Mo­žda je ne­kom neo­bič­no ka­ko se to glu­mi­ca Emi­na Elor, Ma­đa­ri­ca iz Su­bo­ti­ce, ta­ko uspje­šno sna­šla u ulo­zi Ko­šta­ne, ali kao da joj je ovaj lik sud­bin­ski pred­o­dre­đen. Pr­vo, za ulo­gu ne­sreć­ne he­ro­i­ne Bo­re Stan­ko­vi­ća u či­ta­nju „Ko­šta­ne” An­dra­ša Ur­ba­na Emi­na je ovjen­ča­na „Ste­ri­ji­nom na­gra­dom” pri­je tri go­di­ne.
Emi­na se u kre­i­ra­nju Ko­šta­ne, ko­ju je do­bi­la sa­mo pet da­na pri­je pre­mi­je­re u Tiv­tu, ka­da je eki­pu po­sli­je go­di­nu da­na na­pi­stio Bo­žo Vre­ćo, ni­je mno­go osla­nja­la na ulo­gu ko­ju je igra­la kod Ur­ba­na. To su, ka­ko ka­že, dvi­je pot­pu­no raz­li­či­te ju­na­ki­nje...
– Lik je­ste isti, ali ulo­ge ni­su. Te­ško je to sa­že­ti ri­je­či­ma. Pro­ces je bio dru­ga­či­ji, od vre­me­na ko­je sam ima­la na ras­po­la­ga­nju, pa na­da­lje. No, ja se pre­pu­štam isntik­tu i ne­kim unu­tra­šnjim osje­ća­ji­ma u na­či­nu ka­ko da usvo­jim lik. Bi­lo je do­ne­kle olak­ša­va­ju­će da sam već igra­la ovu ci­je­lu pri­ču, te mi ni­je bi­lo po­tu­no stra­no. Ali, raz­li­či­te su to pred­sta­ve – i vi­zu­le­no, i mu­zič­ki. I glu­mač­ki stav je dru­ga­či­ji. Ur­ba­no­va „Ko­šta­na” je bli­ža že­ni, ne­kom unu­tra­šnjem to­ku svi­je­sti ovog li­ka. Opet, Ko­ka­no­va „Ko­šta­na” je ma­ni­fest.
● U „Ko­šta­ni” Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća spo­ji­lo se i tra­di­ci­o­nal­no i mo­der­no. Ka­ko ste uspje­li sa­mo pet da­na pri­je pre­mi­je­re da „sa­vla­da­te” Ko­šta­nu?
– Sva sre­ća da ima i mo­der­nog, jer da se pred­sta­va ba­zi­ra sa­mo na onom tra­di­ci­o­nal­nom, ne znam ka­ko bih iz­gu­ra­la i igra­la Ko­šta­nu. Jer ja sam dje­voj­ka sa sje­ve­ra Bač­ke, moj ma­ter­nji je­zik je ma­đar­ski. Ni­je da se va­dim, ali stvar­no ne po­zna­jem taj di­ja­le­kat, mu­zi­ku, te emo­ci­je. Za­to se ra­du­jem što smo Ko­šta­nu pri­bli­ži­li ne sa­mo mom ka­rak­te­ru, ne­go i ovom vre­me­nu. Ona je mo­der­na, dru­ga­či­ja, in­tri­gi­ra­ju­ća.
● Mno­ge glu­mi­ce iz Sr­bi­je sa­nja­ju da u ka­ri­je­ri bar jed­nom igra­ju Ko­šta­nu, ve­li­ko dje­lo srp­ske knji­žev­no­sti, a Vi ste se čak dva pu­ta na­šli u ulo­zi ove ne­sreć­ne he­ro­i­ne Bo­re Stan­ko­vi­ća, iako je Vaš ma­ter­nji ma­đa­r­ski?
– Ne­mam op­te­re­će­nje da je ovo ulo­ga ko­ja se no­si, pamp­ti, po­seb­no bi­lje­ži. Za me­ne su ma­đar­ske na­ci­o­nal­ne dra­me ve­ći te­ret, a kad je srp­ska na­ci­o­nal­na dra­ma u pi­ta­nju za me­ne je sva­ka ulo­ga va­žna.
● Bo­ra Stan­ko­vić, kad je pi­sao „Ko­šta­nu” ni­je mi­slio na mu­zi­ku svog Vra­nja, ne­go je že­lio da na­pi­še dra­mu o ne­sreć­noj sud­bi­ni že­na. Iz­gle­da da se ne­ke stva­ri ni­su pro­mi­je­ni­le ni da­nas. Sva­ki dan ima­mo pri­mje­re po­ro­dič­nog na­si­lja, zlo­sta­vlja­nih i ubi­je­nih že­na...
– Bač­ka, Cr­na Go­ra, is­toč­na Sr­bi­ja, či­ni se da u ovom di­je­lu Evro­pe na­si­lje nad že­na­ma ima isti pe­čat. I ja se ta­mo, u li­je­poj rav­noj Voj­vo­di­ni, stal­no no­sim s to­le­ran­ci­jom i ne­to­lar­nci­jom, bi­lo zbog vje­re, na­ci­je, bo­je ko­že, po­la, sek­su­al­ne ori­jen­ta­ci­je. To nam je uobi­ča­je­na i sva­ko­dnev­na te­ma, pa mi ni­je bi­lo te­ško da sa­gle­dam Ko­šta­nu iz tog ugla. Na­ro­či­to jer je ovo Ko­ka­no­va pred­sta­va, sa ko­jim sam već uspje­šno sa­ra­đi­va­la vi­še pu­ta. To je olak­ša­lo mo­je uska­ka­nje u Ko­šta­ni­nu ko­žu. A, ko­li­ko pred­sta­va mo­že da pro­mi­je­ni stva­ri? Uvi­jek se na­dam da te­a­tar mo­že ne­što da pro­mi­je­ni, ali se uvi­jek i bo­jim da lju­di ko­ji tre­ba da pro­mi­je­ne po­na­še­nje ne do­la­ze u po­zo­ri­šte. Za­to mi­slim da pr­vo njih tre­ba na­tje­ra­ti da do­đu u po­zo­ri­šte, pa ne­što od to­ga od­ne­su ku­ći.
● Ka­ko ste na­u­či­li da ta­ko do­bro go­vo­ri­te srp­ski je­zik?
– Ka­žu da se ču­je ak­ce­nat, ali onaj iz Su­bo­ti­ce, jer sam po­ra­sla ta­mo, iako već go­di­na­ma ži­vim u No­vom Sa­du. Ali, su­bo­tič­ki srp­ski sam usvo­ji­la kao di­je­te. Ka­žu mi da se to iz mog go­vo­ra da pri­mje­ti­ti.
● Na pr­vi po­gled se či­ni da na sva­kom ko­ra­ku ima­mo prd­sta­ve i pre­mi­je­re. No, po­zo­ri­šte je u du­bo­koj kri­zi i ni­je bi­lo ma­nje pred­sta­va, ni­ti si­ro­ma­šni­jih pro­duk­ci­ja. Ka­ko se sa kri­zom no­se po­zo­ri­šta za ma­nji­ne, kao ma­đar­ska sce­na u Srp­skom na­rod­nom po­zo­ri­štu či­jem ste an­sam­blu?
– Sve su nam pred­sta­ve ti­tlo­va­ne na srp­ski, pa nas ne gle­da­ju sa­mo Ma­đa­ri. Na­dam se da smo do­volj­no do­bri da smo po­treb­ni i da­lje, da ni­ko ne­će po­mi­sli­ti: „Šta će na­ma ma­đar­sko po­zo­ri­šte u No­vom Sa­du”. Mo­žda nas i ta ma­njin­ska po­zi­ci­ja tje­ra na to da bu­de­mo sve bo­lji, da se stal­no bo­ri­mo. Ima­mo kva­li­tet­nu tru­pu, vo­li­mo svo­je po­zo­ri­šte, vri­jed­ni smo i rad­ni i pu­bli­ka nas ja­ko vo­li.
● U „Ko­šta­ni” igra­te sa pri­zna­tim glum­ci­ma: Ne­boj­šom Du­ga­li­ćem i Emi­rom Ha­dži­ha­fi­zbe­go­vi­ćem. Ka­ko ste sa­ra­đi­va­li sa nji­ma i da li su Vam po­ma­ga­li?
– Ne bih uspje­la da ni­su bi­li sa mnom, za me­ne su stal­no bi­li tu. Zna­la sam da su stal­no tu i za­to sam i iz­gu­ra­la ulo­gu za pet da­na. Ina­če, kad nas je na­pu­stio Bo­žo Vre­ćo, cio an­sabl se mo­bi­li­sao, sa­mo smo raz­mi­šlja­li ka­ko da „ro­di­mo” ovu pred­sta­vu i da nam ne pro­pad­ne rad i trud ko­ji smo ulo­ži­li do­tad. Stra­šno vo­lim da ra­dim sa va­šim Emi­rom Ća­to­vi­ćem, po­slo­ži­le su nam se ener­gi­je. Na­dam se da će­mo još u ne­koj pred­sta­vi ra­di­ti za­jed­no.
● Ni­ko ni­je rav­no­du­šan na Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća. Va­še is­ku­stvo?
– On je ve­o­ma za­htje­van re­di­telj. Čo­vjek ima svo­ju vi­zi­ju. U sva­ki pro­je­kat ula­zi sa po­seb­nom od­go­vor­no­šću. Ne ka­žem da dru­gi re­di­te­lji ne­ma­ju od­go­vor­nost, ali Ko­kan ima jak ru­ko­pis i po­treb­no je sa­mo da se pre­pu­sti­ši da ga pra­tiš i bi­će sve u re­du.
● Ko­ji te­a­tar naj­vi­še vo­li­te?
– An­ga­žo­va­no po­zo­ri­šte. U nje­mu se naj­bo­lje sna­la­zim. Vo­lim i kla­si­ku, i osta­le žan­ro­ve, i mu­zič­ki, i dram­ski... I, eks­pe­ri­men­tal­no po­zo­ri­šte, ta­ko­đe, vo­lim. Ali, ubje­dlji­vo naj­vi­še vo­lim kad na­đe­mo ne­što svje­že, opo­plji­vo, a ne­što što ma­lo boc­ka.
S. ĆET­KO­VIĆ


Ime do­bi­la po Šan­ti­će­voj pje­smi

I tu taj­na ve­za Emi­ne Elor i Bo­ri­ne Ko­šta­ne ni­je za­vr­še­na. Na ne­ki na­čin osje­ćaj za bal­kan­ski sev­dah do­bi­la je ova glu­mi­ca sa sje­ve­ra Bač­ke ime­nom ko­ji su joj ro­di­te­lji da­li. I to ka­ko – na­zva­li su je po Šan­ti­će­voj „Emi­ni” jer su bi­li odu­še­vlje­ni ovom pje­smom ve­li­kog srp­skog pje­sni­ka iz Mo­sta­ra. I, opet tu ni­je kraj.
– Sa­zna­la sam ka­ko se zvao isto­rij­ski lik po ko­joj je Bo­ra Stan­ko­vić na­pi­sao dra­mu „Ko­šta­nu”. Zva­la se Ma­li­ka Emi­no­vić, a ja sam Emi­na Elor – ot­kri­la nam je ova glu­mi­ca ko­ja je za­pra­vo, u no­voj „Ko­šta­ni”, ovo­ga pu­ta Ko­ka­na Mla­de­no­vi­ća, tre­ba­lo da igra lik se­stre Sta­ne.