Pred­sta­va „Srod­ne du­še”, dru­ga pre­mi­je­ra dram­skog pro­gra­ma 29. Gra­da te­a­tra bi­će po­sljed­nji put ove se­zo­ne iz­ve­de­na ve­če­ras od 22 ča­sa na sce­ni na Sve­tom Ste­fa­nu. Pre­voz za go­ste fe­sti­va­la je obez­bi­je­đen - po­lu­kru­žni tok u Bu­dvi u 21 čas. Pred­sta­vu je po ko­ma­di­ma sta­ro­grč­kog pi­sca Ari­sto­fa­na „Ža­be” i „Pti­ce” re­ži­rao Di­no Mu­sta­fić. Dra­ma­turg je Želj­ka Udo­vi­čić Ple­šti­na, sce­no­graf Dra­gu­tin Broz, ko­sti­mo­gra­fi su Leo Ku­laš i Iva­na Jo­va­no­vić, kom­po­zi­tor je Vje­ra Ni­ko­lić, a scen­ski po­kret je ura­dio Da­mir Kle­me­nić. U ovoj ko­pro­duk­cij­skoj pred­sta­vi igra­ju glum­ci iz Pod­go­ri­ce, Tu­zle, Ba­nja Lu­ke i Spli­ta: Sr­đan Gra­ho­vac (Di­o­nis i Pi­ste­ter), El­vi­ra Alju­kić, Ad­nan Ome­ro­vić, Edis Ži­lić, El­vis Ja­hić, Ne­dim Mal­ko­če­vić, Ni­ko­la Ivo­še­vić (Ksan­ti­je i Euel­pid), Smi­lja­na Ma­rin­ko­vić, Ma­ri­na Pi­je­tlo­vić, Bo­jan Ko­lo­pić, Sla­đa­na Zr­nić i Bo­ris Ša­vi­ja. Po­red Gra­da te­a­tra uče­stvo­va­li su i Na­rod­no po­zo­ri­šte Re­pu­bli­ke Srp­ske iz Ba­nja Lu­ke i Na­rod­no po­zo­ri­šte iz Tu­zle.
No, ono što je bit­ni­je i što pre­po­ru­ču­je ovu pred­sta­vu za gle­da­nje je­ste iz­vr­stan pri­jem pu­bli­ke na pre­mi­jer­nom iz­vo­đe­nju. An­sambl je na­kon iz­vo­đe­nja is­pra­ćen ova­ci­ja­ma. Ka­ko pi­šu kri­ti­ča­ri Mu­sta­fić je sa­či­nio sna­žnu kri­ti­ku na­ših bal­kan­skih pri­li­ka, umjet­no­sti, po­zo­ri­šta, lju­di, dru­štva, po­li­tič­kog si­ste­ma...., ali i ci­ni­zma svjet­skih si­la pre­ma ma­lim ze­mlja­ma i na­ro­di­ma. Na po­čet­ku pred­sta­ve vi­di­mo ka­ko bog Di­o­nis sa svo­jim ro­bom Ksan­ti­jom pu­tu­je u Had, ne bi li iz pod­zem­nog svi­je­ta mr­tvih do­veo na­trag pje­sni­ka ko­ji će spa­si­ti svi­jet... Ali, kao što u Ari­sto­fa­no­vo do­ba ni­je bi­lo ta­kvog pje­sni­ka, ne­ma ga ni da­nas, pa na sce­ni me­đu gla­so­vi­ma ža­ba ču­je­mo i pi­ta­nje „ka­ko se to sve ta­ko pro­kle­to po­na­vlja, kao i pri­je dvi­je hi­lja­de go­di­na“. Isto se do­ga­đa i sa uto­pij­skim gra­dom - na­sto­ja­nje ne­za­do­volj­nih Ati­nja­na, Pi­ste­te­ra i Euel­pi­da da sa pti­ca­ma sa­gra­de bo­lje mje­sto za sre­ću lju­di, no­vi, po­šte­ni­ji Ku­ku – Ma­glaj grad iz­me­đu ne­ba i ze­mlje, i ta­ko stek­nu kon­tro­lu nad bo­go­vi­ma, za­vr­ša­va se iz­da­jom, i pred­sta­va na kra­ju ima jed­nu vr­lo pe­si­mi­stič­nu po­ru­ku – ni­gdje na svi­je­tu, po­go­to­vu ne mi na Bal­ka­nu, ne mo­že­mo sa­gra­di­ti pra­ved­ni­je i po­šte­ni­je mje­sto za ži­vot, kad sa­mi ni­smo po­sta­li bo­lji lju­di.
Na­kon pre­mi­je­re Mu­sta­fić, za­do­vo­ljan am­bi­jen­tom sce­ne Sve­tog Ste­fa­na ko­ji se sjaj­no uklo­pio u Ari­sto­fa­no­vu pri­ču i „ra­dio“ za nju, ka­že da mu je uvi­jek zna­čaj­ni­je mi­šlje­nje pu­bli­ke od lič­nog do­ži­vlja­ja.
- Mi­slim da sam se sa­da po ko zna ko­ji put uvje­rio ko­li­ko je te­a­tar kao pro­stor ko­mu­ni­ka­ci­je iz­me­đu pu­bli­ke i umjet­no­sti ne­pre­va­zi­đen, i ko­li­ko je ta ži­va scen­ska ri­ječ, taj su­sret sa pu­bli­kom „li­cem u li­ce“ zna­ča­jan. To ne­ma­te ni u jed­noj dru­goj umjet­no­sti, i to je ne­po­no­vlji­vo – ka­zao je re­ži­ser.
Ob­ja­šnja­va­ju­ći in­ter­po­li­ra­ne, do­ku­men­tar­ne di­je­lo­ve pred­sta­ve, Mu­sta­fić je re­kao da su oni kao autor­ska svje­do­če­nja glu­ma­ca bi­li vr­lo­di­rekt­ni, kao ne­ka­da i Ari­sto­fan:
- Ari­sto­fan bi da­nas mo­žda bio ne­ki di­si­dent ilu unu­tra­šnji emi­grant, i u tom smi­slu, na­kon dvi­je hi­lja­de go­di­na mo­že­mo re­ći da na­še dru­štvo kao da je iza­šlo iz nje­go­vog pe­ra, i sa­mo mo­že­mo po­že­lje­ti da i mi do­bi­je­mo ne­kog Ari­sto­fa­na na Bal­ka­nu – do­da­je Mu­sta­fić.
Ž.J.


Po­no­vo u Bu­dvi na­kon tri de­ce­ni­je

Glu­mac Ni­ko­la Ivo­še­vić iz Spli­ta, ko­ji je sa Sr­đa­nom Gra­hov­cem do­bio naj­vi­še ova­ci­ja, ni­je pr­vi put na bu­dvan­skom fe­sti­va­lu:
- Otva­rao sam Grad te­a­tar 1987. kao član KPGT –a, za­jed­no sa Lju­bi­šom Ri­sti­ćem, i uto­li­ko je mo­je za­do­volj­stvo ve­će, jer sam na­kon dva­de­set se­dam go­di­na po­no­vo u Bu­dvi, i ja­ko mi je dra­go što je ovaj fe­sti­val za­dr­žao i re­pre­zen­ta­tiv­nost i zna­čaj. Ni­je to ma­lo, bo­ri­ti se za umjet­nost i po­zo­ri­šte go­to­vo tri de­ce­ni­je, i osje­ćam kao pri­vi­le­gi­ju što sam uče­stvo­vao u to­me. Ka­da je ri­ječ o sa­moj pred­sta­vi „Srod­ne du­še“, mo­ram re­ći da je pu­bli­ka bi­la div­na, da smo i mi na sce­ni osje­ti­li da ra­zu­mi­ju ono o če­mu go­vo­ri­mo, i da pri­hva­ta­ju. Mi­slim da smo je­dan do­bar po­sao na­pra­vi­li, i da je ovo do­bra pred­sta­va. Sr­đan Gra­ho­vac i ja se, re­ci­mo, ni­smo pri­je zna­li, ali je Di­no Mu­sta­fić osje­tio da će­mo mi do­bro funk­ci­o­ni­sa­ti za­jed­no, i po­ka­za­lo se da je ta­ko – is­ta­kao je Ni­ko­la Ivo­še­vić.