Spi­sa­telj­ka Bo­silj­ka Pu­šić pri­pa­da kru­gu pi­sa­ca ko­ji su svo­je dje­lo du­bo­ko uko­ri­je­ni­li u ži­vot i vri­je­me. Svo­jim ra­dom po­sta­la je je­dan od naj­zna­čaj­ni­jih stva­ra­la­ca na­šeg vre­me­na. Svoj no­vi ro­man „Kum­bor­ski vi­jađ” utka­la je u svo­ju bo­ga­tu stva­ra­lač­ku ka­ri­je­ru, ko­ja tra­je 45 go­di­na – re­kao je Vlat­ko Si­mu­no­vić, is­pred iz­da­va­ča IP „Po­bje­da”. Ka­ko do­da­je, od zbir­ke pje­sa­ma „Kri­la iste pti­ce” (1970), do naj­no­vi­jeg na­slo­va, ko­ji či­ne 31 pri­ča, ona je ne oba­zi­ru­ći se na mo­de i izme is­pi­si­va­la no­ve na­slo­ve, iz knji­ge u knji­gu po­tvr­đu­ju­ći vi­so­ke li­te­rar­ne vri­jed­no­sti.
- Nje­no dje­lo ni­je­su mu­ti­li te­ku­ći tren­do­vi, bi­la je okre­nu­ta vječ­noj, ljud­skoj te­mi, ži­vo­tu i ži­vot­nim sud­bi­na­ma – na­gla­sio je Si­mu­no­vić pred­sta­vlja­ju­ći njen „Kum­bor­ski vi­jađ” na Tr­gu od knji­ge. Ka­ko do­da­je kri­ti­čar, Pu­ši­će­va je pi­sac ko­ji zna da ču­je, vred­nu­je, da (za)bi­lje­ži, spa­si od za­bo­ra­va Pri­ču i Ri­je­či.
- Po­zna­ta kao pje­sni­ki­nja ona po­ka­zu­je da se i u pod­ruč­ju na­ra­tiv­ne fik­ci­je na­la­zi na svom te­re­nu. Nje­na pro­zna ostva­re­nja su go­to­vo lje­ko­vi­ta. U nje­noj pro­zi ne­ma strep­nje, ne­ma ka­ja­nja, ona is­tra­ja­va na li­te­ra­tu­ri kao iz­ra­zu etič­ke od­go­vor­no­sti. Pro­stor nje­ne li­te­ra­tu­re je pro­stor svje­ži­ne. To su pri­če li­je­po i po­šte­no pi­sa­ne. Pri­če sa ma­lo du­še ko­ga ni­ko­ga ne mo­gu osta­vi­ti rav­no­du­šni­ma – is­ti­če Si­mu­no­vić.
Po­zi­tiv­no je o knji­zi go­vo­rio i Ste­van Ko­pri­vi­ca, dram­ski pi­sac, is­ti­ču­ći da iako je Pu­ši­će­va ro­đe­na u sr­cu Šu­ma­di­je, pi­še sr­cem Bo­ke i o Bo­ki.
- „Kum­bor­ski vi­jađ“ je lo­kal­na li­te­ra­tu­ra či­ja zna­če­nja pre­va­zi­la­ze lo­kal­ne okvi­re. Sva­ki dio knji­ge je li­te­rar­ni me­da­ljon za se­be. Na­čin pri­po­vi­je­da­nja jed­no­sta­van. To je knji­ga du­bo­ke oda­no­sti i po­sve­će­no­sti Ili­ji Pu­ši­ću čo­vje­ku sa ko­jim je pro­ve­la ži­vot. Ži­vot je si­lo­vi­to kon­ce­tri­san u na­ra­ci­ju – ka­že Ko­pri­vi­ca, is­ti­ču­ći - „Sve je sta­lo u ovu knji­gum bre­vi­jar uspo­me­na”. Autor­ka, obra­ća­ju­ći se pu­bli­ci, po­tvr­di­la je da je to za­i­sta knji­ga o Ili­ji Pu­ši­ću, nje­nom ži­vot­nom sa­put­ni­ku, sa ko­jim di­je­li do­bro i zlo šest de­ce­ni­ja. Ka­ko je is­ta­kla, on je naj­za­slu­žni­ji što je ona pi­sac. U krat­kom obra­ća­nju na­ja­vi­la je i no­vu knji­gu „Hva­tač sno­va”, u ko­joj će se na­ći 23 pri­če o Ivi An­dri­ću, Bran­ku La­za­re­vi­ću, Bran­ku Ćo­pi­ću, Aci Pri­ji­ću i dru­gi­ma ko­ji su ži­vje­li i ra­di­li u Her­ceg No­vom i ko­ji su je pod­sti­ca­li da pi­še.
- Uoča­va­li su moj ta­le­nat i hra­bri­li me da iz­dr­žim. Ni­je­sam to­li­ko vje­ro­va­la u se­be i evo do­šao je tre­nu­tak da po­ka­žem lju­di­ma, da pred­stvim ono što ja pi­šem i da oci­je­ne da li to ne­što vri­je­di i da li to ne­što zna­či – re­kla je Pu­šić.
Z. Š..


Svi uglo­vi „Zi­do­va”

Pje­sni­ka Ene­sa Ha­li­lo­vi­ća, do­bit­ni­ka na­gra­de „Me­ša Se­li­mo­vić” pred­sta­vio je knji­žev­ni kri­ti­čar Že­li­drag Nik­če­vić. Na­rav­no, naj­vi­še go­vo­ra bi­lo je o po­e­zi­ji, i to Ha­li­lo­vi­će­vo­uj zbir­ci „Zi­do­vi”.
- Enes Ha­li­lo­vić je­dan je od vr­lo ri­jet­kih auto­ra ko­ji su u sta­nju da nam svo­jom li­ri­kom po­ma­lo iz­mi­je­ne uobi­ča­je­ne pred­sta­vu o na­šoj sa­vre­me­noj po­e­zi­ji; je­dan on onih vr­lo ri­jet­kih stva­ra­la­ca ko­ji ima­ju sna­gu da sa­vre­me­nu sce­nu raz­mr­da­ju, da je osvje­že, da je uči­ne no­vom i da nam se ona po­sli­je či­ta­nja či­ni plo­do­tvor­nom – re­kao je Nik­če­vić, do­da­ju­ći da on svo­jim sti­ho­vi­ma una­pre­đu­je na­še ra­zu­mi­je­va­nje sa­vre­me­ne li­ri­ke.
- U Ene­so­vim sti­ho­vi­ma na­pro­sto fi­zič­ki pul­si­ra ži­va ma­šta, nje­go­vi sim­bo­li za­i­sta pje­va­ju, i ne tre­ba se uop­šte ču­di­ti či­nje­ni­ci da je nje­go­va li­ri­ka na­i­šla na ta­ko jed­no­gla­sne re­ak­ci­je kri­ti­ke i či­ta­la­ca, što je to­li­ko lju­di pred­o­sje­ti­lo da smo do­bi­li ne­što no­vo i dra­go­cje­no, što vra­ća po­ma­lo po­ko­le­ba­nu vje­ru u mo­guć­nost li­ri­ke da uti­če na na­še ži­vo­te. Na tom glo­bal­nom, na­čel­nom ni­vou mo­glo bi se re­ći da je nje­go­va po­e­zi­ja u naj­bo­ljem smi­slu vi­tal­na, sa­u­če­snič­ka, da po­zi­va na so­li­da­ra­nost, i da je na lir­skom ni­vou on iz­ra­zi­to an­ga­žo­van pje­snik, i to bez ika­kvih pro­gra­ma i pro­kla­ma­ci­ja. On sna­gom i svje­ži­nom i pro­nic­lji­vo­šću svog je­zi­ka, i na­či­nom na ko­ji sa­gle­da­va svi­jet iz pot­pu­no neo­če­ki­va­nih uglo­va, po­tu­no ma­hi­nal­no an­ga­žu­je i či­ta­o­ca, uz­ne­mi­ra­va ga, po­kre­će mu ma­štu, usmje­ra­va ga i vo­di svo­jom dis­kret­nom ma­te­ma­ti­kom do ne­slu­će­nih du­bi­na i vi­si­na, i du­šev­nih, psi­ho­lo­ških, i isto­rij­skih, i po­ro­dič­nih, in­tim­nih, za­vi­čaj­nih – a opet ima­te uti­sak da da bi ovi sti­ho­vi jed­na­ko moć­no i in­spi­ra­tiv­no zvu­ča­li u sva­kom pod­ne­blju – re­kao je Nik­če­vić.
Pje­snik, pak, na­kon ovih po­hva­la, ob­ja­snio je za­što se od­lu­čio za na­slov „Zi­do­vi”. „Jer, zid je fe­no­men ko­ji nas pra­ti, svi mi zna­mo o zi­do­vi­ma, oni su svu­da oko nas i ja sam že­lio da na­pi­šem knji­gu ko­ja će da osvi­je­tli taj fe­no­men iz ra­znih uglo­va”, do­da­ju­ći da je i Me­ša Se­li­mo­vić ta­ko­đe bio op­či­njen fe­no­me­nom zi­da.
- Zid je uvi­jek ak­tu­e­lan kao po­jam, i naj­o­pa­sni­ji je ka­da je u na­ma, kao pred­ra­su­da, ka­da ima­mo pred­ra­su­du pre­ma lju­di­ma dru­ge vje­re, dru­ge na­ci­je, dru­ge bo­je ko­že, dru­gih ubje­đe­nja... – re­kao je Ha­li­lo­vić, do­da­ju­ći da je za­do­vo­ljan pri­je­mom knji­ge kod pu­bli­ke, što je potvđe­no i u Her­ceg No­vom.
Z.Š.