Pi­še: Dra­gan Mra­o­vić


Ni­ka­da go­ru vla­da­ju­ću kla­su ni­smo ima­li u isto­ri­ji Cr­ne Go­re i Sr­bi­je. Vla­da­ju pre­va­ran­ti u sva­kom po­gle­du, po­čev od ime­na par­ti­ja ko­je vo­de. Ima ih i “de­mo­krat­skih” i “so­ci­ja­li­stič­kih”. Ni­jed­na ni­je ni de­mo­krat­ska, ni so­ci­ja­li­stič­ka. De­mo­kra­ti­ja ozna­ča­va vla­da­vi­nu na­ro­da, a u pred­stav­nič­koj de­mo­kra­ti­ji ona se vr­ši pre­ko iza­bra­nih pred­stav­ni­ka ko­ji ima­ju oba­ve­zu od­go­vor­no­sti pre­ma svo­joj ba­zi. Eko­no­mi­ja je po­ti­snu­la po­li­ti­ku, pa je na vla­sti tr­ži­šte, ko­je se odr­ža­va pre­ko po­li­ti­ke i par­la­me­na­ta u ko­ji­ma sje­de lju­di ko­ji šti­te sa­mo vla­sti­te in­te­re­se, s tim što kod nas vla­da­ju još i stra­ni am­ba­sa­do­ri. Pri­djev “so­ci­ja­li­stič­ka” je pri­mjer bru­tal­ne pre­va­re na­ro­da. Ne mo­že bi­ti so­ci­ja­li­sta ni­ko ko se za­la­že za neo­li­be­ra­li­zam i ame­ri­ka­ni­za­ci­ju dru­štva. Ni­ko ko ne te­ži so­ci­jal­noj dr­ža­vi, već se za­la­že da ži­vi­mo kao sto­ka, od­no­sno ona­ko ka­ko to opi­su­je ži­va le­gen­da ita­li­jan­ske lje­vi­ce, Lu­ča­na Ka­ste­li­na: „Po­čet­kom 70-ih posjetila sam Ame­ri­ku i vi­dje­la u ka­kvim uslo­vi­ma ži­ve ame­rič­ki rad­ni­ci. Ame­rič­ki sin­di­ka­ti su se hva­li­li da je nji­ho­va ve­li­ka po­bje­da što se rad­ni­ci­ma već uju­tro sa­op­šti da će na po­slu mo­ra­ti da osta­nu i ci­je­lu noć. Da na vri­je­me mo­gu da oba­vi­je­ste dje­voj­ke i su­pru­ge da se te ve­če­ri ne­će vi­đa­ti. Bi­la sam pre­ne­ra­že­na ka­da sam sa­zna­la da ame­rič­ki rad­ni­ci ra­de i po če­tr­na­est sa­ti dnev­no, bez pra­va na bo­lo­va­nje i go­di­šnji od­mor, i da sva­kog ča­sa mo­gu da do­bi­ju ot­kaz. A tek ka­da sam u De­tro­i­tu posjetila jed­no rad­nič­ko na­se­lje i vidjela da ži­ve u kon­tej­ne­ri­ma i da je ve­ći­na njih na la­kim dro­ga­ma i he­ro­i­nu... Užas!“
U taj užas nas vo­de oni ko­ji su ba­ci­li rad­nič­ku kla­su na ko­lje­na, uni­šti­li se­lo, uni­je­li op­štu ne­si­gur­nost i sro­za­li do­sto­jan­stvo lju­di na to da mo­le­ći­vo gle­da­ju u Mi­la i Vuč­ka!.
Dr­žav­nik je po­li­ti­čar ko­ji je svje­stan da ni­je sa­mo on bi­tan već da po­sto­je i lju­di ko­je pred­sta­vlja, ali ta­kvih vi­še ne­ma. Za­to ne­ma vi­še ni lje­vi­ce, a na­sta­la je i pot­pu­na kri­za de­mo­kra­ti­je. De­mo­kra­ti­ja se sve­la na uba­ci­va­nje li­sti­ća u gla­sač­ke ku­ti­je sa­mo da se po­tvr­de ne­či­je tu­đe od­lu­ke, u na­šem slu­ča­ju od­lu­ke ame­rič­kih, en­gle­skih i nje­mač­kih am­ba­sa­do­ra.
Go­spo­đa Ka­ste­li­na još ka­že: “Po­sta­li smo ne­ka vr­sta Oto­man­skog car­stva u ko­jem se na lo­kal­nom ni­vou gra­đa­ni­ma do­pu­šta da od­lu­če gdje će se po­sta­vi­ti no­va fon­ta­na na grad­skom tr­gu, ali ka­da se ra­di o stra­te­škim i ži­vot­nim pi­ta­nji­ma, on­da is­klju­či­vo od­lu­ču­je „Im­pe­ri­ja“... Na­la­zi­mo se na vr­lo kli­za­vom te­re­nu i si­tu­a­ci­ja po­sta­je kraj­nje opa­sna, jer sve vi­še lju­di mi­sli - Šta će mi ta de­mo­kra­ti­ja?!... Za­što da pla­ćam sve te po­li­ti­ča­re ka­da od njih ne­mam ni­ka­kve ko­ri­sti. A to je si­gu­ran put u dik­ta­tu­ru!”.
Cr­na Go­ra i Sr­bi­ja su upra­vo na tom pu­tu u dik­ta­tu­ru, a Go­spo­dar i Go­spo­dar­čić se već po­na­ša­ju kao dik­ta­to­ri. Po­seb­no je opa­sno što nas uvo­de u mo­no­kul­tu­ru pri­ča­ju­ći ša­re­ne la­že o plu­ri­kul­tu­ra­li­zmu. I to u ame­rič­ku mo­no­kul­tu­ru uje­di­nje­nih ba­na­ka i kor­po­ra­ci­ja. U osni­vač­kom ak­tu EU ne­ma ni ri­je­či o kul­tu­ri. Ni u pro­gra­mi­ma na­ših po­li­tič­kih stra­na­ka. Na dje­lu je svo­je­vr­sni kul­tu­ro­cid nad na­ci­o­nal­nim kul­tu­ra­ma, isto­ri­ja­ma i tra­di­ci­ja­ma. Sve je an­gli­zo­va­no, ali ne na je­zi­ku Šek­spi­ra, već na pro­stač­kom ame­rič­kom slen­gu, pri­ka­zu­ju se na­sil­ni i lo­ši ame­rič­ki fil­mo­vi, a vrh kul­tu­re je Lej­di Ga­ga! Na­me­će nam se ka­pi­ta­li­zam tr­ži­šta i pro­fi­ta, bez ob­zi­ra ka­ko se do nje­ga do­la­zi, a ko­ji se sti­če na ba­zi ne­jed­na­ko­sti i ga­že­nja bi­lo ko­ga i bi­lo če­ga, pljač­kom, ra­tom, šver­com ci­ga­re­ta, dro­gom, mo­ne­tar­nim rop­stvom...
Mi­lo i Vuč­ko uni­šta­va­ju te­ko­vi­ne dvo­vje­kov­ne bor­be za rad­nič­ka pra­va i vr­še ras­pro­da­ju na­ci­o­nal­nih do­ba­ra. Ko je njih ovla­stio da ras­pro­da­ju ono što je cio na­rod ste­kao?
(Autor je ne­ka­da­šnji
ge­ne­ral­ni kon­zul
SRJ u Ba­ri­ju)