Pi­še: Pi­še: Vuk Vu­ko­vić


Grad ne­ma iden­ti­tet. Uni­ver­zal­no go­sto­prim­stvo u ovo­me vre­ba svo­ju je­din­stve­nu pri­li­ku. Ali, ne­ma­ju­ći iden­ti­tet, grad se u se­bi kre­će po­put te­ro­ri­zma, bez­gla­vo, kao ot­ka­če­na će­li­ja ko­ja ga­si or­ga­ni­zam. Pre­va­zi­la­ze­ći pred­vi­đe­ni pro­stor, ci­je­pa­ju­ći gra­ni­cu i ot­po­či­nju­ći de­li­rič­ni ples s onu stra­nu, grad je otvo­re­ni ha­os, ni­šta ma­nje do iza­zov za te­ro­ri­stič­ki is­pit.
Od gra­da se na­sil­no zah­ti­je­va da iz­mi­sli do­ga­đaj, da ins­ce­ni­ra rast i vr­hu­nac stvar­no­sti, da sve eks­plo­a­ti­še tre­nut­ku he­mij­skog pre­o­bra­ža­ja. Ni­po­što da sim­bo­li­zu­je stva­ri, ov­dje se po­žu­ru­je rad mak­si­mal­ne pla­stič­no­sti, jed­na sce­na ko­ja će na­po­kon ot­kri­ti: iza, za­i­sta, ni­čeg ne­ma. Ta­ko je grad, u stva­ri, hi­ste­rik ko­ji ne zna šta či­ni, ali ipak ne­što či­ni. Iz­o­sta­nak su­šti­ne for­si­ra sa­dr­žaj ur­ba­nog do nje­go­ve iz­ne­mo­glo­sti.
Ni­je slu­čaj­no što su pe­ri­fe­ri­je za­ka­mu­fli­ra­ne. Sa­da su ta­mo na­se­lje­ni tr­go­vin­ski cen­tri, ti or­ga­ni ko­ji pum­pa­ju ide­o­lo­gi­ju kraj­njeg do­ga­đa­ja ko­ji pro­pa­gi­ra jed­na­kost po naj­jef­ti­ni­joj mo­gu­ćoj ta­ri­fi. U tim svi­je­tle­ćim bok­so­vi­ma, kroz jed­nu ta­kvu ekra­ni­za­ci­ju ko­ja per­ver­zu­je oma­so­vlje­nost, grad je ku­ti­ja na na­vi­da­va­nje, ma­ke­ta ko­ja sa­vr­še­no funk­ci­o­ni­še, gdje je sve na svo­me mje­stu, oba­vlja­ju­ći za­da­tak kon­tro­le. Da­kle, sa ne­stan­kom pe­ri­fe­ri­je, ka­pi­ta­li­zam se pre­o­bu­kao i po­ka­zao kao mje­sto bez cen­tra. Raz­mje­na se ši­ri i vo­di na sve stra­ne, a di­je­li na sve­ga je­dan in­stru­men­ta­li­zo­va­ni do­ga­đaj.
Grad, ipak, pe­ri­o­dič­no zna iz­gu­bi­ti kon­tro­lu, na­glo pro­bu­di­ti te­ro­ri­stič­ki im­puls, podsvje­sno po­že­liv­ši do­ga­đaj ko­ji će ga lan­si­ra­ti na­zad u stvar­nost.
Fa­sci­ni­ran br­zi­nom i bez­bjed­no­šću, grad na­sta­je, ta­ko što pr­ven­stve­no sa­bi­je sop­stve­ni prag in­te­li­gen­ci­je. Uvi­jek već pod­vrg­nut eks­pe­ri­men­tal­nom raz­vi­ja­nju, ur­ba­ni­zam pod­ra­zu­mi­je­va vječ­no ado­le­scent­no do­ba kao svoj sa­vr­še­ni sti­mu­lans. Mik­sa­ju­ći u se­bi sve žan­ro­ve (grad mo­der­nog do­ba ni­je ro­man, pri­je da je frag­ment-Uliks na iz­ma­ku sna­ga, sve­den bu­du­ći da je pre­za­si­ćen, za­do­jen is­ku­stvom ko­je se tra­u­ma­tič­no su­sre­lo sa či­nje­ni­com ko­ja go­vo­ri da su, ba­rok & strip, za­pra­vo jed­no te isto, i u tre­nut­ku sta­pa­nja, stvar se vi­še ne mo­že bez­bol­no pre­mo­ta­ti i pre­slo­ži­ti), pre­ska­če­mo re­ći da, uisti­nu, – grad ni­kad ni­je or­gi­na­lan! Za­ni­ma­ju­ći se is­klju­či­vo za ti­raž, te­mom dik­ti­ra se­zon­ska svi­jest. Bi­lo da se ra­di o Pa­ri­zu ili Nju­jor­ku, grad ne­na­dok­na­di­vo ka­sni za onim što ga sa­či­nja­va. Uto­li­ko pri­je, da­lo bi se re­ći, ka­ko je grad od­blje­sak do­ga­đa­ja ko­ji ga uve­li­ko pre­va­zi­la­zi.
Ima ne­čeg kraj­nje ne­u­bje­dlji­vog u tim spek­ta­kli­ma ko­ji mag­ne­ti­šu sa­vre­me­no do­ba u jed­nu gru­pu; u tim ske­če­vi­ma, utak­mi­ca­ma, ma­sov­nim ne­sre­ća­ma; u bor­bi cen­zu­re sa ne­iz­bje­žnom ka­ta­stro­fom, ko­ja ob­ja­vlju­je da je sa­stav­nio dio pro­gre­sa.
Upra­vo je to kli­ca iz ko­je iz­ra­sta epi­de­mi­ja op­šteg do­sa­đi­va­nja, bu­du­ći da je sve na­mje­šte­no, nu­me­ri­sa­no, va­ku­mi­ra­no. Do­volj­no je i tra­čak lu­cid­nog, i grad is­pa­ra­va u svoj pu­stinj­skoj pre­di­men­zi­o­ni­ra­no­sti. Na­jed­nom, če­lič­no-sta­kle­na ana­to­mi­ja, na­bu­dže­ni pa­noi i tor­nje­vi, ha­lu­ci­no­ge­ne smjer­ni­ce, iz­li­zu­ju se i spla­snja­va­ju ocr­ta­va­ju­ći uža­sa­va­ju­ću ra­van. Ta­kav bi tre­ba­lo da je ma­mur­luk u Las Ve­ga­su, do­la­že­nje se­bi na­kon đa­volj­skog do­pin­ga, kad is­tre­ca­ni mi­ši­ći do­ži­vlja­va­ju umor­no si­vi­lo što za po­sle­di­cu ima pre­ko­mjer­nu do­zu eufo­ri­je.
Me­đu­tim, sva­ka me­tro­po­la kao da ne­što stra­šno is­če­ku­je... Film u na­ma iz­o­štra­va ču­lo kra­ja: ve­li­ki se­to­vi, atom­ski blog­ba­ste­ri, tre­ni­ra­ju nas za ko­smič­ko tum­ba­nje i va­ša­ri­šte u pe­pe­lu.
Ako grad mo­že ima­ti ne­ki smi­sao, do­pri­ni­je­ti ne­kom zna­če­nju, on­da se mo­ra ogle­da­ti u po­ten­ci­jal­nom ra­za­ra­nju, u zvje­zda­noj de­to­na­ci­ji, i anar­hi­ji ko­ja će ismi­ja­ti je­dan stu­pi­dan Pen­ta­gon.
Su­sti­že­mo vri­je­me u ko­jem će te­ro­ri­stič­ki do­ga­đaj bi­ti po­to­nja po­tvr­da da još ži­vi­mo u gra­du. Pri­ro­da od na­stan­ka te­ži ne­ak­tu­el­nom sta­nju! Ka­ko bi ka­pi­ta­li­zam nad­ži­vio sve epo­he, neo­p­hod­no je grad dr­ža­ti u sta­nju is­pra­zne na­pe­to­sti. Toj po­zor­ni­ci ni­je po­treb­no bog­zna ko­li­ko; tek je­dan sa­vi­je­ni ekran ko­ji sva­kog da­na emi­tu­je isti pro­gram. Kon­tro­la to i spro­vo­di u dje­lo: ne oče­ku­ju­ći vi­še ni­ka­kav do­ga­đaj, fan­ta­zi­ra­mo kraj svi­je­ta.