Pi­še: Go­ran Ž .Ko­mar


Po­zna­ta je isto­rij­ska epi­zo­da pro­go­na pri­mor­skog mi­tro­po­li­ta Ste­fa­na Lju­bi­bra­ti­ća 1719-1722. go­di­ne ko­ji je po­kre­nuo za­dar­ski nad­bi­skup Vic­ko Zma­je­vić. Po­zna­to je ko je sve stao u od­bra­nu srp­skog peć­kog epi­sko­pa: nov­ski ka­to­li­ci ko­ji is­ka­zu­ju sprem­nost za svo­ja vi­đe­nja iz­ne­su pred Se­nat tvr­de­ći da je srp­ski epi­skop sa­mo bri­nuo o svo­joj di­ja­ce­zi, pro­fe­sor pa­do­van­ske aka­de­mi­je uni­jat Ni­ko­las Pa­pa­do­pu­los, ge­ne­ral­ni pro­vi­dur Mo­če­ni­go, vr­hun­ski po­zna­va­lac pri­li­ka u pro­vin­ci­ji. Ali, vr­lo ma­lo se zna o od­bra­ni srp­skog mi­tro­po­li­ta od stra­ne cr­no­gor­skih gla­va­ra 1722. go­di­ne – u ča­su for­ma­li­za­ci­je pro­go­na ko­ji pro­vi­dur Mo­če­ni­go iz­bje­ga­va svim sred­stvi­ma go­vo­re­ći o za­slu­ga­ma mi­tro­po­li­ta za na­se­lja­va­nje imot­ske kra­ji­ne. Da po­gle­da­mo sa­da u če­mu se to Bo­ka ko­tor­ska mo­gla sa­sta­vlja­ti sa Cr­nom Go­rom u pro­šlo­sti, u lom­nim vre­me­ni­ma ve­li­kih i ne­pre­broj­nih žr­ta­va ko­je je naš na­rod pod­nio na stra­ni Mle­tač­ke re­pu­bli­ke u na­di i is­klju­či­vo u na­di da će tim pu­tem ostva­ri­ti slo­bo­du i me­đu­sob­no sa­sta­vlja­nje. Va­žno je is­ta­ći da Sr­bi sa svim svo­jim sa­stav­ni­ca­ma u to vri­je­me ta­kvim kon­cep­ci­ja­ma ni slu­čaj­no ne ka­sne za evrop­skim na­ro­di­ma ako i ne pred­nja­če. Ovi cr­no­gor­sko pi­smo mle­tač­kom Se­na­tu, kao i sva dru­ga pi­sma Mle­ča­ni­ma, ja­sno po­ka­zu­ju što su o svo­me po­ri­je­klu svje­do­či­li i ka­kav iden­ti­tet­ski obra­zac su is­po­vje­da­li gla­va­ri Cr­ne Go­re u pro­šlo­sti. Bo­ka se, da­kle, sa po­ja­vom Sve­tog mi­tro­po­li­ta Pe­tra sa­sta­vi­la sa Cr­nom Go­rom ogr­nu­ta sve­ti­telj­skim pla­štom vi­so­ke lič­no­sti ka­kva ov­dje ni­je pre­po­zna­ta u li­ku nje­go­vih ne­po­sred­nih pret­hod­ni­ka, već odav­no sa­sta­vlje­na na­rod­no­šću, vje­rom i je­zi­kom.
Cr­no­gor­ski gla­va­ri upu­ti­li su, da­kle, pro­test­no pi­smo mle­tač­ko­me Se­na­tu 1722. go­di­ne, da­kle, u ča­su da je već for­ma­li­zo­va­na i pu­tem ge­ne­ral­nog pro­vi­du­ra Dal­ma­ci­je i Al­ba­ni­je Alo­vi­ze Mo­če­ni­ga do­vr­še­na ak­ci­ja pro­go­na mi­tro­po­li­ta Ste­fa­na iz pro­vin­ci­je, to jest te­ri­to­ri­je Re­pu­bli­ke. Cr­no­gor­ci is­ti­ču svo­je za­slu­ge za oslo­ba­đa­nje i pri­no­še­nje te­ri­to­ri­ja u Mo­rej­skom ra­tu, a za­tim, pi­šu o opa­kom dje­lo­va­nju bi­sku­pa Zma­je­vi­ća, ka­ko je i u Pe­ra­stu dje­lo­vao, po­seb­no apo­stro­fi­ra­ju­ći smak­nu­će vi­te­za Bu­jo­vi­ća (Vic­ka). Is­ti­ču ve­li­ke žr­tve u oba ra­ta, po­seb­no gu­bit­ke cr­ka­va i ma­na­sti­ra po­mi­nju­ći uni­šte­nje Tvr­do­ša i ce­tinj­skog ma­na­sti­ra. Ne­ma sum­nje da je ova pred­stav­ka sti­gla kao iz­raz po­dr­ške i od­bra­ne mi­tro­po­li­ta Ste­fa­na Lju­bi­bra­ti­ća či­ju je hi­ro­to­ni­ju u Gr­blju iz­vr­šio srp­ski pa­tri­jarh. Ovo pi­smo je sva­ka­ko mo­gao pod­sta­ći i vla­di­ka Da­ni­lo. Po­mi­nju se pi­smom ko­nač­no i bi­sku­pi (bar­ski i osta­li) i do­bar su­ži­vot. Do­ku­ment se ču­va u Dr­žav­nom ar­hi­vu Ve­ne­ci­je: „I u pr­vu i u ovu sa­da­šnju rat ka­ko su vjer­no slu­ži­li i kra­ji­ne pri­svo­ji­li na slu­žbu Va­še­ga pre­ve­dro­ga vla­da­ni­ja, mno­go svo­je­ga do­bra i svo­je bra­će i svo­i­jeh kra­sni­jeh cer­kvih i ma­na­sti­rah iz­gu­bi­li, a bi­skup Zma­je­vić ni jed­no­ga do­bra ni slu­žbe ni­je uči­nio Va­še­mu pre­ve­dro­mu vla­da­nju na­ko šte­tu i sra­mo­tu u zlo i smut­nju ka­ko i u Pe­rast što je či­nio ubit vi­te­za Bu­ja­o­vi­ća (!) ta­ko i sad ra­di da kra­ji­nu po­ko­lje i smu­ti. U to­li­ko se mi svi op­šte ču­di­mo ka­ko mu išta vje­ru­je­te po­što je ovo­li­ko pa­sa­ni­je go­di­šta mir i lju­bav bi­la po me­đu Va­še i na­še bi­sku­pe i po­po­ve i fra­tre i ka­lu­đe­re. Bi­lo je u Za­dar i vla­ste­lah mle­tač­ki­jeh ko­ji su bi­li ar­hi­e­pi­sku­pi, ta­ko­đer i u ovu kra­ji­nu pr­vi­jeh va­ši­jeh bi­sku­pah ali ni­je ove mut­nje bi­lo ne­go su se u ve­li­ku lju­bav i u mir dr­ža­li i za tu pr­vu njih(ovu) slo­gu va­zda je bio na­pred­ni po­so go­spod­ski uzrok ot Sme­će na­ko Vas si­la i ne­prav­da Zmje­vi­ća u srd­ce za­bo­li i u ra­ni i smu­ti, a ra­na i smu­ća ko­ja je ot du­še i ot vje­re ve­lik li­jek pro­si. U to­li­ko pro­si­mo mir i slo­bo­du vje­ri i du­ši i ne­ka se Va­mi po­zna vjer­na slu­žba za ko­ju smo mno­go kr­vi pro­li­li i bra­će svo­je i bla­ga i ma­na­sti­ra i cer­kvih iz­gu­bi­li. U pr­vu rat iz­gu­bi­smo ce­tinj­ski i tre­binj­ski ma­na­stir po­ra­di slu­žbe Va­še­ga pre­ve­dro­ga i pre­u­zvi­še­no­ga vla­da­ni­ja, a sad ovo zlo i ovu sra­mo­tu do­če­ka­smo i ni za jed­no zlo đe­lo na­še na­ko za la­že i ne­pra­ved­ne knji­ge ko­je pi­še bi­skup Zma­je­vić. Za­i­sto se mno­go pro­sti­re i mno­go ši­pe što mu ni­je ot Go­spo­di­na Bo­ga re­če­no ni od Sve­tih Apo­stol za­po­vi­đe­no. Za­i­sto, mno­go sla­ve i oho­lo­sti pro­si i že­li ovo­ga ma­lo­vre­me­na­go svi­je­ta, a to mu ni­je ni­šta ot pre­še ni(ti) mo­že s te­zi­jem ni­šta do­bit na­ko ko­ju smut­nju uči­nit i se­be ot Bo­ga otlu­čit i ja­da pa­kle­no­ga na­slje­dit ka­ko i pr­vi an­đel ili ka­ko i Ju­da pre­da­telj Hri­stov. Mi se svi Go­spo­di­nu Bo­gu mo­li­mo i u Va­še­ga pre­ve­dro­ga vla­da­ni­ja pro­si­mo da se ova smut­nja uga­si do­kle je vri­je­me i do­kle su ljud­ma pu­na srd­ca vje­re u slu­žbe, za­što ako Zma­je­vić i hu­li na nas i na na­šu vje­ru, ni­je isti­nu re­ka ni isti­nu pi­sao, ne­go sve ne­pra­vo pi­še. A mi smo, hva­le­ći Bo­ga, cvi­jet ot vje­re i za­ko­na pra­vo­ga gr­ča­sko­ga a je­zi­ka slav­no­ga ju­na­štva srb­sko­ga i su­proć vra­ga vje­ri Hri­sto­vi va­zda sa oruž­jem sto­ji­mo i kr­šćan­skoj go­spo­di va­zde vjer­no po­ma­ga­mo bra­nit Cer­kvu i vje­ru i go­spod­stvo uz­vi­sit...“
Pi­smo cr­no­gor­skih gla­va­ra mle­tač­kom Se­na­tu 1722. go­di­ne po­ka­zu­je te­me­lji­tost i po­zna­va­nje pri­li­ka kao i po­li­tič­ko umije­će. Ali, na­da­sve, svje­do­či isto­vjet­nost na­rod­no­sno-po­li­tič­kog kon­cep­ta odr­ža­nja cr­no­gor­ske sa­stav­ni­ce na­šeg na­ro­da sa svim dru­gim, ko­ja je, ina­če, is­ka­zi­va­na svim srp­skim me­mo­ran­du­mi­ma po­da­sti­ra­nim Mle­tač­koj re­pu­bli­ci i dru­gim evrop­skim dr­ža­va­ma u vre­me­ni­ma ve­li­kih evrop­skih ra­to­va sa Tur­ci­ma. Cr­no­gor­ci ov­dje, kao sop­stve­ni, da­kle za­jed­nič­ki, sve­pra­vo­slav­ni i sve­srp­ski gu­bi­tak, po­mi­nju uni­šte­nje dva Bo­go­ro­di­či­na ma­na­sti­ra: ce­tinj­skog i tre­binj­skog.