U tre­nut­ku ka­da (me­ta)mul­ti­cen­trič­nost ge­o­po­li­tič­kog kon­tek­sta po­sta­je oči­gled­na; ka­da svjet­ska eko­nom­ska kri­za uzi­ma ne­vi­đe­ni za­mah, s ob­zi­rom na enorm­no štam­pa­nje do­la­ra bez po­kri­ća; ka­da ak­te­ri ve­li­ke ša­hov­ske ta­ble, za­rad am­bi­ci­ja svog im­pe­ri­jal­nog uma (svi­je­sti bez sa­vje­sti), ne pre­za­ju od vje­štač­ki iza­zva­nih su­ko­ba na­u­štrb pro­pa­sti ma­lih igra­ča, či­ni se da je kon­ti­nent ko­nač­no otvo­rio pi­ta­nje sop­stve­ne ne­za­vi­sno­sti od an­glo-ame­rič­kog vri­jed­no­snog si­ste­ma. Lič­nost ko­ja ovih da­na za­o­ku­plja pa­žnju jav­no­sti iz­ja­va­ma da NA­TO sa­vez ne tre­ba ši­ri­ti kao da po­ku­ša­va upra­vo tim istim sta­vo­ma kon­ti­nen­tal­nu Evro­pu osu­ve­re­ni­ti. Ja­sno je da je u pi­ta­nju pred­sjed­nik Fran­cu­ske, Fran­soa Oland, či­jim dru­štvom do­mi­ni­ra ve­li­ka dez­in­te­gri­sa­nost, što je sva­ka­ko po­tvr­dio ne­dav­ni te­ro­ri­stič­ki akt u Pa­ri­zu.
Sto­ga, ima­ju­ći u vi­du tre­nut­no sta­nje u dr­ža­vi ko­ju pred­sta­vlja, nje­nu tra­di­ci­ju, pri­je sve­ga, tra­di­ci­ju u ko­joj je ute­me­lje­no mo­der­no – gra­đan­sko dru­štvo, ne tre­ba da iz­ne­na­đu­je što je baš Oland taj ini­ci­ja­tor sti­dlji­vog i ne sa­svim kraj­nje otvo­re­nog za­go­va­ra­nja od­stu­pa­nja od ,,sa­di­zo­va­nog” dis­kur­sa u ko­jem Evro­pa biv­stvu­je od 24. apri­la 1963. god. Da li ga je na ova­ko ra­di­kal­ne sta­vo­ve na­tje­ra­la tre­nut­na sli­ka Evro­pe ili no­stal­gi­ja pre­ma de­go­lov­skoj tra­di­ci­ji, vri­je­me će po­ka­za­ti…
Me­đu­tim, iz od­go­vor­no­sti pre­ma de­go­lov­skoj tra­di­ci­ji, vri­jed­no je raz­mo­tri­ti pa­ra­le­lu dvi­je isto­rij­ske si­tu­a­ci­je ve­za­ne za kon­ti­nent. Pr­va se od­no­si na go­re po­me­nu­ti da­tum, ka­da de­go­lov­sko-ade­na­u­e­rov­ska po­li­ti­ka do­ži­vlja­va po­raz, či­me kon­ti­nent po­sta­je ma­ri­o­ne­ta an­glo-ame­rič­ke sli­ke svi­je­ta, a dru­ga si­tu­a­ci­ja je sa­vre­me­na, olan­dov­sko-mer­ke­lov­ska.
De­go­lov­ski svje­to­na­zor na evrop­sko pi­ta­nje je bio, od sa­mog nje­go­vog pre­u­zi­ma­nja po­zi­ci­je pred­sjed­ni­ka Fran­cu­ske (1958.), iz­ra­žen u že­lji za što ve­ćim su­ve­re­ni­te­tom kon­ti­nen­tal­ne Evro­pe od Va­šing­to­na i Lon­do­na. Već na sa­mom star­tu svog man­da­ta, De Gol se upu­stio u mi­si­ju te­melj­nog re­for­mi­sa­nja NA­TO-a, a ne­u­spje­šnost po­ku­ša­ja re­for­ma­ci­je ga je do­dat­no mo­ti­vi­sa­la da una­pri­je­di od­nos s nje­mač­kim kan­ce­la­rom Kon­ra­dom Ade­na­u­e­rom. Pri­mar­ni cilj tog od­no­sa je bio po­bolj­ša­nje već ta­da vi­so­kog stan­dar­da kon­ti­nen­ta i dr­ža­nje na dis­tan­ci Ve­li­ke Bri­ta­ni­je od Evrop­ske eko­nom­ske za­jed­ni­ce. Uspje­šan od­nos dvi­je ze­mlje, kog je pra­ti­lo pri­su­stvo Ita­li­je Al­da Mo­ra, kru­ni­san je 22. ja­nu­a­ra 1963. pot­pi­si­va­njem spo­ra­zu­ma o sa­rad­nji iz­me­đu Re­pu­bli­ke Fran­cu­ske i Sa­ve­zne Re­pu­bli­ke Nje­mač­ke. Me­đu­tim, Va­šing­ton i Lon­don ni­su bi­li imu­ni na to­li­ki su­ve­re­ni­tet kon­ti­nen­ta, pa je Ke­ne­di­je­va ad­mi­ni­stra­ci­ja sko­va­la plan pod na­ziv­nom ,,Atlan­ti­stič­ki ve­li­ki pro­je­kat“. Plan je imao ja­snu mi­si­ju u otva­ra­nju evrop­skog tr­ži­šta za uvoz ro­ba iz Ame­ri­ke, kao i za­tva­ra­nju kon­ti­nen­tal­ne Evro­pe u NA­TO, gdje bi pr­ven­stvo po ča­sti i vla­sti ima­li Bri­tan­ci i Ame­ri­kan­ci. Na ka­ra­ju isti je ostva­ren 24. apri­la 1963., ka­da na mje­sto kan­ce­la­ra Nje­mač­ke do­la­zi Lu­dvig Er­hard, ina­če, iz­ra­zi­ti an­ti-de­go­li­sta. Od tog da­tu­ma, pa do da­nas, Evro­pa je svo­ju kon­ti­nen­tal­nu bit za­mje­ni­la (trans)atlant­skom.
Ima­ju­ći ovo u vi­du, vra­ća­mo se na po­čet­nu po­zi­ci­ju. Ka­ko on­da tre­ba po­sma­tra­ti re­vo­lu­ci­o­nar­nu iz­ja­vu Olan­da o sto­pi­ra­nju pro­ši­re­nja NA­TO sa­ve­za, ali i že­lju Žan Klod Jun­ke­ra da Evro­pa ima svo­ju voj­sku?
Na­i­me, non­se­sno je od sa­mog star­ta bi­lo di­sku­to­va­ti o to­me da li je Oland mi­slio na Cr­nu Go­ru u ovoj iz­ja­vi. Cr­na Go­ra je na tlu Evro­pe je­dan od če­ti­ri aspi­ran­ta za učla­nje­nje u NA­TO. Ipak, ana­li­zi­ra­ju­ći pro­blem gru­zij­skog učla­nje­nja u NA­TO, Evro­pa zna da bi taj po­ku­šaj iza­zvao ,,Dru­gu Ukra­ji­nu“. Rat­na op­ci­ja bi bi­la ne­mi­nov­nost, a sa­svim je si­gur­no, kao i u slu­ča­ju Ukra­ji­ne, da bi naj­ve­ći gu­bit­ni­ci u tom su­ko­bu bi­li sa­ma Gru­zi­ja i kon­ti­nent. Na­da­lje, ako po­gle­da­mo ma­ke­don­sku te­žnju za član­stvom u NA­TO, stvar je mo­žda kom­plek­sni­ja u od­no­su na Gru­zi­ju. Al­ban­sko pi­ta­nje u Ma­ke­do­ni­ji je već odav­no otvo­re­no, s tim što u ovom tre­nut­ku Ma­ke­do­ni­ja ima ve­ći pro­blem s grč­kim ne­go­li sa al­ban­skim na­ci­o­na­li­zmom. Kao ta­kva, Ma­ke­do­ni­ja je mi­lja­ma da­le­ko od NA­TO-a.
Za BiH je su­vi­šno bi­lo šta ka­za­ti, s ob­zi­rom na to da je ri­ječ o pro­tek­to­ra­tu. Ta­kvo dru­štve­no ustroj­stvo, kon­ci­pi­ra­no na jed­nom spo­ra­zu­mu, po ko­jem for­mal­no ima­mo dvi­je dr­ža­ve u dr­ža­vi, a su­štin­ski sva­ki kan­ton je dr­ža­va po se­bi, do­volj­ni su raz­lo­zi ze ne­pri­hva­ta­nje jed­nog ta­kvog si­ste­ma u NA­TO. Na kra­ju je osta­la Cr­na Go­ra. Re­for­ma bez­bjed­no­snog, prav­nog, eko­nom­skog i sva­kog dru­gog si­ste­ma for­mal­nog su ka­rak­te­ra, bu­du­ći da su mno­ge dr­ža­ve čla­ni­ce NA­TO sa­ve­za na ni­vou Cr­ne Go­re po svim pi­ta­nji­ma.
Raz­log što Cr­na Go­ra do­sad ni­je do­bi­la po­ziv po­la­zi od či­nje­ni­ce da gra­đa­ni Cr­ne Go­re ne že­le članstvo u NA­TO, ali le­ži i u či­nje­ni­ci da ni sam NA­TO ne funk­ci­o­ni­še kom­pakt­no. Olan­do­va iz­ja­va, kao i Jun­ke­ro­va že­lja za for­mi­ra­njem evrop­ske voj­ske (na­rav­no, na­iv­no je mi­sli­ti da bi ak­tiv­no­sti te voj­ske bi­le usmje­re­ne na rat pro­tiv Ru­si­je), po­ka­zu­ju ka­ko u NA­TO-u po­sto­je dva opo­zit­na blo­ka. Je­dan je olan­dov­sko-mer­ke­lov­ski ili kon­ti­nen­tal­ni, a dru­gi je an­glo-ame­rič­ki. Na osno­vu ovih po­stav­ki ne­ma sum­nje da će dru­gi blok uči­ni­ti sve da Cr­na Go­ra do­bi­je po­ziv u NA­TO, što već Vik­to­ri­ja Nu­land i ne kri­je. Ta­ko­đe, SAD će sve ura­di­ti, kao što i sa­da ra­di, da se kon­ti­nent što je vi­še mo­gu­će de­sta­bi­li­zu­je, tj. do­ve­de do ćor­so­ka­ka. Sa­mim tim, Olan­do­va po­ru­ka se ne od­no­si sa­mo na pro­blem NA­TO-a i po­me­nu­tih aspi­ra­na­ta, ko­li­ko na nje­gov iz­raz da je evrop­skom si­ste­mu nu­žna re­for­ma ko­ja će do­ve­sti do ve­ćeg ste­pe­na su­ve­re­ni­te­ta kon­ti­nen­ta. Kao što su bi­le za­mi­sli Šar­la De Go­la. Tu ide­ju oslo­bo­đe­nja iz če­lju­sti mi­li­tant­nog uma mo­gu­će je usvr­ho­vi­ti ako i sa­mo ako se Evro­pa in­te­gri­še od An­tlan­ti­ka do Ura­la. Da li će li­ni­ja Oland-Mer­kel us­pje­ti da re­ha­bi­li­tu­je po­li­ti­ku su­ve­re­ni­te­ta kon­ti­nen­ta, tj. de­go­lov­sko-ade­na­u­e­rov­sku tra­di­ci­ju, osta­je da vi­di­mo!? Ali ono u šta ne smi­je­mo vje­ro­va­ti je­ste da će ame­rič­ka ad­mi­ni­stra­ci­ja, bez ob­zi­ra ko njo­me upra­vljao, sje­dje­ti skr­šte­nih ru­ku.
(Autor je pred­sjed­nik
skup­šti­ne NVO Po­kret za
ne­u­tral­nost Cr­ne Go­re)

Pi­še: Og­njen Jo­vo­vić