Hit spi­sa­telj­ka Je­le­na Ba­čić Alim­pić ne­dav­no je u Tiv­tu pro­mo­vi­sa­la tre­ći ro­man „Po­sed­nje pro­le­će u Pa­ri­zu”, ko­ji je iz­da­la be­o­grad­ska „La­gu­na”. Ovom ro­ma­nu pret­ho­di­li su nje­ni best­se­le­ri „Rin­gi­špil“ i „Pi­smo go­spo­đe Vil­me”. I u tre­ćem ro­ma­nu, u sre­di­šteu pri­če je že­na, ovaj put sta­ri­ca Ma­ri­ja Kol­čak ko­ja za­gle­da­na u pro­šlost sna­gom uspo­me­na za­u­vi­jek mi­je­nja ži­vot no­vi­nar­ke Ol­ge La­šez. Ka­ko ka­že, ovo je njen do sa­da naj­zre­li­ji i naj­sna­žni­ji rad za ko­ji se na­da će u pot­pu­no­sti oprav­da­ti uspjeh pret­hod­nih ostva­re­nja.
- „Po­sled­nje pro­le­će u Pa­ri­zu” je mo­ja tre­ća knji­ga po re­du, ko­ja je či­ni mi se, naj­zre­li­ja. Naj­du­že sam se za nju pri­pre­ma­la is­tra­žu­ju­ći isto­rij­sku gra­đu i iz­no­va či­ta­ju­ći knji­ge ko­je sam pro­či­ta­la još dav­nih da­na, kao stu­dent­ki­nja. To je pri­ča o sud­bi­ni že­ne ko­ja sna­gom uspo­me­na, hra­brim maj­čin­skim sr­cem i ne­vje­ro­vat­nom vo­ljom za ži­vo­tom ko­nač­no svi­je­tu ot­kri­va isti­nu o mrač­nom Sta­lji­no­vom gu­la­gu i re­pre­si­ji jed­nog re­ži­ma. Sud­bi­na emi­gra­na­ta iz car­ske Ru­si­je, mrač­ni svi­jet špi­ju­na­že, oda­nost ide­o­lo­gi­ji, la­ži­ma uho­da, de­mo­ni­ma pro­šlo­sti i pat­nji gu­la­ga - iz­nje­dri­li su isti­nu ži­vo­ta jed­ne sta­ri­ce či­ja je vje­ra u lju­bav bi­la jed­na­ko ve­li­ka kao i nje­na bol. Ovaj ro­man po­ku­ša­va da­ti od­go­vo­re na pi­ta­nja gdje je gra­ni­ca isti­ne, i ka­ko da pro­na­đe­mo hra­brost da istu pri­hva­ti­mo i ko­nač­no spo­zna­mo se­be - ka­že Je­le­na Ba­čić Alim­pić.
●Već je na­ja­vljen Vaš no­vi ro­man. Mo­že­te li ot­kri­ti te­mu no­ve knji­ge?
- O no­voj knji­zi ni­ka­da ne go­vo­rim mno­go, iz pro­stog raz­lo­ga što mi se u pro­ce­su pi­sa­nja i stva­ra­nja do­go­de ra­zno­ra­zni pre­o­kre­ti, pre­i­spi­ti­va­nja, unu­tra­šnji lo­mo­vi ko­ji sva­ka­ko uti­ču i na sa­dr­žaj i na struk­tu­ru ro­ma­na te je on do sa­mog kra­ja i za me­ne ne­pred­vi­div. Ono što u ovom tre­nut­ku mo­gu da ka­žem je­ste da se rad­nja knji­ge de­ša­va na na­šim pro­sto­ri­ma, da su dva glav­na li­ka dje­voj­či­ca i dje­čak, ka­sni­je že­na i mu­ška­rac, i nji­ho­ve sud­bi­ne.
● Ka­ko bi­ra­te knji­žev­ne te­me ili one bi­ra­ju Vas?
- Vo­lje­la bih da mo­gu na ovo pi­ta­nje pre­ci­zno da od­go­vo­rim, ali za­i­sta ne mo­gu. De­si mi se da na ne­kom pu­to­va­nju, kao što je bio slu­čaj sa „Po­sled­njim pro­le­ćem u Pa­ri­zu”, jed­no­stav­no po­mi­slim na Pa­riz, pa mi na pa­met pad­ne jed­na vr­lo du­bo­ka, opa­sna i mrač­na te­ma o ko­joj su pi­sa­li da­le­ko ve­ći i po­zna­ti­ji pi­sci od me­ne, a je­dan od njih, Alek­san­dar Sol­že­nji­cin je čak do­bio i No­be­lo­vu na­gra­du - „Ar­hi­pe­lag gu­lag”, pa se ja ne­ka­ko usu­dim, dr­znem, za­gre­bem po isto­ri­ji i knji­ga­ma i on­da u svo­joj gla­vi po­ve­žem Fran­cu­sku i Ru­si­ju pa poč­nem da is­pre­dam ple­ti­vo ko­je ka­sni­je pre­ra­ste u knji­gu.
● Da li Vas op­te­re­ću­je knji­žev­na sla­va i či­nje­ni­ca da su Va­še pr­ve knji­ge do­se­gle i po­sta­vi­le i Va­ma ne­ke stan­dar­de, ko­je za­ci­je­lo te­ži­te da do­seg­ne­te sva­kom no­vom knji­gom?
- U ve­li­koj mje­ri je­ste te­ret, ali se ja iz sve sna­ge tru­dim da taj te­ret po­ti­snem kad već ne mo­gu da ga od­ba­cim, dok pi­šem no­vu knji­gu. Sva­ku knji­gu ko­ju pi­šem, pi­šem kao da je pr­va i istim ža­rom joj se pri­kla­njam. Dru­go, me­ni moj iz­da­vač, pa i či­ta­o­ci za­mje­ra­ju što pro­đe i vi­še od dvi­je go­di­ne dok ne iz­dam no­vi ro­man, ali za to po­sto­ji vi­še raz­lo­ga. Pr­vi i osnov­ni je taj što na­kon ra­đa­nja jed­nog ro­ma­na, ja još du­go, du­go osta­nem da „ži­vim” u nje­mu, sa li­ko­vi­ma ko­je sam stvo­ri­la i po­treb­no mi je iz­vje­sno vri­je­me da od njih odem...
● Sa­da kad ste do­bra­no u knji­žev­nom svi­je­tu, sma­tra­te li da uspjeh u pi­sa­nju za­vi­si od ta­len­ta ili ipak ra­da i tru­da? Mo­že li i ka­ko pi­sac da ,,ra­di na se­bi”?
- Mi­slim da se ta­le­nat pod­ra­zu­mi­je­va i da mo­ra po­sto­ja­ti. Na dru­gi dio pi­ta­nja od­go­vo­ri­ću vam jed­nom aneg­do­tom. Di­rek­tor­ka Del­fi knji­ža­ra u Sr­bi­ji mi je jed­nom pri­li­kom re­kla da je če­sto či­ta­o­ci pi­ta­ju da li me po­zna­je i ka­kva sam kao oso­ba. Ona im uvi­jek od­go­va­ra re­če­ni­com ko­ja je me­ne mno­go ob­ra­do­va­la ka­da sam je ču­la i ko­ja je pot­pu­no isti­ni­ta, a gla­si: „To je že­na, ko­ja od svih pi­sa­ca ko­je ja po­zna­jem, naj­vi­še či­ta”. Ja sam kr­va­vi, stra­stve­ni či­tač i si­gur­na sam da se kroz to pre­da­no, stal­no i kon­ti­nu­i­ra­no či­ta­nje bru­sim i kao pi­sac.
M. MI­LO­SA­VLjE­VIĆ


Pi­sa­nje me je vra­ti­lo se­bi

● U ko­joj mje­ri je pi­sa­nje uti­ca­lo na Vaš ži­vot, iz­mi­je­ni­lo ga?
- Pi­sa­nje ni­je to­li­ko iz­mi­je­ni­lo moj ži­vot ko­li­ko me­ne sa­mu. Ni­sam bi­la sklo­na da vje­ru­jem da se čo­vjek mo­že mi­je­nja­ti u če­tr­de­se­tim go­di­na­ma ži­vo­ta, u pe­toj de­ce­ni­ji, ali sa­da znam da je to mo­gu­će isto kao i što se čo­vjek uči dok je živ, ži­vo­tu pri­je sve­ga. Pi­sa­njem sam po­če­la da se vra­ćam se­bi, ona­kvoj ka­kva sam bi­la pri­je ne­go što sam po­sta­la po­zna­to TV li­ce i sa­da mi, iz ove per­spek­ti­ve, taj pe­ri­od ži­vo­ta li­či na ne­što što mi je sud­bin­ski bi­lo za­da­to, što sam mo­ra­la da „od­ra­dim” ka­ko bih se vra­ti­la svo­joj pr­voj lju­ba­vi i svo­joj su­šti­ni.