U vi­še na­vra­ta bra­nio sam se da na­pi­šem ovu ko­lum­nu. Ne­ću je ni sad na­pi­sa­ti, ne­go je ma­lo oče­ša­ti, i bi­će do­sta.
Ona je ne­bro­je­no pu­ta pri­la­zi­la s mol­bom da je is­pi­šem, a ja je vra­ćao, go­vo­re­ći joj – osta­vi­mo to za dru­gi put. Ka­kva je žur­ba, ali i ako osta­neš ne­na­pi­sa­na, ne­će pro­pa­sti svi­jet. Ona je opet do­la­zi­la, i mo­li­la me da je na­pi­šem, iz­ra­zim nje­ne glav­ne pro­ble­me, do­dir­nem nje­na uža­re­na mje­sta, po­sta­vim in­ter­punk­ci­ju ka­ko tre­ba itd. Go­vo­rio sam joj – pa to svi zna­ju, ka­kvog smi­sla da ja još do­da­jem? A ona mi go­vo­ri­la- ne dra­gi moj, jed­no je kad se to na­pi­še, a dru­go kad se ne na­pi­še. To je kao kad žed­no­me daš ča­šu vo­de, ili ne daš. Za­što to­li­ko odu­go­vla­čiš, što me uvi­jek vra­ćaš s pra­ga? A da te ne­ka dru­ga za­mo­li, ti bi joj od­mah is­pu­nio že­lju.
Ja sam joj opet go­vo­rio - dra­ga mo­ja, ima­mo kad. Iona­ko, mi smo za­jed­no, če­sto se sret­ne­mo i pro­go­vo­ri­mo po ko­ju ri­ječ, a ne­što osta­vi­mo za sju­tra. Ni­kad ne pro­đe vi­še od mje­sec da­na, a da se ne sret­ne­mo. A ta­da, oba­ve­zno raz­mi­je­ni­mo po ko­ju jar­ku ri­ječ. Ali i kad ću­ti­mo, i kad ni­je­smo za­jed­no, mi u stva­ri i ta­da na­đe­mo vre­me­na i raz­lo­ga da pro­go­vo­ri­mo, i do­dir­ne­mo se ko­li­ko je po­treb­no. To nam do­da­je sna­ge.
A po­ne­kad, kad mi je do­la­zi­la s mol­bom da je na­pi­šem, umio sam i dr­sko da joj ka­žem - šta si ki­di­sa­la, zar ti go­ri pod no­ga­ma? Što si se to­li­ko uždi­la? Vi­diš da imam pre­šni­jeg po­sla. Gdje ti je str­plje­nje? Šta bi se pro­mi­je­ni­lo, i da te is­pi­šem sve do dna? Ne vi­diš da je sve već na­pi­sa­no, ova­ko ili ona­ko. Ko umi­je da či­ta, zna. A ko­ji ne­će da zna­ju, za njih je uza­lud i pi­sa­ti i ne pi­sa­ti.
Ima i ne­na­pi­snih knji­ga, do­da­vao sam - pa če­ka­ju, ne gu­be str­plje­nje, do­ra­đu­ju se u du­bi­ni ću­ta­nja, če­ka­nja i ne­pi­sa­nja. Vu­ku svo­ju mu­ku uli­ca­ma, par­ko­vi­ma. Sje­de u ka­fa­na­ma, i gle­da­ju i ću­te i is­pi­su­ju se pi­smom, ko­je se za­bo­ra­vi, čim se na­pi­še.
Ona bi me sa­slu­ša­la pa­žlji­vo, bez po­vri­je­đe­no­sti, i sko­ro nad­moć­no mi opet re­kla: Sa­mo me ti na­pi­ši. Uči­ni mi to kad mo­žeš. Ka­kav si mi ti čo­vjek, i mu­ška­rac, kad okli­je­vaš to da mi uči­niš. Za me­ne je to ve­li­ko, a za te­be ni­je ma­lo, pro­du­ža­va­la je u tom smi­slu.
I evo, dra­gi či­ta­o­če, po­tro­ši­smo ko­lum­nu opet na uvod, ko­ji se te­be ma­lo ti­če. Du­go nam tra­je mi­lo­va­nje, re­klo bi se. Mi­lo­va­nje je do­bro, ali ni­je do­bro da se za­vr­ši na mi­lo­va­nju. Da­kle, dra­ga mo­ja, okre­ćem joj se opet i ka­žem ot­kri­to - u Cr­noj Go­ri su smi­šlje­no po­ga­že­ni Kri­te­ri­ju­mi. To je uslov ova­kve Cr­ne Go­re – da se ni­šta ne zna šta je šta. Kad se obez­bi­je­de uslo­vi da se ni­šta ne zna šta je šta, ni ko je ko, mo­že mno­go i pre­ko­noć da se ura­di - pa da sve po­sta­ne ni­šta, i da svi po­sta­nu ni­ko. A ona, oza­re­na od­go­vo­ri - da, upra­vo sam htje­la to da ka­žeš, i da me iz­ba­viš od to­ga. Kad to ka­žeš, kad me po­tre­fiš po mje­stu, kao da me iz­ba­viš od na­pa­sti. Da, dra­ga mo­ja, ka­žem joj- kad se uru­ši Cen­tar, Te­melj, Lik, Stub, Pe­ri­fe­ri­ja na­va­li unu­tra kao ne­ko glad­no bla­to da po­da­vi sva­kog ži­vog. A ni­je Cr­na Go­ra ni­ka­kav iz­u­ze­tak po to­me da­nas u svi­je­tu, ali kad se to ta­ko de­ša­va po pro­gra­mu u ma­loj nam Go­ri Cr­noj kao da je do­šao kraj.
Evo vi­diš - ka­ko se po­sta­je cr­no­gor­ski isto­ri­čar, cr­no­gor­ski knji­žev­nik, cr­no­gor­ski pop, cr­no­gor­ski re­ži­ser, cr­no­gor­ski mu­zi­čar i slič­no. Ta­kvi ne tre­ba da su - ni isto­ri­ča­ri, ni knji­žev­ni­ci, ni po­po­vi, ni lin­gvi­sti, ni re­ži­se­ri, ni mu­zi­ča­ri, ali kad se pri­ja­ve da su cr­no­gor­ski, on­da su sve to, iako ni­je­su ni­šta od to­ga. Ta­kvi sad pra­ve cr­no­gor­ski je­zik, cr­no­gor­sku knji­žev­nost, cr­no­gor­sku isto­ri­ju, cr­no­gor­sku cr­kvu, cr­no­gor­ski film, cr­no­gor­ski te­a­tar.
Ali, na­ža­lost, slič­no se zbi­va i s dru­ge stra­ne. Evo, da uzme­mo sa­mo pi­sce. Pa na­mno­ži­li su se srp­ski pi­sci u Cr­noj Go­ri kao da su do­šla po­sled­nja vre­me­na. Pa ne mo­gu se ni iz­bro­ja­ti. A sa­mo su pi­sci što su, kao, srp­ski pi­sci. I ka­ko oni ra­zu­mi­je­va­ju ove slo­že­ne pro­ble­me, ko­je smo tek okr­znu­li, vi­dje­lo se na po­sled­njoj skup­šti­ni Udru­že­nja knji­žev­ni­ka Cr­ne Go­re.
Eto ta­ko je, dra­ga mo­ja. Do sle­de­ćeg su­sre­ta.
(Autor je knji­žev­nik)

Pi­še: Mi­lu­tin MI­ĆO­VIĆ