Pi­še: Bo­ris Jo­va­no­vić


Ušli smo u Cr­ni bi­ser Be­ćir je obi­čan, pu­na­čak, la­ga­no po­gu­ren, gla­vat, raz­ba­ca­ne opr­lje­ne bra­de, do­brih oči­ju iz ko­jih te­če pla­vet­ni­lo.
Ot­pi­ja­mo ćut­ke, di­me se po­tro­še­ne ri­je­či kao ča­u­re.
Na mo­kro sta­klo li­je­pe se pih­ti­ja­sta li­ca, ras­ta­pa­ju se, ne­sta­ju.
Oži­vlja­va­ju mr­tvi u mom stra­hu, brč­ka­ju se u pli­ća­ku, otre­sa­ju ka­pi, obla­če se, ne­sta­ju.
Ne­bo pu­ca, pro­si­pa utro­bu, pre­kri­va ga pe­peo mra­ka, ne­sta­je kao le­te­ći ći­lim.
Puc­ke­ta ko­sa na tje­me­nu, ne­što ka­plje iz oči­ju, slu­za­vo kao puž, ne­sta­je ga­mi­žu­ći.
-Za­što ne pi­šeš krat­ke pri­če?-pi­ta me iz­ne­bu­ha, sma­nju­je se, ko­sa mu tam­ni, bra­da ne­sta­je.
-Baš ma­lec­ne, kao va­ni­li­ce mo­je maj­ke.
-Ne vo­lim va­ni­li­ce-ka­žem, ne­sta­jem.
-Ni­ka­da ih ni­je­si pro­bao...ove što pra­vi mo­ja Da­ni­ca-ka­že Be­ćir.-Ona mi je sve na svi­je­tu-na­sta­vlja, ras­ta­pa se.
Gr­lim Be­ći­ra brat­ski.
-Bo­že, sa­mo da ne ne­sta­ne­mo-po­mi­sli­li smo i ne­sta­li.
Da li je ne­ko ne­kad vi­dio pu­pak onom vi­dra­stom dje­ča­ku, a naj­vi­še je vo­lio da jur­ca raz­go­li­ćen oda­ja­ma i sa­lo­ni­ma?
Ro­ko­ko-pe­ri­ka za­sje­la na usi­ja­nu gla­vu u ko­joj se ro­ji ge­ni­jal­nost i Tu­re­tov sin­drom.
Ta­ko je ču­do nad ču­di­ma isto­vre­me­no grok­ta­lo i stva­ra­lo bo­žan­ske sim­fo­ni­je i so­na­te, bes­kraj­no u sve­mu, pa i u sop­stve­nom lu­di­lu.
La­ke­ji za­ši­lje­nih no­se­va, sa či­jih li­ca se cje­di­la mu­drost kao ugu­žva­na dra­pe­ri­ja, kle­li su se da na nje­go­vim no­ži­ca­ma ni­je­su tvr­de la­ko­va­ne ci­pe­li­ce, već pra­vi-prav­ca­ti pap­ci sa­ti­ra.
Ovaj ih je sa­mo pla­šio svo­jim podsmje­šlji­vim me­ke­ta­njem.
Mno­gi su vi­dje­li ka­ko na­kon smr­ti sa se­ra­fi­mi­ma ob­li­je­će oko gro­ba svo­je maj­ke, dok mje­sec drh­tu­ri pre­li­ven ču­dom neo­n­ske me­lo­di­je.
Bi­lo je mno­go vi­še onih ko­ji su ga mr­zje­li sa stra­šću, ne­go onih ko­ji su ga ne­is­kre­no vo­lje­li.
Bog, ka­žu na­lju­lja­ne Beč­li­je, vo­li da sjed­ne za svoj pre­sto ra­nim ju­trom, da se du­go pro­te­že gle­da­ju­ći svi­jet i da is­pi­ja mla­do sun­ce iz svog pe­ha­ra gla­sno gr­go­lje­ći.
Nje­gov pe­har­nik sa kur­ja­kom u ime­nu je pre­spa­vao svo­ju oba­ve­zu.
I dok se ne­be­sni Div za­sla­đu­je nje­go­vim Re­kvi­je­mom, Ama­de­us uža­snut shva­ta da po di­rekt­noj na­rudž­bi Bo­ga stva­ra mu­zi­ku sop­stve­ne smr­ti.
Od ta­da po­sta­je nje­gov lič­ni svi­rac.
Po­ne­ka la­ti­ca mu­zi­ke, sre­ćom, sle­ti na ze­mlju.
Naj­bo­lje pje­sme na­sta­le su za ki­šnih da­na, naj­bo­lje pri­če kad se raz­ve­dri.
Me­mo­a­re pi­še sri­je­dom i pet­kom.
Ne­dje­ljom ću­ti.
Dok pe­ca ču­je ka­ko ri­je­či klo­ko­ću, osje­ća ka­ko mu gric­ka­ju pr­ste na no­ga­ma, mi­le no­ga­vi­ca­ma, kuc­ka­ju u slje­po­oč­ni­ca­ma.
Htio je da bu­de ne­sre­đen, pla­ho­vit, se­ni­lan, lud od mu­dro­sti, ju­ro­di­vac ras­pa­lje­nog po­gle­da i oga­ra­vlje­nog če­la.
Glu­mio je na­pa­de pa­ra­no­je, zvao pri­ja­te­lje pri­je­te­ći sa­mo­u­bi­stvom.
Spa­vao je pod svi­je­tlom, ba­ja­gi se pla­še­ći noć­nih de­mo­na.
Ni­ko ga ni­je po­što­vao.
Bio je pi­sac smi­je­šnog ime­na.
Od­sa­njao je naj­ljep­šu pje­smu na svi­je­tu, po­ku­šao da se pro­bu­di i ta­da se otvo­ri­la ka­pi­ja smr­ti.
Umje­sto po­sljed­njeg sti­ha čuo je ne­sno­sno škri­pa­nje.
Is­pi­su­ju nje­go­vo smi­je­šno ime na ne­koj mer­mer­noj plo­či u ne­kom ka­me­nom se­lu.
Oko nji­ho­vih ku­ća ob­i­gra­va nje­go­va du­ša.
Nje­go­vi pri­ja­te­lji man­da­le sva vra­ta, za­ti­sku­ju sve otvo­re.
Pla­še se da nje­go­va du­ša ne umi­li k nji­ma.
(Autor je knji­žev­nik)