Od­go­vor na pi­ta­nje iz na­slo­va je – a gdje bi bio ne­go u Kre­mlju. To je u pe­tak po­tvr­đe­no na ru­skoj te­le­vi­zi­ji, snim­kom Pu­ti­no­vog sa­stan­ka sa Vje­če­sla­vom Le­be­de­vom, pred­sjed­ni­kom Vr­hov­nog su­da. Ali ot­kud ovo pi­ta­nje – gdje je Pu­tin?
Po­če­lo je u pro­šlu sri­je­du, ka­da su svjet­ski me­di­ji za­vr­tje­li pri­ču ka­ko se sa Pu­ti­nom ne­što de­ša­va – da je smi­je­njen, da je bo­le­stan, pa čak i mr­tav – jer u jav­no­sti ni­je vi­đen još od 5. mar­ta, ot­ka­ko je u Mo­skvi fo­to­gra­fi­san s ita­li­jan­skim pre­mi­je­rom Ma­teom Ren­ci­jem.
Na te­le­vi­zi­ji je u me­đu­vre­me­nu pri­ka­zan nje­gov su­sret sa de­le­ga­ci­jom že­na po­vo­dom 8. mar­ta, ali je utvr­đe­no da je taj pri­jem upri­li­čen če­ti­ri da­na ra­ni­je. Gla­si­ne su se pre­tvo­ri­le u pra­vu la­vi­nu po­slije neo­dr­ža­nog ra­ni­je pla­ni­ra­nog Pu­ti­no­vog sa­sta­na­ka sa funk­ci­o­ne­ri­ma Ju­žne Ose­ti­je u sri­je­du, ot­ka­zi­va­nja pu­ta u Ka­zah­stan i ne­u­če­sto­va­nja na sa­stan­ku vr­ha FSB-a (taj­ne slu­žbe), što do­sad ni­je pro­pu­štao...
Naj­u­bje­đe­ni­ji ”da mu se ne­što de­si­lo”, i to ono naj­go­re, bi­li su no­vi­na­ri nje­mač­kih ta­blo­i­da. Bla­ža va­ri­jan­ta bi­la je da je oti­šao na pla­stič­nu ope­ra­ci­ju, dok je švaj­car­ski ”Blic” iza­šao s ot­kri­ćem da je ru­ski li­der u stva­ri u jed­nom ta­mo­šnjem kan­to­nu, uz svo­ju ne­vjen­ča­nu su­pru­gu, biv­šu gim­na­sti­čar­sku šam­pi­on­ku, ko­ja se u jed­noj bol­ni­ci (na­vod­no po tre­ći put) po­ra­đa.
Pu­tin je sva­ka­ko je­dan od naj­po­sma­tra­ni­jih lju­di na pla­ne­ti. S raz­lo­gom, s ob­zi­rom na in­sti­tu­ci­o­nal­nu i re­al­nu moć ko­ju ima, a po­go­to­vo je to u po­sled­njih go­di­nu da­na, ot­ka­ko tra­je ukra­jin­ska kri­za, naj­ve­ća kon­fro­ta­ci­ja Ru­si­je sa Za­pa­dom, ko­ja na mo­men­te uno­si zeb­nje od no­vog svjet­skog ra­ta.
”Pu­ti­no­lo­gi­ja” je da­nas za­mi­je­ni­la ”kre­mljo­lo­gi­ju” iz vre­me­na Hlad­nog ra­ta, ka­da su na ni­vo na­u­ke po­dig­nu­te spe­ku­la­ci­je o to­me šta je u gla­va­ma ge­ne­ral­nih se­kre­ta­ra so­vjet­ske ko­mu­ni­stič­ke par­ti­je. Šta je u Pu­ti­no­voj gla­vi ana­li­zi­ra i je­dan po­se­ban in­sti­tut u Pen­ta­go­nu, kao do­pu­na sve­ko­li­ke pa­žnje ko­ju mu po­sve­ću­ju CIA, Stejt de­part­ment i slu­žbe svih iole va­žnih si­la. Otu­da, sve što je o ne­spor­nom (i kod ku­će po­pu­lar­nom: naj­no­vi­ji rej­ting mu je čak 88 od­sto) ru­skom li­de­ru neo­bja­šnji­vo, po­vod je ne sa­mo za na­ga­đa­nja, ne­go i za ozbilj­nu za­bri­nu­tost.
Zbog to­ga – i zbog imi­dža ko­ji je stvo­rio o se­bi, kao ”ma­čo” ti­pu, džu­di­sti sa cr­nim po­ja­som, pi­lo­tu, pa­do­bran­cu, pod­mor­ni­ča­ru, ja­ha­ču – Pu­tin ne­ma pra­vo ni da se raz­bo­li, iako grip po­sled­njih ne­de­lja ha­ra i u Mo­skvi. Ne mo­že ni da ode na za­slu­že­ni od­mor, jer sve si­tu­a­ci­je nje­go­vog od­su­stva na­me­ću pi­ta­nje – a ko dr­ži kor­mi­lo?
Ni­šta se, na­i­me, u Ru­si­ji ne do­ga­đa bez Pu­ti­na (kao što svo­je­vre­me­no ni­je bez Sta­lji­na, Hru­ščo­va, Bre­žnje­va, Gor­ba­čo­va, Jelj­ci­na): ri­ječ je ”per­so­na­li­zo­va­nom” si­ste­mu (da­nas ni­je je­di­ni, ima do­volj­no imi­ta­to­ra), ko­ji ima svo­je pred­no­sti, ali i još ve­će sla­bo­sti.
Ne­ma ne­po­gre­ši­vog vo­đe, a gre­ške su uto­li­ko ve­će uko­li­ko je ma­nje in­sti­tu­ci­o­nal­nih i stvar­nih ogra­ni­če­nja nje­go­ve mo­ći da sam od­lu­ču­je o ra­tu i mi­ru, eko­no­mi­ji i po­li­ti­ci. U ta­kvim okol­no­sti­ma uvi­jek po­sto­ji ve­li­ko pi­ta­nje ”šta do­la­zi po­slije”, šta će bi­ti kad vo­đa jed­nog da­na to pre­sta­ne da bu­de, iz bi­lo ko­jih raz­lo­ga: pu­ča, ozbilj­ne bo­le­sti, na­sil­ne ili pri­rod­ne smr­ti?!
Pu­no je pri­mje­ra iz isto­ri­je (uklju­ču­ju­ći i naš – ni­je se ob­i­sti­nio sce­na­rio ”i po­slije Ti­ta- Ti­to”) da to ni­je iza­šlo na do­bro. Jed­nog da­na, po­slije Pu­ti­na, Ru­si­ja će ima­ti no­vog pred­sjed­ni­ka, ali u ovom slu­ča­ju kon­kret­na di­le­ma ni­je ko će bi­ti na tom po­lo­ža­ju, ne­go ko će bi­ti no­vi Pu­tin. Ko će bi­ti no­vi ne­pri­ko­sno­ve­ni li­der.
On se za­sad ne na­slu­ću­je: ma­lo ko na tom mje­stu vi­di nje­go­vog bli­skog sa­rad­ni­ka pre­mi­je­ra Dmi­tri Me­dve­de­va, ko­ji mu je če­ti­ri go­di­ne ču­vao mje­sto pred­sjed­ni­ka Ru­si­je, po­što ustav­no ni­je mo­gao da ima tre­ći uza­stop­ni man­dat. Pre­ma jed­nom ”pu­ti­no­lo­gu”, naj­o­pa­sni­ja stvar za ka­ri­je­ru ne­kog ru­skog po­li­ti­ča­ra da­nas je „da bu­de vi­đen kao Pu­ti­nov na­sled­nik”.
To ni­je ni ne­ka opo­zi­ci­o­na lič­nost: oni ko­ji se kao ta­kvi naj­če­šće po­mi­nju taj­kun Mi­ha­il Ko­do­rov­ski, biv­ši ša­hov­ski šam­pi­on Ga­ri Ka­spa­rov, a do pri­je ne­ki dan, dok ni­je ubi­jen i Bo­ris Njem­cov, pri­je su di­si­den­ti, ne­go vo­đe opo­zi­ci­o­nih or­ga­ni­za­ci­ja. Teh­nič­ki, u slu­ča­ju Pu­ti­no­vog iz­ne­nad­nog od­la­ska, ili one­spo­so­blje­no­sti, mje­sto še­fa dr­ža­ve pri­vre­me­no bi pre­u­zeo pre­mi­jer, ali to ne bi ri­je­ši­lo di­le­mu ko će bi­ti na­sled­nik.
Otu­da gla­si­ne pro­te­klih da­na ko­je su se pre­tvo­ri­le u me­dij­ski spek­takl mo­gu da bu­du do­ži­vlje­ne kao za­bav­ne, ali su u su­šti­ni –ve­o­ma ozbilj­ne.
(Autor je biv­ši
glav­ni i od­go­vor­ni
ured­nik ‘’Po­li­ti­ke’’)

Pi­še: Mi­lan Mi­šić