da ne ta­la­sa. Da zbu­nju­je, uz­bu­nju­je, uz­ne­mi­ra­va. Da si­je strah i ne­iz­vje­snost me­đu na­rod cr­no­gor­ski. To joj iz­le­da po­ma­že da ta­ko du­go op­sta­je u svom zar­đa­lom i iz­li­za­nom se­dlu. Po­što ni­je ka­dra da dr­žav­ni brod vo­di kroz mir­ne dru­štve­ne vo­de i ka mir­noj i si­gu­r­noj lu­ki, je­ste, i te ka­ko, ka­dra da me­đu svo­je po­da­ni­ke, obes­pra­vlje­ne i osi­ro­ma­še­ne do ru­ba iz­dr­žlji­vo­sti, pod­sti­če kli­ja­nje sje­me­na ne­po­vje­re­nja, omra­ze, i sva­ka­kvih dru­gih ne­vo­lja. Po­što su „do go­log pa­nja” ur­ni­sa­li eko­no­mi­ju, do­ve­li do ne­vi­đe­nog eko­nom­skog ra­slo­ja­va­nja, spr­ži­li tra­di­ci­o­nal­ne vri­jed­no­sti Cr­ne Go­re (mo­ral, kul­tu­ru, iden­ti­tet, čoj­stvo, isti­nu, prav­du…), ju­ri­ša­ju (ne od ju­če) na Pra­vo­slav­nu cr­kvu u Cr­noj Go­ri. Na nje­ne isto­rij­ske kor­ije­ne i tra­di­ci­ju. Či­ne to ne­kr­šte­ni ko­mu­ni­sti. Dje­ca kr­šte­nih ko­mu­ni­sta, ka­ko re­če mi­tro­po­lit Am­fi­lo­hi­je. Ide­o­lo­ški za­ro­blje­ni­ci, za­ne­se­nja­ci i oso­be­nja­ci. Bro­zo­vi pi­o­ni­ri, no­si­o­ci „šta­fe­te lju­ba­vi” za naj­ve­ćeg si­na na­ših na­ro­da i na­rod­no­sti. Je­dan od njih je, kao predsjed­nik Sa­ve­za so­ci­ja­li­stičke omla­di­ne Ju­go­sla­vi­je, lič­no pri­mio šta­fe­tu (mi­slim da je to bi­lo 1980. go­di­ne). Umje­sto oprav­da­no od­sut­nog Bro­za. Taj ne­kr­šte­ni ko­mu­ni­sta da­nas oli­ča­va de­mo­kra­tu, na­tov­ca i evro­pej­ca. I naj­vjer­ni­jeg Go­spo­da­re­vog sku­to­no­šu, bez di­le­me. Ali, po­red Ran­ka Kri­vo­ka­pi­ća i Ran­ko­vih par­tij­skih ko­le­ga, mon­te­ne­grin­skih isto­ri­ča­ra i pu­bli­ci­sta: No­va­ka Adži­ća, Živ­ka An­dri­ja­še­vi­ća, Ste­va Vu­či­ni­ća…, te po­gla­va­ra ta­ko­zva­ne cr­no­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve, Mi­ra­ša De­de­i­ća, i jed­nog od naj­ve­ćih sr­bo­mr­za­ca na jav­noj sce­ni da­na­šnje Cr­ne Go­re.
E ta ne­kr­šte­na dje­ca ko­mu­ni­zma pod­met­nu­la su svo­ja, u sva­kom po­gle­du ne­ja­ka ple­ća, pod ve­o­ma te­ško i opa­sno bre­me. A to bre­me zo­ve se ra­sr­blji­va­nje Cr­ne Go­re. Za­ti­ra­nje du­ha sve­to­sla­vlja u njoj i stva­ra­nje ne­kog no­vog, fan­tom­skog, vjer­skog i re­li­gij­skog iden­ti­te­ta. Stva­ra­nje, bez pre­se­da­na u ci­vi­li­zo­va­nom i de­mo­krat­skom svi­je­tu, ta­ko­zva­ne dr­žav­ne re­li­gi­je. Po sa­mo nji­ma zna­nim kri­te­ri­ju­mi­ma. Da Pra­vo­slav­noj cr­kvi u Cr­noj Go­ri ot­mu nje­nu vje­ko­vi­ma sti­ca­nu imo­vi­nu. Čak i sve­te hra­mo­ve nje­ne da joj ot­mu. Sa mo­šti­ma sve­ti­te­lja, sve­tim če­sti­ca­ma, iko­na­ma….. Hra­mo­vi­ma od ko­jih je ogrom­na ve­ći­na njih i po vi­še vje­ko­va sta­ri­ja od sa­me Cr­ne Go­re. Po­go­to­vo od Cr­ne Go­re ka­kva po­sto­ji u da­na­šnjim gra­ni­ca­ma. Ova­kav ju­riš na cr­kvu, ako ga je bi­lo ne­gdje u do­ba ko­mu­ni­zma, nje­go­vim ru­še­njem (ru­še­njem ko­mu­ni­zma), ot­po­če­la je po­ste­pe­na re­ha­bi­li­ta­ci­ja re­li­gi­je, vjer­skih i re­li­gij­skih pra­va i slo­bo­da u post­ko­mu­ni­stič­kim dru­štvi­ma. Je­di­no u Cr­noj Go­ri dva­de­set ­pr­vog vi­je­ka, ras­pi­su­ju se po­tjer­ni­ce za cr­kva­ma i vjer­skim za­jed­ni­ca­ma. Vas­kr­sa­va mrač­no vri­je­me ras­pe­ća re­li­gij­skog i vjer­skog ži­vo­ta. A sve pod pla­štom to­bo­žnjeg stva­ra­nja bo­ljih uslo­va za us­po­sta­vlja­nje i funk­ci­o­ni­sa­nje cr­ka­va i vjer­skih za­jed­ni­ca. Za prav­no, na pot­pun na­čin, ure­đen od­nos iz­me­đu cr­kve i dr­ža­ve. Na­crt za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti ne tra­si­ra put u tom prav­cu. Na­pro­tiv. Ako bi na­crt, ona­kav ka­kav je, bio usvo­jen kao za­kon, uveo bi Cr­nu Go­ru u zo­nu do­dat­nih ne­sta­bil­no­sti. Sa ne­pred­vi­di­vim i ne­sa­gle­di­vim po­sle­di­ca­ma.
Bi­lo je to tač­no 14.12.1983. go­di­ne. Ta­da­šnje ko­mu­ni­stič­ke vla­sti u Ti­to­gra­du or­ga­ni­zo­va­le su okru­gli sto na te­mu re­li­gi­je. Za­pi­sao sam ne­ko­li­ko te­za iz­ni­je­tih od stra­ne uče­sni­ka u ras­pra­vi. Je­dan di­sku­tant je „iz­bro­jao” da u Ti­to­gra­du po­sto­ji oko 2.000 vjer­ni­ka. Dru­gi se za­pi­tao: “Ako je re­li­gi­ja za­blu­da, ka­ko to da se dru­štve­na svi­jest do sa­da ni­je uspje­la oslo­bo­di­ti te za­blu­de”. Tre­ći, mor­bid­nom me­ta­fo­rom, kon­sta­to­va: „Ka­da je Bog stvo­rio svi­jet i vi­dio šta je ura­dio, uzeo je ko­nop pa se obje­sio. I da­nas ko­nop vi­si a Bo­ga ne­ma”. Če­tvr­ti: „Ne­spo­ji­vo je da ko­mu­ni­sta, uko­li­ko oba­vlja re­li­gi­o­zne ob­re­de, i da­lje osta­je član par­ti­je”.
Na­pri­jed iz­ni­je­te te­ze uzeo sam da po­ka­žem ko­li­ko su kr­šte­ni ko­mu­ni­sti, na fi­ni­ji i be­nig­ni­ji na­čin „ra­to­va­li” sa cr­kvom od nji­ho­ve dje­ce, ne­kr­šte­nih ko­mu­ni­sta. Od onih či­je te­ze i otrov­na ide­o­lo­ška svi­jest, pro­vi­ja­va­ju kroz Na­crt za­ko­na o slo­bo­di vje­ro­i­spo­vi­je­sti. I ko­je bi ve­li­ki Nje­goš upo­zo­rio sti­ho­vi­ma: „Šta či­ni­te, je­ste li pri se­bi. Trn u zdra­vu no­gu za­ba­da­te”.