Su­šti­na ne­ke po­ja­ve po­ne­kad se ta­ko oči­gled­no po­ka­že na ba­nal­nim pri­mje­ri­ma. Ka­da se ta­ko ne­što de­si, pro­sto je čo­vje­ku žao što je pro­či­tao to­li­ko fi­lo­sof­skih knji­ga i za­pi­ta se o če­mu su to za­pra­vo mu­dra­ci či­ta­vog ži­vo­ta raz­bi­ja­li gla­vu ka­da je sve ta­ko oči­gled­no i na pr­vi po­gled ra­zu­mlji­vo. Ova­kav stav te­me­lji se, a na če­mu dru­gom, ne­go na jed­nom ba­nal­nom do­ga­đa­ju.
Bo­ga­ti gra­đe­vi­nar iz Pod­go­ri­ce za­tvo­rio je za sa­o­bra­ćaj Uli­cu ok­to­bar­ske re­vo­lu­ci­je pre­ma auto­bu­skoj sta­ni­ci i za­bra­nio auto­pre­vo­zni­ci­ma i gra­đa­ni­ma da tu­da pro­la­ze. Po­sta­vio je ogra­du, sa­o­bra­ćaj­ne zna­ke, sve to este­ti­zi­rao ša­re­nim tra­ka­ma i ta­ko po­ka­zao da u tom sa­o­bra­ćaj­nom na­si­lju ima po­dr­šku dr­ža­ve, ko­mu­nal­nih i osta­lih in­spek­ci­ja. Sa­mo je fa­li­lo da još na tra­ka­ma po­sta­vi po­ste­re Mi­la Đu­ka­no­vi­ća i nje­go­vih sa­rad­ni­ka, pa da ovaj do­ga­đaj bu­de kom­plet­na sli­ke na­še na­ra­vi, ali i dru­štve­ne, dr­žav­ne i po­li­tič­ke prak­se, što je u ovom slu­ča­ju mno­go va­žni­je.
Ko u ovoj dr­ža­vi i po či­jem na­lo­gu mo­že da za­u­sta­vi sa­o­bra­ćaj u jed­noj od naj­pro­met­ni­jih uli­ca u Pod­go­ri­ci? Ko i zbog če­ga mo­že da pre­ko­pa­va ko­lo­vo­ze i ogra­ni­ča­va kre­ta­nje lju­di? Ko mo­že da to pro­gla­si sva­ko­dnev­nom i nu­žnom po­ja­vom, jer po­treb­no je do no­vih sta­no­va do­ve­sti raz­ne pod­zem­ne ka­blo­ve i osta­lu in­sta­la­ci­ju? Ko u ovoj dr­ža­vi mo­že da bru­tal­no ogra­ni­či kre­ta­nje slo­bod­nih lju­di i tje­ra ih da idu ta­mo gdje ne­će? Ko ima pra­vo da to sma­tra svo­jom oba­ve­zom i vi­šim ci­ljem i ko je uveo i spro­vo­di te kri­te­ri­ju­me? Uko­li­ko ne­ko­me tre­ba ja­sno na­pi­sa­ti ko se kri­je iza onog „Ko“, taj vje­ro­vat­no ni­je odav­de, a na­ma do­ma­ći­ma sve je ja­sno da ja­sni­je ne mo­že bi­ti. Od to­li­ke ja­sno­će nor­mal­nom čo­vje­ku pad­ne mrak na oči.
Va­lja na­po­me­nu­ti da je pod­go­rič­ki ne­i­mar bli­zak vla­da­ju­ćoj po­li­tič­koj i osta­loj „eli­ti“ na­pra­vio dvi­je še­sto­sprat­ne zgra­de na ne­kih 1.000 kva­drat­nih me­ta­ra pla­ca! Pod nji­ho­vim kro­vo­vi­ma iz­gra­dio je sto­ti­nak sta­no­va, a da ni­je ura­dio ni de­set par­king mje­sta, što je stvo­ri­lo pra­vi ha­os u par­ki­ra­nju. Pri­la­zi zgra­da­ma, a po­seb­no oni­ma ko­je su tu bi­le i pri­je gra­đe­vin­skih za­hva­ta po­zna­tog pod­go­rič­kog ne­i­ma­ra, sko­ro i da ne po­sto­je. Ne tre­ba bi­ti ve­li­ki po­zna­va­lac za­ko­na, pa za­klju­či­ti da zbog tih ne­do­sta­ta­ka zgra­de ne bi smje­le ni da bu­du teh­nič­ki pri­mlje­ne, ali to ni­ko­ga u ovom gra­du ne za­ni­ma, a oni ko­ji po­ne­što ka­žu o to­me po­sta­nu „cr­ne ov­ce“ u kom­ši­lu­ku ko­ji­ma uvi­jek ne­što sme­ta. I sme­ta ka­da je u pi­ta­nju ba­ha­tost moć­ni­ka ko­ji­ma je je­di­ni ar­gu­ment na­si­lje i po­znan­stvo sa Go­spo­da­rem i nje­go­vim dvo­rom!
U dru­štvi­ma gdje ni­je slo­bo­dan po­je­di­nac, ne­ma ni slo­bo­de. Slo­bo­dan po­je­di­nac je znak da slo­bo­de ima u po­li­ti­ci, eko­no­mi­ji i osta­lim dru­štve­nim po­ja­va­ma. Ka­da po­je­di­nac ni­je slo­bo­dan, on­da je dža­be tra­ži­ti slo­bo­du u par­la­men­tu, aka­de­mi­ja­ma, po­li­tič­kim stran­ka­ma, ne­vla­di­nim udru­že­nji­ma. Dža­ba se u par­la­men­tu raz­vi­ja­la to­bo­že de­mo­krat­ska ras­pra­va i su­ko­blja­va­li raz­li­či­ti ar­gu­men­ti, ka­da usred bi­je­la da­na u jed­noj od naj­pro­met­ni­jih uli­ca u glav­nom gra­du pod­go­rič­ki gra­đe­vin­ski mag po­sta­vi ram­pu i bru­tal­no ka­že gra­đa­ni­ma: „Oko­lo, mo­lim!“. Ta­kvim po­na­ša­njem on je uki­nuo jed­no od osno­vih ljud­skih pra­va, od­no­sno pra­vo na slo­bod­no kre­ta­nje. Ka­da još iza to­ga sta­ne dr­ža­va, on­da je ja­sno gdje ži­vi­mo i sa ki­me ima­mo po­sla!
Na­rav­no, ova­kvih pri­mje­ra u Pod­go­ri­ci je na sve stra­ne. Zbog to­ga su lju­di i za­bo­ra­vi­li da se to­me ču­de i pi­ta­ju šta je to po­bo­gu ne­ki­ma, pa mo­gu šta im se ho­će, dok obi­čan čo­vjek ni tro­to­a­rom ne mo­že da pro­đe. Broj­nost tih pri­mje­ra sa­mo je do­kaz ko­li­ko smo ne­slo­bod­no dru­štvo i ko­li­ko su gra­đa­ni po­sta­li imu­ni na vi­rus slo­bo­de. Što­šta u Cr­noj Go­ri mo­že da se pri­mi i ši­ri, ali vi­rus slo­bo­de ni­ka­ko da na­đe svo­je do­ma­ći­ne, za­ra­zi ih i na­tje­ra da se po­na­ša­ju kao slo­bod­ni lju­di.
Umje­sto što je gra­đe­vi­nac, u sa­ve­zni­štvu s dr­ža­vom, po­sta­vio ram­pu u jed­noj od naj­pro­met­ni­jih uli­ca u gra­du, on je tre­ba­lo o to­me da po­raz­go­va­ra sa sta­nov­ni­ci­ma ko­ji ži­ve u bli­zi­ni. Uko­li­ko već ni­je mo­gao s nji­ma da na­đe za­jed­nič­ki je­zik, tre­ba­lo je da or­ga­ni­zu­je ju­tar­nju slu­žbu za do­sta­vlja­nje hlje­ba i mli­je­ka sta­ri­ma iz obli­žnjih ku­ća, a vo­za­či­ma auto­bu­sa je na ram­pi tre­ba­lo da na­dok­na­di tro­ško­ve što su mo­ra­li da mi­je­nja­ju uobi­ča­je­nu tra­su do Auto­bu­ske sta­ni­ce. Na­rav­no, ni­šta od to­ga ni­je ura­dio. Oti­šao je do ‘’dvo­ra’’ i ‘’go­spo­da­ra’’, po­klo­nio se i uveo ram­pu. Ni­je ni raz­mi­šljao o to­me ko­li­ko je i on ne­slo­bo­dan i ko­li­ko uče­stvu­je u ko­lek­tiv­nom za­ti­ra­nju slo­bo­de. A i što bi kad mu ni­ko ni­je re­kao da je slo­bo­da va­žni­ja od sta­no­va i eura?!

Pi­še: Ivan Mi­lo­še­vić