Zbog mno­go če­ga li­je­pog i bez­bri­žnog, s ne­kom vr­stom pri­jat­ne sje­te, pam­tim osam­de­se­te go­di­ne pro­šlog vi­je­ka. Iako ovo ‘’pro­šlog vi­je­ka’’ zvu­či kao ’’pra­i­sto­rij­sko’’, ve­o­ma je svje­že i pri­sut­no u sje­ća­nju. Bi­lo je to vri­je­me u kom je ima­lo smi­sla i ži­vje­ti i pam­ti­ti ga u naj­po­zi­tiv­ni­jem smi­slu. Vri­je­me ka­da se ra­di­lo i ci­je­ni­lo. Ka­da se pri­stoj­no mo­glo ži­vje­ti od svog ra­da. Ka­da se ra­di­lo ono što se vo­lje­lo. Ka­da se ima­lo ono­li­ko ko­li­ko se ra­di­lo. Vri­je­me po­šte­nih. Vri­je­me ka­da gram­zi­vost ni­je ima­la svo­je mje­sto ni u po­sled­njem re­du bi­lo kog ži­vot­nog ’’fil­ma’’. A da­nas? Da­nas je ona do­bit­nik svih ’’oska­ra’’, na­še tu­žne, tra­gi­ko­mič­ne sud­bi­ne.
Jed­na od pa­ro­la, ili bo­lje re­ći od pa­te­na­ta tih osam­de­se­tih bje­še- ‘’Imaš ku­ću- vra­ti stan’’. Zna­či­lo je- ako ne­ko ima ku­ću, mo­ra dru­štvu da vra­ti stan, ko­ji je do­bio od istog tog dru­štva. Da­na­šnja omla­di­na bi tre­ba­lo da nam po­vje­ru­je ako po­svje­do­či­mo da je za­i­sta bi­lo po­šte­nih lju­di (po sa­da­šnjem si­ste­mu vri­jed­no­sti, na­iv­nih bu­da­la) ko­ji su se za­i­sta pri­dr­ža­va­li to­ga, i ko­ji su za­i­sta vra­ća­li sta­no­ve. Po­ku­ša­ću da ovaj ’’pa­tent’’ sta­vim u kon­tekst da­na­šnji­ce, pa bi pa­ro­la mo­žda mo­gla da gla­si ova­ko- ‘’imaš pet- šest ku­ća- ukra­di još pet- šest sta­no­va dok si na vla­sti’’. Ili- ‘’imaš pet- šest ku­ća- vra­ti stan, ako si lud’’! Mo­žda bi ovo bi­lo ma­lo i du­ho­vi­to da ni­je bes­kraj­no bez­na­de­žno i očaj­no. Očaj­no se gra­đa­nin ove po­sr­nu­le dr­ža­ve osje­ća ka­da pr­o­či­ta ka­kvo je imo­vin­sko sta­nje ve­ći­ne gram­zi­va­ca što nam go­di­na­ma sto­je i nad gla­vom i na le­đi­ma. Hek­ta­ri i ari u ne­kon­tro­li­sa­nim ci­fra­ma, sta­no­vi, ku­će, auto­mo­bi­li, de­po­zi­ti i šted­ni ulo­zi u ban­ka­ma, pla­ta, par­don-pla­te, jer oba­vlja­ju vi­še gram­zi­vih funk­ci­ja, za­tim ga­ra­že, nji­ve, vi­no­gra­di, vi­ken­di­ce.... Ima tu i li­va­da i bo­ga­mi de­be­lih la­do­vi­na. Ali, sa­mo za njih. Nas ne­ma ni­gdje.
Gram­zi­vost pro­ždi­re sva­ku po­ru i ži­lu da­na­šnjeg dru­štva. Znam da ka­pi­ta­li­zma ne mo­že bi­ti bez ka­pi­ta­li­sta, ali bi­ti uspje­šno bo­gat je ne­što sa­svim dru­go od lo­pov­skog bo­gat­stva. A upra­vo ovi po­sled­nji, bez ika­kve gri­že sa­vje­sti (ot­kud im sa­vjest?) – uvje­ra­va­ju da ni­je nji­hov po­sao da hra­ne glad­ne, da obra­zu­ju mla­de, da li­je­če bo­le­sne. Ti­ra­ni­ja gram­zi­vo­sti po­tru­di­la se da raz­vi­je još jed­no bo­le­sno i iz­gle­da ne­iz­lje­či­vo raz­mi­šlja­nje, ko­je ra­za­ra tki­vo po­seb­no mla­dih lju­di- ne­str­plje­nje. Sa­da, sve i od­mah! Za­što ne bi i oni ako nji­ho­vi vr­šnja­ci iz svi­je­ta po­li­ti­ke i nji­ho­ve vo­đe ta­ko br­zo i la­ko obez­be­đu­ju la­go­dan ži­vot? Za­što bi išli ko­rak po ko­rak, ste­pe­nik po ste­pe­nik, ka­da ima to­li­ko pri­ma­mlji­vih pre­či­ca? Jer, lak­še je ’’uhva­ti­ti kri­vi­nu’’, ne­go sta­ja­ti u ko­lo­ni.
Gram­zi­vost nas sve osi­ro­ma­šu­je i de­fi­ni­tiv­no one­spo­so­blja­va i uni­šta­va. I ni­ko vi­še ni­je uči­nio ne­prav­de i ne­jed­na­ko­sti si­ste­mu u kom ži­vi­mo od tih po­li­tič­kih gram­zi­va­ca. Ko­li­ko su nas sa­mo du­bo­ko i bru­tal­no uvu­kli u du­go­ve za na­red­ne ge­ne­ra­ci­je... Dok su se­be i svo­ju bli­žu oko­li­nu do­bro obez­bi­je­di­li i još uvi­jek gram­zi­vo ’’obez­be­đu­ju’’- na­rod vr­to­gla­vom br­zi­nom ide ka po­no­ru to­tal­ne ne­ma­šti­ne.
Ne­ma sum­nje da je nji­hov du­go­go­di­šnji is­pra­zni, po­ni­ža­va­ju­ći i vul­gar­ni i je­zik i od­nos za­ga­dio naš ži­vot­ni pro­stor do te mje­re da je mno­gi­ma mu­ka da slu­ša­ju is­pra­zne fra­ze i obe­ća­nja. Re­ći gla­sno da je laž- laž, da je kra­đa- kra­đa, da su po­hle­pa i gram­zi­vost su­šti­na da­na­šnji­ce je­ste neo­p­ho­dan po­tez za po­kre­ta­nje s mr­tve tač­ke i to je oba­ve­za sva­kog po­je­din­ca. Za­što on­da ne bi­smo na­va­lu gram­zi­vo­sti i po­hle­pe- po­ku­ša­je onih ko­ji ima­ju mno­go i ho­će još vi­še, na­zva­li pra­vim ime­nom? Isti­na je va­žna. Je­zik je va­žan. Na­ša sud­bi­na-naj­va­žni­ja. Uklo­ni­ti ma­sku si­ste­ma iza ko­ga se to­li­ko go­di­na kri­ju gram­zi­vi pre­va­ran­ti je osnov­ni i pr­vi ko­rak. Dru­štvo je bo­le­sno, i mo­ra se tim pu­tem i tim na­či­nom li­je­či­ti.
Ka­da sam na­bra­ja­la imo­vin­sko gram­zi­vo sta­nje mno­gih, za­bo­ra­vih da im ’’upi­šem’’ i po­ne­ku jah­tu. Za du­ži­nu ni­sam si­gur­na, jer se ona mi­je­nja u od­no­su na gram­zi­vost nji­ho­vih kom­ši­ja. Isti slu­čaj je i sa kva­dra­tu­rom luk­su­znih sta­no­va, na­mi­je­nje­nih lju­bav­ni­ca­ma. Kod ove sor­te ne va­ži ona le­gen­dar­na-da kom­ši­ji crk­ne kra­va, ne­go da mu jah­ta bu­de kra­ća. A, mi, mi svi osta­je­mo krat­kih ru­ka­va, a ka­ko ’’jah­te sto­je’’ osta­će­mo i bez ga­ća.
Ne smi­je i ne mo­že nas za­va­ra­ti, ni­ti slu­čaj­no ohra­bri­ti što je Hi­tle­ra, Na­po­le­o­na, Alek­san­dra Ma­ke­don­skog uni­šti­la gram­zi­vost. Ne smi­je, jer oni su pri­je to­ga uni­šti­li sve pred so­bom.
Za­to, ne do­zvo­li­te da vam de­be­lo­koš­ci, ne­za­si­ti gram­ziv­ci oti­ma­ju za­lo­ga­je ži­vo­ta. To je vaš ži­vot, va­ša bor­ba, trud i va­ša sud­bi­na. Ne do­pu­sti­te da bez­ob­zir­ni gra­bljiv­ci ne­mi­lo­srd­no kru­že i oku­pi­ra­ju vaš ži­vot­ni pro­stor. Iz­dig­ni­te se iz­nad ta­kvih. Ja ih upra­vo ’’nad­li­je­ćem’’ . I ja i moj bič. Jer, gram­zi­vost je kič.
(Autor je pje­snik)

Pi­še: Mag­da Pe­ter­nek