Pi­še: Ni­ko­la Iva­no­vić


„Ti­ta­nik” je 15. apri­la 1912. go­di­ne po­to­nuo na­kon su­da­ra sa le­de­nom ma­som. Na­crt za­ko­na o vjer­skim slo­bo­da­ma su­da­rio se sa dru­gom ma­som, ko­ja se zo­ve na­rod. Mi­ni­star za ljud­ska i ma­njin­ska pra­va Su­ad Nu­ma­no­vić, bez ob­zi­ra na či­nje­ni­cu da je „na­rod uza­vreo zbog za­ko­na,” upo­zo­rio je da mi­ni­star­stvo (ko­je ime­nu­jem kao min­star­stvo za vjer­ska upe­tlja­va­nja), ne­će od­u­sta­ti od na­cr­ta za­ko­na. Za­kon se upe­tljao u vla­snič­ka pra­va bo­go­mo­lja sa­gra­đe­nih pri­je 800 go­di­na, ko­je tre­ba da pri­pad­nu dr­ža­vi. No što!
Ma­na­sti­ri i cr­kve ko­ji su sa­gra­đe­ni do 1918. tre­ba da pri­pad­nu, ne srp­skoj cr­kvi i Sr­bi­ma ko­ji su ih po­di­za­li, ne­go dr­ža­vi pa se na­rod po­bu­nio. Kao da su Sr­bi i nji­ho­ve bo­go­mo­lje od ju­če. Re­ci­mo, Srp­ska pra­vo­slav­na cr­kva “Sve­to­ga Lu­ke” u Ko­to­ru (1195), sta­ri­ja je 132 go­di­ne od Vi­so­kih De­ča­na kraj Pe­ći (1327), a sa­mo de­vet go­di­na mla­đa od Stu­de­ni­ce (1186). Ili ma­na­stir Đur­đe­vi stu­po­vi kraj Be­ra­na sa­gra­đe­ni su 114 go­di­na pri­je Vi­so­kih De­ča­na, dok je Stu­de­ni­ca po­dig­nu­ta ne­kih 27 go­di­na pri­je Đur­đe­vih stu­po­va. Oni pre­ko osam vje­ko­va svje­do­če o svom po­sto­ja­nju pa te­ško pro­la­zi kod Cr­no­go­ra­ca da vjer­sko objek­ti SPC po­sta­nu zvani­čna me­ta za dr­žav­nu plje­nid­bu, tim pri­je što je cr­no­gor­ska dr­ža­va iz­ni­kla iz ol­ta­ra srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Po­bro­ja­ne sve­ti­nje kao i ma­na­stir u Mo­ra­či, Ždre­ba­o­nik, Osto­rog i sto­ti­ne dru­gih cr­ka­va i ma­na­sti­ra - po­di­za­li su Sr­bi. Za­bo­ra­vi­ti ono što je bi­lo, no­si ri­zik sla­bog pred­vi­đa­nja što se mo­že de­si­tu su­tra.
Te­le­vi­zij­ski snim­ci sa ras­pra­va o Na­cr­tu za­ko­na pre­tva­ra na­še do­mo­ve u pro­stor za pred­sta­ve. Ura­di ne­što što ni­ko ni­je ura­dio pri­je te­be da bi bio „be­smr­tan.” Mi­tro­po­lit na­ka­non­ske Cno­gor­ske pra­vo­slav­ne cr­kve uda­rio je sta­ri­cu i po­stao „be­smr­tan,” što je pla­ne­tar­ni slu­čaj. Na­rod je za Mi­ra­ša De­de­i­ća ru­lja, jer mu ni­je po­ka­za­la do­bro­do­šli­cu, pa je ba­ba do­bi­la za­dla­nak. Jav­na ras­pra­va ni­je mo­gla da se odr­ži, jer sku­pu ni­su mo­gli da pri­su­stvu­ju svi za­in­te­re­so­va­ni gra­đa­ni. Od­re­đe­na je ne­u­slov­na, oma­nja pro­sto­ri­ja gdje se iz­gle­da pri­mje­nju­je prin­cip: Unu­tra na­ši, va­ni nji­ho­vi. Ako je tvrd­nja sa­mo dje­li­mič­no tač­na, on­da je jav­na ras­pra­va kon­ci­pi­ra­na kao ško­la va­ra­nja.
Ka­lup ima uvi­jek isti od­li­vak, za­to je, mi­slim, po­treb­na jed­na po­li­tič­ka pa­ra­le­la. Pro­tiv ce­tinj­ske Mi­tro­po­li­je iz­gle­da pri­bje­glo se ko­ri­šće­njem hr­vat­skih is­ku­sta­va za NDH pri­li­kom iz­go­na Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Ne­za­vi­sna dr­ža­va Hr­vat­ska, pod vođ­stvom An­te Pa­ve­li­ća de­kret­ski je uki­nu­la Srp­sku pra­vo­slav­nu cr­kvu i umje­sto nje pro­mo­vi­sa­la tzv. “Hr­vat­sku pra­vo­slav­ni cr­kvu.” Pa­ve­li­ćev am­ba­sa­dor pri Sve­toj sto­li­ci dr Ni­ko­la Ru­ši­no­vić 9. ma­ja 1942. go­di­ne pi­še: “U to­me ak­tu Sve­ta sto­li­ca gle­da put ka vjer­skoj Uni­ji.” Ulo­ga ovog mr­tvo­ro­đen­če­ta u Hr­tav­skoj svo­di­la se na de­na­ci­o­na­li­za­ci­ju Sr­ba. Glav­ni pro­pa­ga­tor no­ve cr­kve u Hr­vat­skoj bio je Cr­no­go­rac, Sa­vić Mar­ko­vić Šte­di­mli­ja, ko­ji je u Za­gre­bu po­kre­nuo ča­so­pis „Glas pra­vo­sla­vlja.” Pri­re­dio je i „Pra­vo­slav­ni ka­len­dar,” za 1943. go­di­nu. Ru­ski emi­grant, ras­pop Ger­go­men po­stao je „mi­tro­po­lit” Hr­vat­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Pri­šlo mu je ne­ko­li­ko raš­ći­nje­nih sve­šte­ni­ka. U Cr­noj Go­ri ovu ne­ka­non­sku cr­kvu, od­no­sno par­tij­sko-re­li­gij­sku za­jed­ni­cu pred­sta­vlja raš­či­nje­ni Mi­raš De­deić, od 17. ja­nu­a­ra 2000. go­di­ne, ko­ji po­du­že tra­ži da se nje­mu ustu­pe svi ma­na­sti­ri i cr­kve Srp­ske pra­vo­slav­ne cr­kve. Ko­li­ko znam, sa­mo još u Por­to­ri­ku je re­gi­stro­va­na, u lo­kal­noj ad­mi­ni­stra­tiv­noj je­di­ni­ci, „Vi­zan­tij­ska pra­vo­slav­na cr­kva”. Umr­la je pri­rod­nom smr­ću, zbog manj­ka vjer­ni­ka.