Pi­še: Mi­lan Mi­šić


Grč­ka kri­za, od­no­sno kri­za EU, ukra­jin­ska kri­za, bli­sko­i­stoč­na kri­za... da po­me­ne­mo sa­mo naj­a­kut­ni­ja ža­ri­šta da­na­šnjeg sa­vje­ta. Sva su ko­mpli­ko­va­na, ali sa­mo jed­no je sve ha­o­tič­ni­je. Po­go­di­te ko­je?
Pa ono ko­je je naj­du­go­vječ­ni­je – ali u po­sled­njih ne­ko­li­ko go­di­na sa no­vim ak­te­rom, ta­ko­zva­nom ”Islam­skom dr­ža­vom”, ko­ja kao da se po­ja­vi­la ni­ot­ku­da, ali je stvo­ri­la svo­ju te­ri­to­ri­ju, uspje­šna je ka­ko na svo­jim voj­nim fron­to­vi­ma, ta­ko i na pro­pa­gand­no-po­li­tič­kim. Tr­pi ve­li­ke gu­bit­ke od znat­no ja­čih pro­tiv­ni­ka, ali svo­je re­do­ve ob­na­vlja ve­li­kom br­zi­nom, iz­me­đu osta­log i vru­ćim gla­va­ma iz na­ših kra­je­va.
ID, po­zna­ta po do­sad ne­vi­đe­noj bru­tal­no­sti pre­ma za­ro­blje­ni­ci­ma, za cilj je po­sta­vi­la osni­va­nje no­vog islam­skog ka­li­fa­ta ko­ji će uklju­či­va­ti i Bal­kan, ali za­sad se ogra­ni­ča­va da kon­so­li­du­je ono što je, na op­šte iz­ne­na­đe­nje ve­o­ma br­zo ste­kla: te­ri­to­ri­ju u tri bli­sko­i­stoč­ne dr­ža­ve: Ira­ku, Si­ri­ji i Li­ba­nu, sa oko 10 mi­li­o­na sta­nov­ni­ka, plus pri­su­stvo i u Li­bi­ji i egi­pat­skom Si­na­ju, dok svo­ju mre­žu us­po­sta­vlja i u Sa­u­dij­skoj Ara­bi­ji, Je­me­nu, pa čak i u Al­ži­ru, dok po­dr­šku dži­ha­di­stič­kih gru­pa ima bar u 18 na­ci­ja.
Da­kle, ri­ječ je o no­vom fak­to­ru pro­tiv ko­ga zva­nič­no ili ne­zva­nič­no ra­tu­je vi­še od 60 ze­ma­lja, a naj­no­vi­ji ak­ter na tom fron­tu je Tur­ska, ze­mlja sa naj­ve­ćom ar­mi­jom u re­gi­o­nu, či­ja ar­ti­lje­ri­ja i rat­no va­zdu­o­plov­stvo od 23. ju­la bom­bar­du­ju po­lo­ža­je ID u Si­ri­ji, po­što su dan pri­je to­ga svom NA­TO sa­ve­zni­ku, SAD, za istu na­mje­nu sta­vi­li na ras­po­lo­ga­nje svo­ju va­zdu­ho­plov­nu ba­zu na ju­gu ze­mlje.
Tur­skoj se prak­tič­no do ju­če pri­pi­si­va­lo da ima sim­pa­ti­ja za ID: pre­ko nje­ne te­ri­to­ri­je ovim dži­ha­di­sti­ma je pri­sti­za­lo no­vo ljud­stvo i oruž­je, dok je glav­ni pri­to­ri­tet An­ka­re bi­lo svr­ga­va­nje si­rij­skog pred­sed­ni­ka Asa­da, pa je po toj lo­gi­ci ”pri­ja­telj mo­ga ne­pri­ja­te­lja moj pri­ja­telj”. Šta se u me­đu­vre­me­nu pro­mi­je­ni­lo da se ovaj ne­for­mal­ni sa­vez ras­ki­ne?
Mno­go to­ga. Pro­mi­je­ni­la se, pr­vo, po­li­tič­ka si­tu­a­ci­ja u Tur­skoj, po­sle jun­skih iz­bo­ra na ko­ji­ma je vla­da­ju­ća AKP po pr­vi put po­sle 13 go­di­na na vla­sti osta­la bez par­la­men­tar­ne ve­ći­ne. Pro­mi­je­ni­la se, za­tim, tur­ska per­cep­ci­ja ID: po­sle di­ver­zi­je u tur­skom po­gra­nič­nom gra­du Su­ru­ču, u ko­joj je bom­baš-sa­mo­u­bi­ca pri­je dvi­je ne­dje­lje usmr­tio vi­še od 30 lju­di, po­sta­lo je oči­gled­no da ID mi­sli ozbilj­no kad go­vo­ri o to­me da će sje­di­šte no­vog ka­li­fa­ta bi­ti u Is­tan­bu­lu...
Šej­tan je da­kle od­nio ša­lu, ali stva­ri bi sva­ka­ko bi­le jed­no­stav­ni­je da Tur­ska isto­vre­me­no ni­je otvo­ri­la i dru­gi front: sa obra­zlo­že­njem da nje­nu na­ci­o­nal­nu bez­bjed­nost ugro­ža­va­ju ”sve te­ro­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je”, po­če­la je da bom­bar­du­je i po­lo­ža­je kurd­skih mi­li­ci­ja ko­je su do­sad bi­le dra­go­cje­ni sa­ve­znik Ame­ri­ke u bor­bi pro­tiv ID. Iz Va­šing­to­na zbog ovo­ga ni­je pro­te­stvo­va­no, bar ne jav­no, a kad se po­gle­da sta­ti­sti­ka tur­skih uda­ra, vi­di se šta je glav­na me­ta: iz­me­đu 23. i 26. ju­la, 75 tur­skih avi­o­na bom­bar­do­va­li su oko 400 ci­lje­va Kur­da i sa­mo 3 po­lo­ža­ja ID!
Zva­nič­ni cilj An­ka­re je da us­po­sta­vi ”tam­pon zo­nu” iz­me­đu svo­je gra­ni­ce i Si­ri­je, ali je uti­sak da je pri­mar­na na­mje­ra da se za­u­sta­vi ja­ča­nje i te­ri­to­ri­jal­no kon­so­li­do­va­nje Kur­da, pri­pad­ni­ka 30-mi­li­on­ske za­jed­ni­ce ko­je je ras­pad Osman­skog car­stva pri­je sko­ro jed­nog vi­je­ka, osta­vio ra­štr­ka­nim u če­ti­ri dr­ža­ve: Ira­ku, Ira­nu, Si­ri­ji i Tur­skoj.
Kur­di, na­rav­no, sa­nja­ju o sop­stve­noj, ali za­sad su se iz­bo­ri­li sa­mo za sa­mo­u­pra­vu u Ira­ku. U Tur­skoj, gdje ih je naj­vi­še (sko­ro 15 mi­li­o­na), nji­ho­vo mi­li­tant­no kri­lo, oli­če­no u par­ti­ji PKK, zbog bu­ne na ko­ju se di­glo 1984. (okon­ča­na je ”mi­rov­nim pro­ce­som” za­po­če­tim 2013) ima sta­tus ”te­ro­ri­stič­ke or­ga­ni­za­ci­je”, dok su umje­re­ni tur­ski Kur­di na jun­skim iz­bo­ri­ma bi­li ti ko­ji su, sa 13 od­sto osvo­je­nih gla­so­va na par­la­men­tar­nim iz­bo­ri­ma, mi­ni­ra­li Er­do­ga­nov plan da dvo­tre­ćin­skom ve­ći­nom pro­mi­je­ni ustav i uve­de pred­sjed­nič­ki si­stem, či­me bi de fak­to po­stao no­vi tur­ski sul­tan.
Otva­ra­ju­ći dva fron­ta, Er­do­gan, pre­ma mno­gim ana­li­za­ma ko­je se u za­pad­noj štam­pi mo­gu pro­či­ta­ti ovih da­na, že­li da po­li­tič­ki oja­ča kod ku­će i, umje­sto da na­sta­vi sa mu­ko­trp­nim for­mi­ra­njem vla­da­ju­će ko­a­li­ci­je, naj­e­sen ras­pi­še no­ve iz­bo­re, sa pla­nom da nji­ma po­stig­ne ono u če­mu ni­je uspio u ju­nu. Zbog to­ga je u to­ku pro­ces dis­kre­di­ta­ci­je ”kurd­skog Oba­me”, po­pu­lar­nog li­de­ra (pro kurd­ske) Na­rod­ne de­mo­krat­ske par­ti­je (HDP) Sa­la­ha­ti­na De­mir­ta­sa, ko­me prije­ti za­tvor zbog na­vod­nog pod­stre­ka­va­nja Kur­da na na­si­lje u de­mon­stra­ci­ja­ma iz ok­to­bra pro­šle go­di­ne.
Er­do­gan je da­kle za­po­čeo ri­zič­nu igru na sve ili ni­šta: su­o­čen sa pa­dom po­pu­lar­no­sti, za­sto­jem u eko­no­mi­ji, kri­zom na ju­žnim gra­ni­ca­ma, sva je pri­li­ka da va­tru, umje­sto da je ga­si, sa­mo do­dat­no ras­pi­ru­je. U ta­kvim okol­no­sti­ma si­tu­a­ci­ja naj­če­šće iz­mak­ne kon­tro­li, a na kra­ju se sti­že ta­mo gdje se ni­je kre­nu­lo...
(Autor je biv­ši glav­ni
i dgo­vor­ni ured­nik
„Po­li­ti­ke”)