Do­bro je po­zna­to da Va­so­je­vi­ći po­seb­no vo­le ka­fa­nu i da je do­ži­vlja­va­ju kao in­sti­tu­ci­ju de­mo­kra­ti­je i naj­ve­ći fo­rum. Ka­fa­ne su im če­sto zbor­na mje­sta, bo­gomda­na za do­no­še­nje va­žnih od­lu­ka. Te od­lu­ke obič­no, na li­cu mje­sta, pra­te i jav­ne ras­pra­ve, jer je ka­fa­na slo­bo­dan pro­stor gdje sva­ko ima pra­vo da iz­ne­se svo­je mi­šlje­nje. Ta­ko je mi­nu­lih da­na u jed­noj be­ran­skoj bir­ti­ji, pre­ko pu­ta „grad­ske ku­će“ po­kre­nu­ta ini­ci­ja­ti­va da se for­mi­ra fon­da­ci­ja pod na­zi­vom „Si­ro­ti­nja po­ma­že go­spo­da­ru“. Ide­ja za for­mi­ra­nje fon­da­ci­je po­te­kla je na­kon što je pro­cu­ri­la vi­jest da pre­mi­jer Cr­ne Go­re Mi­lo Đu­ka­no­vić na svjet­skoj li­sti bo­ga­tih po­li­ti­ča­ra za­u­zi­ma vi­so­ko dva­de­se­to mje­sto. Gle­dao sam ka­ko je ta, re­klo bi se, vi­še ne­go bol­na vi­jest uni­je­la uz­ne­mi­re­nje kod go­sti­ju ka­fa­ne ko­ji su uz­vi­ki­va­li: „Ku­ku na­ma od ku­ka­nja, ka­ko pr­vi me­đu pr­vi­ma da nam bu­de dva­de­se­ti“. No, od­mah se slo­ži­še da Va­so­je­vi­ći ne smi­ju do­zvo­li­ti da cr­no­gor­ski pre­mi­jer po bo­gat­stvu bu­de is­pod osta­lih svjet­skih po­li­ti­ča­ra i da mo­ra­ju pred­u­ze­ti sve ras­po­lo­ži­ve mje­re da ga po­dig­nu na po­bjed­nič­ki pi­je­de­stal s kog će pr­ko­si­ti du­šma­ni­ma i ci­je­lom svi­je­tu. Za­kle­še se u svo­ju si­ro­ti­nju da će od usta odva­ja­ti da go­spo­da­ra što pri­je pop­nu na pr­vo mje­sto, svje­sni da se ve­li­ka bru­ka nad­vi­la nad Cr­nom Go­rom. Kon­sta­to­va­še da to ni­je Mi­lo­va bru­ka, ne­go bru­ka oda­nog mu na­ro­da ko­ji do­zvo­li da im pr­vi bu­de is­pod osta­lih. I to u mo­men­tu kad nas NA­TO i Evro­pa je­dva če­ka­ju, svje­sni na­še ve­li­či­ne. Pa­de pred­log da se svi bra­vi iz Va­so­je­vi­ća što pri­je unov­če na stoč­noj pi­ja­ci, uz za­klju­čak da će se na taj na­čin sku­pi­ti do­volj­no pa­ra da se Mi­lo po­mje­ri sa dva­de­se­tog na de­se­to mje­sto. Pri­ča je bi­la vi­še ne­go ubje­dlji­va, jer su u po­sled­nje vri­je­me bra­vi na ci­je­ni. Po­zna­to je da do­ka­za­ni pred­u­zet­ni­ci, u ci­lju ja­ča­nja svog ga­zdin­stva, ne ža­le da iz­dvo­je po­za­ma­šna sred­stva za ku­po­vi­nu do­brog bra­va. Na­ro­či­to su na ci­je­ni ov­no­vi pred­vod­ni­ci ko­ji su u sta­nju da sta­do sva­ki put od­ve­du do ci­lja.
No, Cr­noj Go­ri je sva­ka­ko po­ni­ža­va­ju­će da joj go­spo­dar, ko­ji ona­ko vi­sok vi­di vi­še od osta­lih, bu­de i na de­se­tom mje­stu. Za­to se mu­dri tvor­ci fon­da­ci­je „Si­ro­ti­nja po­ma­že go­spo­da­ru“ do­sje­ti­še ka­ko da ri­je­še pro­blem. Pred­lo­ži­še da Va­so­je­vi­ći ras­pro­da­ju svo­ju dje­do­vi­nu, nji­ho­ve me­da­lje i od­li­ko­va­nja iz mi­nu­lih ra­to­va i ta­ko spa­su čast i ugled tvor­ca mo­de­r­ne cr­no­gor­ske dr­ža­ve ko­ja svo­jom ve­li­či­nom za­di­vi či­tav svi­jet. Sta­vi­še ima­nja i or­de­nje ‘’na olov­ku’’ i do­đo­še do ci­fre ko­ja po­di­že ak­tu­el­nog cr­no­gor­skog pri­mi­je­ra is­pred svih osta­lih svjet­skih bo­ga­ta­ša ko­ji za­plo­vi­še u po­li­tič­ke vo­de. Ne­u­ki čo­vjek bi se za­pi­tao: „Pa zar to­li­ko vri­je­de va­so­je­vić­ka ima­nja i or­de­nje“? Si­gur­no da vri­je­de, jer su kom­ši­je s one stra­ne br­da sprem­ne da da­ju ne­bro­je­no bla­go za Va­so­vu ze­mlju i da ta­ko ostva­re svoj dav­no za­cr­ta­ni cilj. Uz to, or­de­nje bi išlo kao hal­va, jer na­kon to­ga ne bi bi­lo do­ka­za da su Va­so­vi po­tom­ci bi­va­li ju­na­ci sprem­ni da se uhva­te ‘’za gr­la bi­je­la’’ s oni­ma ko­ji su da­nas naj­ve­ći pri­ja­te­lji Cr­ne Go­re. Na kra­ju, na­rod se vi­še ne bi kleo u čoj­stvo i ju­na­štvo, već u Mi­lo­vo bo­gat­stvo. To je i pri­rod­no, jer tre­ba sa­mo za­mi­sli­ti ko­li­ko je jed­na dr­ža­va pri­vi­le­go­va­na kod svjet­skih ve­le­si­la kad se na nje­nom če­lu na­la­zi naj­bo­ga­ti­ji go­spo­dar, ko­ji je u oči­ma svog na­ro­da pr­vi u sve­mu.
Uno­se­ći sve pa­ra­me­tre u di­gi­tron, ko­ji se na­đe pri ru­ci na­smi­ja­nog oso­blja, eko­nom­ski eks­per­ti iz ka­fa­ne pre­ko pu­ta „grad­ske ku­će“ do­đo­še do za­ključ­ka da bi po­me­nu­te fi­nan­sij­ske tran­sak­ci­je omo­gu­ći­le go­spo­da­ru da dio svog bo­gat­stva ustu­pi dru­go­me do se­be, ka­ko bi po­ja­čao svo­je ra­ču­ne kod ino­stra­nih ba­na­ka. To go­spo­da­ru ne bi za­sme­ta­lo da osta­ne pr­vi, a po­zna­tom bu­dvan­skom mu­dro­lo­gu bi uči­nio ve­li­ku uslu­gu. Od do­bi­je­nog nov­ca ‘’sve­tac’’ sa pla­vog Ja­dra­na, pre­o­bra­žen u lik Sve­ta Ma­ro­vi­ća, mo­gao bi da ku­pi go­mi­le ja­ja ko­ji­ma bi ko­mot­no re­mon­to­vao svo­je gla­sne ži­ce ko­je su se po­tro­ši­le dok je pred odu­še­vlje­nom ra­jom go­di­na­ma pri­čao pri­ču po Cr­noj Go­ri o pr­vom i dru­gom, od­no­sno o onom po­za­di i onom na­pri­jed. Uz to, mo­gao bi da ku­pi no­vo odi­je­lo, jer mu ne­će pri­li­či­ti da, odje­ven u sta­ru odje­ću, uta­ba­nim sta­za­ma po­no­vo do­đe u Be­ra­ne da za­hva­li eko­nom­skim eks­per­ti­ma iz ka­fa­ne pre­ko pu­ta „grad­ske ku­će“ ko­ji su, na po­nos Cr­ne Go­re, for­mi­ra­li fon­da­ci­ju „Si­ro­ti­nja po­ma­že go­spo­da­ru“.

Pi­še: Dar­ko Jo­vo­vić