Knji­ga Ro­do­lju­ba Ćo­ri­ća „Pri­ruč­nik sa­mo­će 2” u iz­da­nju ku­će „Štam­par Ma­ka­ri­je” od da­nas se mo­že ku­pi­ti uz „Dan”. Ovu in­te­re­sant­nu pro­znu knji­gu Ćo­rić za­po­či­nje auto­po­et­skim za­pi­som - „Znao sam o lju­di­ma sve, ili sko­ro sve. Za­pra­vo, mi­slio sam da znam. Ipak, znao sam ta­ko ma­lo... Upo­znao sam ih sa­da, tek sa­da. U go­di­na­ma ko­je osva­ja­ju go­to­vo po­la čo­vje­ko­vog ži­vo­ta – in­di­vi­due ko­ja tu­ma­ra­nje mrač­nim oda­ja­ma unu­tra­šnjeg u ho­mo sa­pi­en­su tek sa­da ap­sol­vi­ra i da­lje u onom di­je­lu la­ži i pre­va­ra. Is­pit... za­vr­šni is­pit ni­je po­lo­žen ni­ti će bi­ti. Ta pri­ča o lju­di­ma i čo­vje­ku ni­ka­da ne­će bi­ti sta­vlje­na ad ac­ta, za­pe­ča­će­na i slo­že­na u ži­vot­nu ar­hi­vu jed­nog bi­ća. Ni­je­sam raz­o­ča­ran, sa­mo pro­bu­đen, otri­je­žnjen od ide­a­li­zma da su lju­di pri­hva­ti­li dio če­sti­ce. Nje su se od­re­kli. I ni­je pr­vi put da Bo­žan­sko od­ba­cu­ju, da pri­hva­ta­ju bla­to, da pri­hva­ta­ju kao bez­vre­me­nu vri­jed­nost prah i pe­peo.”
I Ćo­rić da­lje otvo­re­no za­pi­su­je: „Upo­znao sam lju­de, a da li sam sreo i čo­vje­ka? Čo­vjek je taj­na! Ove lji­ga­ve do­bro znam! Pro­da­ju svo­ju lju­bav za ne­ku dru­gu, ne­po­zna­tu, valj­da zbog stra­sti i za­do­volj­stva. Ba­ga­tel­no se nu­de za ka­ri­je­re, pro­da­ju du­šu za no­vac i moć! Pro­da­ju bra­ću, dru­go­ve i kr­šte­ne ku­mo­ve za si­ću, za zve­ket sre­br­nja­ka. Upo­znah lju­de, a čo­vjek mi je i da­lje ne­po­zna­ni­ca i nje­gov do­dir sr­ca ko­smo­sa sa sr­cem svo­jim! Nje­gov osmjeh je u po­to­ci­ma zno­ja i ne­ma­šti­ne! Nje­go­vo pri­lo­žni­štvo, odva­ja­nje od svo­jih usta i usta svo­je po­ro­di­ce. Da, ta­kvom se di­vim i lju­bim nje­go­va dje­la.” I ma­lo da­lje, Ćo­rić do­da­je: „Gra­di­te hra­mo­ve, ali pr­vi i naj­ve­ći u se­bi sa­gra­di, pri­ja­te­lju moj. Taj hram je naj­va­žni­ji i naj­ve­ći. I shva­tam sa­da, možd­a i dok is­pi­su­jem ove ret­ke, da su mi lju­di – hra­mo­vi naj­ve­ća ne­po­zna­ni­ca? Oni, ti ma­li, ve­li­ki i naj­ve­ći lju­di su svo­joj pat­njom iz­gra­di­li hram u se­bi, da je čo­vjek taj­na Go­spod­nja. Za­to ga ne mo­gu raš­čla­ni­ti i opi­sa­ti u re­če­ni­ci ili dvi­je, kao lju­de. Ali, ja ga osje­ćam! Pli­je­ni ple­me­ni­tim osmje­hom ka­da ga sret­ne­te i ru­ku­je­te se sa njim.”
U re­cen­zi­ji za ovu Ćo­ri­će­vu knji­gu dr Mir­ko Ja­ko­vlje­vić is­ti­če da je pi­sac „do da­nas str­plji­vo upi­jao ži­vot, sa­ku­pljao is­ku­stvo i ta­ko sa­ču­vao ri­je­či ko­je je, nje­mu svoj­stve­nim sti­lom, pre­nio iz­me­đu ko­ri­ca na re­kao bih je­din­stve­ni, hard disk či­ji je sa­dr­žaj `svjesno po­nu­dio da ha­ku­ju knji­žev­ni zaljbuljenici`”. Ka­ko po­ja­šnja­va dr Jo­a­ko­vlje­vić, u ovim auto­po­e­tič­kim za­pi­si­ma Ćo­rić opi­su­je mo­ral­ne i obi­čaj­ne po­ro­dič­ne i dru­štve­ne po­ja­ve, ali i dru­štve­nu ne­prav­du, obra­ća­ju­ći se oni­ma ko­je po­zna­je, kao npr. si­nu, ali i obra­ća­ju­ći se svim či­ta­o­ci­ma. Ka­da kon­kre­ti­zu­je te­mu, on pi­še o že­ni, vre­me­nu, po­li­ti­ci – de­mo­kra­ti­ji... No, uvi­jek, na­gla­ša­va dr Ja­ko­vlje­vić, u ovoj po­e­ti­zo­va­noj, fi­lo­zof­ski na­stro­je­noj pro­zi, Ćo­rić uvi­jek tra­ga za čo­vje­kom. To je za Ćo­ri­ća pi­ta­nje nad svim pi­ta­nji­ma. A opet, pri­mje­ću­je Ja­ko­vlje­vić, autor svi­ma kroz re­do­ve „Pri­ruč­ni­ka sa­mo­će” po­ru­ču­je da je spas u sa­mo­ći, da je to uto­­či­šte od ne­po­či­na ne­lju­di. Pri­tom, sa­mo­ća zna bi­ti te­ška ako joj ni­je­ste do­ra­sli.
Na kra­ju, re­cen­zent za­klju­ču­je: „`Priručnik sa­mo­će 2`, još je­dan je blje­sak ovog pi­sca i osvi­je­tli­će ne­sum­nji­vo, mno­go i mno­go ve­ći pro­stor od onog u kom je na­stao”.
Ro­do­ljub Ćo­rić ro­đen je 1968. go­di­ne u Moj­kov­cu. Di­rek­tor je Cen­tra za ku­lu­tur „Ne­nad Ra­ko­če­vić” u Moj­kov­cu od 2010. go­di­ne. Do sa­da je ob­ja­vio tri knji­ge po­e­zi­je i knji­gu pro­ze „Pri­ruč­nik sa­mo­će”, ko­ja je pro­šle go­di­ne do­ži­vje­la ve­li­ki uspjeh.
Ž.J.


Sa­mo­ća kao či­sti­li­šte za no­vi put

– Ćo­rić se pro­mi­šlja­njem o pro­ži­vlje­nim do­ga­đa­ji­ma iz sop­stve­nog ži­vo­ta, u sa­mo­ći ko­ju je oda­brao kao stil ži­vo­ta i či­sti­li­šte za no­vi put, ge­ne­ral­no obra­ća čo­vje­ku, ljud­skom bi­ću. Čo­vje­ku, kao di­je­lu uni­ver­zu­ma sa dru­štve­nim pro­ce­si­ma, ko­je je sam ON, čo­vjek, i stvo­rio – pi­še iz­me­đu osta­lo dr Ja­ko­vlje­vić.