Pi­še: Mi­li­sav S. Po­po­vić


Raz­lo­me se. Stva­ri, lju­di... pa i ti sam. Shva­tiš da kao cje­li­na ni­si do­volj­no do­bar, sna­žan i spre­tan. Tre­ba ti da ra­steš, omo­ćaš i osva­jaš te­ri­to­ri­je. Ali ka­ko da na­sta­viš sa ra­stom kad si već jed­nom od­ra­stao? Šta osvo­ji­ti ka­da sve što je va­žno odav­no već ču­va­ju vu­ko­dla­ci? Ta­da se pr­vi put ras­puk­neš... od te­ži­ne sno­va i že­lja ko­je no­siš, a ne­ma­nja do­volj­nog bro­ja zu­ba. Ovo je svi­jet gdje se ži­vot u svi­li osva­ja če­lju­sti­ma. Ne­što iz­nu­tra te stal­no gla­di i la­že da mo­žeš da po­mje­riš obla­ke, a ti če­sto ni ki­šo­bra­na ne­maš da se za­šti­tiš od plju­sko­va i gr­mlja­vi­ne. Ta­ko je i sa lju­di­ma oko te­be. On­da ka­da shva­tiš da ni na ko­ga ne mo­žeš da se oslo­niš, raz­lo­me se, puk­nu i ne sa­sta­vlja­ju. Osta­nu ti bli­ski – ali ih vi­še ne vi­diš kao cje­li­nu, već ras­pu­klu tvar, po­put ko­ki­ca. Ne­ma­ju ni­ka­kvu hran­lji­vu vri­jed­nost, ali se me­đu­sob­no ala­vo žva­će­te i hva­li­te jed­ni dru­gi­ma gre­šne uku­se.
Gle­daš. Uglav­nom gle­daš... Po­sma­traš oko­li­nu, i se­be u njoj. Sma­traš da si po­se­ban, u sve­mu onom u če­mu dru­gi ni­su. Mi­sliš da u tvo­joj gla­vi ku­ca mo­zak od na­u­lje­ne ora­ho­­vi­ne... a ra­di se sa­mo o gru­dvi ma­sti pu­noj smr­dlji­ve sa­mo­lju­bi­vo­sti. Uosta­lom, kao i kod sva­kog dru­gog, ju­na­če.
A ti se opet pi­taš: ka­ko on­da dru­gi ne vi­de da si van ovo­ga svi­je­ta, vi­še bi­će, no­va ra­sa? Tvo­ju sjaj­no­tu, va­žnost, tvo­ju ve­li­čan­stve­nost ko­ja je iz­li­ve­na iz op­si­di­ja­na... Ne vi­de, a i ka­ko bi. Sva­ko se­bi na dra­gulj mi­ri­še. Pun svi­jet lju­di ko­ji mi­sle da su van­ze­malj­ci sa zlat­nim gu.ica­ma.
A ti i da­lje če­kaš na or­de­nje. Svi sa­mo če­ka­ju od­li­ko­va­nja. Ni­ko ne zna ko tre­ba da ih da­ru­je, od ko­ga zna­me­nje da pri­me. Ko uop­šte pi­še po­hva­le što si ta­kav ka­kav si? Je­si li zbi­lja to­li­ka bu­da­la, da mi­sliš da se ta­kav po­put te­be vi­še ne ra­đa?
Strep­nja. Stre­pi se po­naj­vi­še... I kad je sun­ce bli­zu, i on­da kad su ti ru­ke pu­ne da­ro­va. Čim se smrk­ne, na­vu­če se pre­ko ko­že tka­ni­na stra­ha. Pla­šiš se... ka­žu ira­ci­o­nal­no. Ni­je stra­šan re­a­lan strah on­da kad se od opa­sno­sti ko­ju vi­diš mo­že ute­ći. Na­nju­še oči naj­pa­met­ni­je. Šta ra­di­ti ka­da se kap­ci na­krat­ko za­tvo­re? Kad po­ku­lja bo­ja­znost od ži­vo­ta, pa za­la­je iz dro­bo­va. Šta zbi­lja ra­di­ti ta­da? Kad slut­nja da ne­ćeš do­bro pro­ći kroz svo­je tra­ja­nje za­do­bu­je is­pod lo­ba­nje. Ne­ka ih i zo­vu „ira­ci­o­nal­ni“... ta­kve strep­nje i stra­ho­vi će po­ko­si­ti da­na­šnje na­ra­šta­je.
Raz­mno­žiš se. Oko­tiš di­je­te ili par. Dru­gi te la­žu da si uči­nio ču­do. Ti znaš da si sa­mo od­ra­dio ono što i glu­pe kra­ve­ti­ne sva­ko­dnev­no či­ne po far­ma­ma... Mi­sliš da ti­me po­sta­ješ va­žni­ji i ve­ći. Isti­na je da ni ta­da ni­ko ne­će da­ti pre­bi­je­ne pa­re za tvo­ja oče­ki­va­nja. Ni­si ni ve­ći ni va­žni­ji... ali si, gle ja­da, da­le­ko od­go­vor­ni­ji. Ne­ćeš vi­še bi­ti isti i mi­sli­ti ka­ko ka­kiš zla­to, jer tre­ba uči­ti mla­dun­čad da pra­vil­no ra­stu. A ta­ta i ma­ma ne­ma­ju poj­ma ni ka­ko se pre­ži­vlja­va, ka­mo­li ži­vi. Mi­sliš da je lju­bav ko­ju kao ro­di­telj imaš do­volj­na da di­je­te u go­ro­sta­sa nik­ne. Da je ta­ko, po­ko­lje­ni­ma una­zad bi­li bi­smo dži­no­vi. On­da se ču­diš što tvo­je „vo­lim te“, ne za­u­sta­vlja bu­ji­ce go.ana što na­vi­ru iz ko­je­ka­kvih ka­na­li­za­ci­ja. Onaj ko­ji je re­kao „lju­bav će spa­si­ti svi­jet“ ja­ko je ma­lo fak­to­ra u spa­se­nje ubro­jao.
Ko­paš. Na­đeš mje­sto gdje mo­žeš ru­pu da na­pra­viš. Na­zo­vi­mo je po­sao. Ne­kad je ne­kom i ot­meš, u za­vi­sno­sti ka­kvim kan­dža­ma ras­po­la­žeš. Po­ma­že ako le­ši­na­ra za ro­đa­ka imaš. Lo­pa­taš ci­je­lo­ga ži­vo­ta, a ze­mlju ba­caš iz­nad se­be... ta­ko da se la­ga­no uko­pa­vaš. Te­ži­na ko­pa­nja sve je ve­ća, te­ško se iz­mi­go­lji­ti iz ja­me ko­ju si na­pra­vio, pro­bi­ti se na po­vr­ši­nu i kre­nu­ti da­lje... da na­đeš no­vo mje­sto, za šta dru­go ne­go opet za ne­ko dru­go ko­pa­nje. Pa na­no­vo sa­njaš bo­lje da­ne. Pi­taš li se kad, ko se ikad ko­pa­njem is­peo do vr­ha pla­ni­ne?
Či­ta ti se. Sa­mo ne knji­ge. Po cio dan pre­li­sta­vaš jef­ti­ne mi­sli i sri­češ glu­pe tek­sto­ve iz ma­ga­zi­na. Te­ško ti pa­da da se po­tru­diš i ra­zu­mi­ješ mu­dre pi­sce, za­to su tu blo­go­vi, ko­je­ka­kve pi­zda­ri­je što te la­žu u oči da si baš ti po­sve dru­ga­či­ji i po­se­ban... baš kao svi osta­li. I na­sta­viš ta­ko da li­je­čiš po­sle­di­ce, ne ukla­nja­ju­ći gnji­le uzro­ke.
Znaš i sam da ži­vi­mo u svi­je­tu ure­đe­nom na osno­vu se­bič­nih ci­lje­va ne­ke moć­ne ave­ti­nje... shod­no to­me, da li vje­ru­ješ, da se te­bi pru­ži ista mo­guć­nost, jed­na­ko bi ga­dan svi­jet stvo­rio za nas - sve osta­le.
Ako se pi­taš za­što u lju­ba­vi ni­si sre­ćan, kad si već li­jep... ili li­je­pa. Mo­žda je zbog to­ga što je ma­lo ko spre­man da te vo­li vi­še ne­go što za­slu­žu­ješ – kad su ti za­slu­ge sla­bi­ja stra­na ka­rak­te­ra.
A on­da stig­ne još jed­na noć... i opet se svje­tla uga­se. Kad sve­deš ra­čun o kra­ju da­na, shva­tiš da si i tog bio jed­na glu­pa, li­je­na i sa­mo­ži­va gli­sta. Se­bi ka­žeš, bi­ćeš bo­lji sju­tra, pa se na stra­nu okre­neš i za­speš. Ali jok... iz­ju­tra opet sta­ra pri­ča. Od se­be ne mo­žeš da utek­neš. Na­sta­vljaš da ra­diš ono u če­mu si bio naj­bo­lji – da se kva­li­tet­no i stal­no lju­bi sop­stve­na zadnj.ca.
E, da još sa­mo ovo... To što u mra­ku svo­je so­be ču­ješ, a pod­sje­ća na puc­ke­ta­nje na­mje­šta­ja... ka­žu da je to mo­me­nat ka­da đa­vo­li do­la­ze da se go­ste sa pr­lja­vom du­šom. Zna­či, ni­je puc­ke­ta­nje par­ke­ta ili or­ma­ra, već tvo­jih ko­sti­ju kr­ca­nje.
(Autor je knji­žev­nik)