Piše: Mr Je­le­na Ga­zdić

Pri­je sto­ti­nu go­di­na (1916), na­kon oku­pa­ci­je Cr­ne Go­re, austrij­ska vlast za­bra­ni­la je upo­tre­bu ći­ri­li­ce. Da­nas je u na­šoj dr­ža­vi usta­vom pro­kla­mo­va­na rav­no­prav­nost oba pi­sma, ali je u prak­si la­ti­ni­ca „oku­pi­ra­la” sve pro­sto­re i seg­men­te, a srp­ski je­zik po­stao je je­dan od je­zi­ka „u slu­žbe­noj upo­tre­bi”, je­zik či­je se ime uglav­nom ću­ti ili se sa stra­hom ša­pu­će. Pro­fe­sor dok­tor Je­li­ca Sto­ja­no­vić jed­na je od ri­jet­kih lin­gvi­sta i uop­šte lju­di sa pro­sto­ra da­na­šnje Cr­ne Go­re ko­ji se jav­no, bes­kom­pro­mi­sno i na­uč­no ute­me­lje­no za­la­žu za od­bra­nu srp­skog je­zi­ka i pi­sma.
„Kao sja­jan isto­ri­čar je­zi­ka, i na­uč­nik ko­me su bit­ni je­di­no na­uč­ni kri­te­ri­ju­mi, Je­li­ca Sto­ja­no­vić je po­sta­la sim­bol ne sa­mo sr­bi­sti­ke ne­go i lin­gvi­sti­ke kao na­u­ke u Cr­noj Go­ri, na­uč­nik ko­ji s la­ko­ćom po­li­tič­ko ne­zna­la­štvo ni­šti lin­gvi­stič­kim či­nje­ni­ca­ma i kri­te­ri­ju­mi­ma” (Ko­va­če­vić 2016: Pred­go­vor, u: Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, IX). U iz­da­nju Srp­ske knji­žev­ne za­dru­ge u pla­vom Ko­lu ne­dav­no je ob­ja­vlje­na nje­na knji­ga Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, za ko­ju je do­bi­la i na­gra­du za na­u­ku Vu­ko­ve za­du­žbi­ne za 2016. go­di­nu. Ako ima­mo u vi­du to ve­li­ko pri­zna­nje i či­nje­ni­cu da je pred­go­vor na­pi­sao je­dan od naj­pri­zna­ti­jih srp­skih lin­gvi­sta, prof. dr Mi­loš Ko­va­če­vić, on­da nam je ja­sno o ka­kvom i ko­li­ko vri­jed­nom na­uč­nom dje­lu je ri­ječ.
Ka­ko se i u obra­zlo­že­nju Od­bo­ra Vu­ko­ve za­du­žbi­ne za do­de­lu na­gra­de ka­že, knji­ga „osve­tlja­va dva aspek­ta isto­ri­je srp­sko­ga je­zi­ka, ko­ji su vr­lo is­pre­ple­te­ni u vre­me­nu Vu­ko­ve bor­be za nje­go­vu stan­dar­di­za­ci­ju i ko­di­fi­ka­ci­ju: aspekt nje­go­ve unu­tra­šnje i nje­go­ve spo­lja­šnje isto­ri­je” (Po­li­ti­ka 9. 11. 2016: 12). Na pu­tu srp­skog je­zi­ka i pi­sma sat­ka­nog od stran­pu­ti­ca autor­ka pra­ti isto­rij­ski hod i ak­tu­el­no sta­nje srp­skog je­zi­ka, po­go­to­vo u Cr­noj Go­ri. Te­me ko­ji­ma se ba­vi ni­su sa­mo so­ci­o­lin­gvi­stič­ke već i či­sto lin­gvi­stič­ke, i to čak si­stem­sko­lin­gvi­sti­če (Ko­va­če­vić 2016: Pred­go­vor, u: Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, XXII).
Knji­gu či­ni se­dam stu­di­ja: Srp­ski je­zik i dr­žav­no-na­ci­o­nal­ni pro­jek­ti u 19. i 20. vi­je­ku, Vu­ko­va re­for­ma srp­skog je­zi­ka u kon­tek­stu dva­ju prin­ci­pa: „pi­ši kao što go­vo­riš” i „op­će­ne pra­vil­no­sti”, Je­zik Du­brov­ni­ka u isto­ri­ji srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka (u osvje­tlje­nju Mi­la­na Re­še­ta­ra), Kon­ti­nu­i­tet, ras­pro­sti­ra­nje i sta­tus srp­ske ći­ri­li­ce – kroz vje­ko­ve i da­nas, Pr­vi svjet­ski rat – od­nos pre­ma ći­ri­li­ci i dru­gim srp­skim na­ci­o­nal­nim sim­bo­li­ma, Iden­ti­tet i sta­tus srp­skog je­zi­ka u Cr­noj Go­ri (isto­rij­ski i sa­vre­me­ni aspekt), Srp­ski je­zik u Cr­noj Go­ri u ogle­da­lu lin­gvi­sti­ke i po­li­ti­ke. Ra­do­vi ov­dje ob­je­di­nje­ni na­sta­ja­li su od 2006. go­di­ne do da­nas. Ob­ja­vlji­va­ni su u ča­so­pi­si­ma i iz­la­ga­ni na me­đu­na­rod­nim na­uč­nim sku­po­vi­ma, pri če­mu su pre­tr­pje­li iz­vje­sne iz­mje­ne uslo­vlje­ne no­vim po­da­ci­ma ili de­ša­va­nji­ma u je­zi­ku (Sto­ja­no­vić 2016: 431). Kao što i prof. Ko­va­če­vić na­vo­di u Pred­go­vo­ru, iz na­slo­va da­tih stu­di­ja uoča­va se „te­mat­ska tro­a­spekt­nost knji­ge” (Ko­va­če­vić 2016: Pred­go­vor, u: Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, VI­II). U pr­ve tri stu­di­je pro­fe­so­ri­ca Sto­ja­no­vić se ba­vi op­šte­srp­skim lin­gvi­stič­ko-so­ci­o­lin­gvi­stič­kim di­ja­hro­nim i sa­vre­me­nim sta­tu­som srp­skog knji­žev­nog je­zi­ka. Na­red­na dva ra­da po­sve­će­na su isto­rij­skom i ak­tu­el­nom sta­tu­su srp­ske ći­ri­li­ce, dok je u po­sljed­njoj cje­li­ni autor­ka usred­sre­đe­na na isto­rij­ski i ak­tu­el­ni sta­tus srp­skog je­zi­ka u Cr­noj Go­ri (Ko­va­če­vić 2016: Pred­go­vor, u: Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, VI­II).
Ovom pri­li­kom uka­za­će­mo na je­dan ve­o­ma va­žan de­talj iz ove knji­ge, za „cr­no­gor­ske lin­gvi­stič­ko-po­li­tič­ke (ne)pri­li­ke” mo­žda i naj­va­žni­ji. Na­i­me, pro­fe­so­ri­ca Sto­ja­no­vić struč­no i na­uč­no, na kon­kret­nim pri­mje­ri­ma, do­ka­zu­je da se je­zik na pro­sto­ru da­na­šnje Cr­ne Go­re is­klju­či­vo i je­di­no zvao srp­ski (u jed­nom pe­ri­o­du kao slu­žbe­ni ko­ri­šten je na­ziv srp­sko­hr­vat­ski, ali taj ter­min ni­kad ni­je za­ži­vio u na­rod­nom ime­no­va­nju). O to­me ima­mo broj­na svje­do­čan­stva po­čev­ši od Cr­no­je­vi­ća, Obod­ske štam­pa­ri­je i nje­nih po­sle­ni­ka, pa sve do vla­dar­ske lo­ze Pe­tro­vi­ća itd. Na osno­vu is­crp­no na­ve­de­nih ar­gu­me­na­ta autor­ka za­klju­ču­je da je „pro­je­kat `crnogorskog jezika`” za­pra­vo pro­iz­vod „po­li­tič­ke ma­ni­pu­la­ci­je” ko­ji je za­po­čet „pod pa­tro­na­tom jed­ne po­li­tič­ke oli­gar­hi­je” pa je za­to i „po­treb­no to­li­ko an­ga­žo­va­nje dr­ža­ve da bi se po­ku­šao spri­je­či­ti i (iz)okre­nu­ti isto­rij­ski tok srp­skog je­zi­ka u Cr­noj Go­ri” (Sto­ja­no­vić 2016: 333).
Knji­ga pro­fe­so­ri­ce Je­li­ce Sto­ja­no­vić je svje­do­čan­stvo da i u da­na­šnjoj Cr­noj Go­ri po­sto­je lin­gvi­sti ko­ji stru­ku ne iz­jed­na­ča­va­ju sa po­li­tič­kim opre­dje­lje­njem i ko­ji ne od­ba­cu­ju lin­gvi­sti­ku za­rad slu­že­nja po­li­tič­kim ide­o­lo­gi­ja­ma i ostva­ri­va­nja lič­nih in­te­re­sa. Kao što ka­že prof. Ko­va­če­vić, ri­jet­ki su ta­kvi „auto­ri ko­ji su u sta­nju da se na na­uč­no kom­pe­ten­tan na­čin, ni jed­nog tre­nut­ka ne na­pu­šta­ju­ći te­ren na­uč­nih či­nje­ni­ca i na­uč­nih kri­te­ri­ju­ma ana­li­ze, iz­bo­re sa pi­ta­nji­ma ko­ja za­hva­ta­ju vi­še­vje­kov­ni pe­ri­od: od po­čet­ka srp­ske pi­sme­no­sti do da­nas“ (Ko­va­če­vić 2016: Pred­go­vor, u: Put srp­skog je­zi­ka i pi­sma, XLIV, XLV). Ovo je jed­na od onih knji­ga ko­ja tre­ba da osta­ne u na­slje­đe na­šim po­tom­ci­ma ka­ko ih „po­li­tič­ki i lin­gvi­stič­ki ma­ni­pu­la­to­ri” ne bi vo­di­li stran­pu­ti­ca­ma, već da bi slo­bod­no i sa­mo­stal­no mo­gli ko­ra­ča­ti pra­vim pu­tem srp­skog je­zi­ka i pi­sma.