Iz­lo­žbom skulp­tu­ra u nik­šić­koj Ga­le­ri­ji „A” va­jar­ka Vlat­ka Vu­jo­še­vić po pr­vi put se pred­sta­vi­la lju­bi­te­lji­ma umjet­no­sti u gra­du pod Tre­bje­som. Šest fi­gu­ra, ra­đe­nih u teh­nič­kom po­li­e­ste­ru, či­ni­li su po­stav­ku ko­ja je ima­la na­ziv „Vi­di­te mo­ju ma­lu rat­ni­cu” (Lo­ok at Her, My Lit­tle War­ri­or), a ko­ja je Vu­ji­še­vi­će­voj bi­la i di­plom­ska iz­lo­žba. Če­ti­ri dje­voj­či­ce i dje­čak u pri­rod­noj ve­li­či­ni, i skulp­tu­ra dr­ve­ta na ko­joj je mi­ni­ja­tur­na fi­gu­ra ta­ko­đe dje­voj­či­ce, ra­do­vi su či­ju ocje­nu la­ik, ali i ne­ko ko se ra­zu­mi­je u umjet­nost ne mo­že u pr­vi mah da­ti. Stva­ra­la­štvo mla­de va­jar­ke se mo­ra či­ta­ti jer sva­ka fi­gu­ra kri­je od­go­vor ko­ji je u nje­noj unu­tra­šnjo­sti. Vu­jo­še­vi­će­va to po­ja­šnja­va či­nje­ni­com što je knji­žev­nost nje­na pr­va i mo­žda naj­ve­ća lju­bav.
– Knji­žev­nost je ne­što što me po­pri­lič­no in­spi­ri­še, ali in­te­re­su­ju me i fil­mo­vi, fo­to­gra­fi­ja. U to­me sam baš pra­vi uži­va­lac, a on­da je li­kov­na umjet­nost na­čin na ko­ji se iz­ra­ža­vam. Osim to­ga od­u­vi­jek su me mno­go za­ni­ma­le dru­štve­ne na­u­ke, sve što pod­ra­zu­mi­je­va psi­ho­lo­gi­ju, so­ci­o­lo­gi­ju, u su­šti­ni sve što je ve­za­no za čo­vje­ka i nje­gov raz­voj – ka­za­la je Vu­jo­še­vi­će­va.
Ka­ko je is­ta­kla, kad pra­vi fi­gu­ru po­ku­ša­va da je na­pu­ni ener­gi­jom, stva­ra za­teg­nu­tu for­mu sa bla­gim po­kre­tom ko­ji obajš­nja­va emo­ci­ju. Isto­ri­čar­ka umjet­no­sti Mir­ja­na Da­bo­vić Pe­jo­vić o Vlat­ki­nim ma­lim rat­ni­ca­ma za­pi­sa­la je da su to „dje­voj­či­ce ko­je pu­tu­ju svi­je­tom po­put li­ko­va iz ja­pan­skih cr­ta­nih fil­mo­va, bez li­ca i ja­sne fi­zi­o­no­mi­je u po­tra­zi za sop­stve­nim iden­ti­te­tom kao da ob­ri­si­ma neo­do­lji­vo pod­sje­ća­ju na nju sa­mu”. Na pi­ta­nje za­što baš dje­voj­či­ce, va­jar­ka od­go­va­ra krat­ko da je i ona sa­ma dje­voj­či­ca.
- U umjet­no­sti to je uvi­jek ta­ko, na­čin ko­mu­ni­ka­ci­je i na­čin da ne­ku mi­sao pre­tvo­ri­mo u ne­što, da ta­ko ka­že­mo ne­što lju­di­ma. Po­ku­ša­vam da us­po­sta­vim ko­mu­ni­ka­ci­ju i skulp­tu­ra je ri­jet­ko kad ono što se sa­mo mo­že vi­dje­ti. I sam na­ziv iz­lo­žbe je ci­tat iz jed­nog ani­mi­ra­nog fil­ma. Iz­vu­če­no je iz jed­ne sce­ne ko­ja je za me­ne na ne­ki na­čin sim­bo­li­sa­la ja­ko pu­no to­ga što ja po­ku­ša­vam da ka­žem kroz svoj rad, po­ja­sni­la je Vu­jo­še­vi­će­va.
Uglav­nom ra­di u po­li­e­ste­ru, ali su nje­ne skulp­tu­re ko­je je sep­tem­bra la­ni pred­sta­vi­la na sa­mo­stal­noj iz­lo­žbi u Ce­ti­nju bi­le ura­đe­ne od ka­ši­ra­nog pa­pi­ra. Taj ma­te­ri­jal je po­seb­no in­te­re­su­je i sa njim će, ka­ko je is­ta­kla, ra­di­ti u bu­duć­no­sti, a fi­gu­re već stva­ra u svo­joj gla­vi. Iz­lo­žba u Nik­ši­ću, ko­ju su or­ga­ni­zo­va­li „Trim cen­tar” i lo­kal­na upra­va gra­da, umjet­ni­ci je tre­ća sa­mo­stal­na, ali se po­sled­njih go­di­na pred­sta­vlja­la na broj­nim ko­lek­tiv­nim iz­lo­žba­ma u vi­še gra­do­va Cr­ne Go­re. Pro­šle go­di­ne bi­la je uče­snik iz­lo­žbe „Cr­no­gor­ski da­ni kul­tu­re” ko­ja je or­ga­ni­zo­va­na u ita­li­jan­skom gra­du Ba­ri­ju. Vu­jo­še­vi­će­va sma­tra da jed­nom umjet­ni­ku ne tre­ba mno­go vre­me­na da bi po­čeo sa iz­la­ga­njem.
- Ka­da umjet­nik us­pi­je da stvo­ri ne­ki rad sa ko­jim je lič­no za­do­vo­ljan, mi­slim da je spre­man za sa­mo­stal­nu iz­lo­žbu. Ka­da na­pra­vi ne­ku cje­li­nu ko­ju že­li da po­ka­že, ali pre­vas­hod­no iza ko­je mo­že da sto­ji, na­gla­si­la je ona.
Vu­jo­še­vi­će­va je ro­đe­na 1978. go­di­ne u Pod­go­ri­ci gdje i da­nas ži­vi i stva­ra. U kla­si pro­fe­so­ra Pa­vla Pe­jo­vi­ća di­plo­mi­ra­la je na va­jar­skom od­sje­ku Fa­kul­te­ta li­kov­nih umjet­no­sti (FLU) na Ce­ti­nju. Atlas sti­ped­ni­ju Vu­ji­še­vi­će­va je do­bi­la 2008, go­di­ne, a škol­ske 2008/9 do­bi­la je na­gra­du za naj­bo­ljeg stu­den­ta FLU Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re. Go­di­šnju na­gra­du za va­jar­stvo FLU Ce­ti­nje i Ot­kup­nu na­gra­du Uni­ver­zi­te­ta Cr­ne Go­re do­bi­la je 2010. go­di­ne.
B.B.


Mla­di umjet­ni­ci bez po­dr­ške

Cen­tar sa­vre­me­ne umjet­no­sti 2013. go­di­ne bio je or­ga­ni­za­tor pr­ve sa­mo­stal­ne iz­lo­žbe Vlat­ke Vu­jo­še­vić ko­ja je odr­ža­na u Per­ja­nič­kom do­mu u Pod­go­ri­ci, a la­ni je ta­ko­đe sa­mo­stal­no iz­la­ga­la u Ate­ljeu „Da­do” u Ce­ti­nju. Na broj­nim ko­lek­tiv­nim iz­lo­žba­ma pred­sta­vlja­la se sa svo­jim ko­le­ga­ma i ka­ko je is­ta­kla u Cr­noj Go­ri ima do­sta do­brih umjet­ni­ka.
– Ne vo­lim se­be da sta­vljam u ulo­gu ne­kog kri­ti­ča­ra, ne osje­ćam se uošte kom­pe­tent­na to da ra­dim, ali mi­slim da je cr­no­gor­ska umjet­nič­ka sce­na ša­re­na. Ima ja­ko pu­no do­brih mla­dih umjet­ni­ka ko­ji su ve­li­ki po­ten­ci­jal, a ima i sve­ga osta­log. Me­đu­tim, ne bih baš re­kla da umjet­ni­ci da­nas ima­ju po­dr­šku, ba­rem ne­ko iz mla­đe ge­ne­ra­ci­je ko­je ja po­zna­jem, re­kla je umjet­ni­ca.