No­vo dje­lo Va­nje Bu­li­ća „Te­sli­na po­šilj­ka”, če­tvr­ti je ro­man ovog pi­sca sa istim glav­nim ju­na­kom, no­vi­na­rom No­va­kom Iva­no­vi­ćem, ko­ji, po­put de­tek­ti­va, rje­ša­va ne­ke taj­ne iz pro­šlo­sti. Pret­hod­na tri ro­ma­na ovog pi­sca – „Si­me­o­nov pe­čat”, „Jo­va­no­vo za­ve­šta­nje” i „Do­si­je Bo­go­ro­di­ca”, pro­da­ta su u za­jed­nič­kom ti­ra­žu od se­dam­de­set hi­lja­da pri­mje­ra­ka, a pri­tom je sva­ka od ovih knji­ga ima­la i spe­ci­jal­no ći­ri­lič­no iz­da­nje, sa tvr­dim ko­ri­ca­ma i do­dat­kom od pe­de­set stra­na.
● Ka­ko je na­sta­la Va­ša naj­no­vi­ja knji­ga i ka­ko se Te­sla na­šao u vr­tlo­gu jed­nog tri­ler ro­ma­na?
– Ni­ko­la Te­sla je bio neo­p­ho­dan za­čin tri­ler­skoj pri­či is­ple­te­noj oko Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke, sru­še­ne to­kom bom­bar­do­va­nja Be­o­gra­da 6. apri­la 1941. go­di­ne. Stal­no me kop­ka­lo jed­no pi­ta­nje: za­što bi Njem­ci za­pa­li­li ogrom­no kul­tur­no-isto­rij­sko bla­go, ka­da se ta­mo na­la­zi­la i zna­čaj­na gra­đa, od ne­pro­cje­nji­ve vri­jed­no­sti, ve­za­na za od­no­se Sr­bi­je i Austro­u­gar­ske, za­tim Sr­bi­je i Tur­ske, Sr­bi­je i Ru­si­je. U po­ža­ru je na­vod­no iz­gor­je­lo 300.000 knji­ga i 200.000 sve­za­ka, ča­so­pi­sa, ar­hiv­ske gra­đe, isto­rij­skih spi­sa… Njem­ci su u to­ku ra­ta ima­li po­seb­nu je­di­ni­cu „A. Ro­zen­vberg” ko­ja je po svi­je­tu sku­plja­la, tač­ni­je pljač­ka­la umjet­nič­ka dje­la u po­ro­blje­nim dr­ža­va­ma. Ko­man­dant je­di­ni­ce ko­ja je ro­va­ri­la po ta­da­šnjoj Ju­go­sla­vi­ji, po­seb­no Sr­bi­ji, bio je dr Ro­bert Švan­ke, ko­ji je pri­je ra­ta jed­no vri­je­me ži­vio u Be­o­gra­du i bio do­bro upo­znat šta se sve na­la­zi u bi­bli­o­te­ci.
● A Ni­ko­la Te­sla?
– Iz­me­đu dva svjet­ska ra­ta, Te­sla je ne­pre­sta­no go­vo­rio, a po­sto­je i pi­sa­ni do­ku­men­ti o to­me, da je pro­jek­to­vao ra­zor­no oruž­je, ko­je bi po­mo­glo da se nje­go­va otadž­bi­na od­bra­ni u slu­ča­ju na­pa­da na nju. Za tim pro­jek­ti­ma se i da­nas tra­ga. Ru­si tvr­de da su ih Ame­ri­kan­ci ote­li Te­sli na­kon nje­go­ve smr­ti, jer u so­bu po­koj­ni­ka ni­ko osim ame­rič­ke po­li­ci­je ni­je mo­gao da uđe se­dam da­na, a po­sli­je to­ga je Te­slin sef bio pra­zan, ako se iz­u­zme hra­na za go­lu­bo­ve i jed­na ski­ca. Ame­ri­kan­ci tvr­de da su pro­jek­te uze­li Ru­si, jer je Te­sla na­vod­no bio nji­hov špi­jun. Oči­gled­no je da te pro­jek­te ne­ma­ju ni jed­ni ni dru­gi, jer bi sa nji­ma bi­li ap­so­lut­ni go­spo­da­ri svi­je­ta. Da li su se ti pro­jek­ti na­la­zi­li u Na­rod­noj bi­bli­o­te­ci, ka­ko su ta­mo do­spje­li i ko ih je sa­krio? – to je za­go­net­ka ko­ju po­ku­ša­va da ri­je­ši no­vi­nar No­vak Iva­no­vić.
● Vaš knji­žev­ni obra­zac je jed­no­sta­van – okre­neš pr­vu stra­nu i već si u za­ple­tu…
– Ovaj ro­man po­či­nje ubi­stvom nje­mač­kog no­vi­na­ra na ru­še­vi­na­ma bi­bli­o­te­ke na Ko­san­či­će­vom ven­cu. Po­sle se­ri­je ubi­sta­va i ot­mi­ca, na pr­vi po­gled me­đu­sob­no ne­po­ve­za­nih, No­va­ku Iva­no­vi­ću, glav­nom ju­na­ku ro­ma­na, po­sta­je ja­sno da je po­stao pi­on u igri moć­ni­ka či­ji je je­di­ni cilj pro­na­la­že­nje Te­sli­nih „zra­ka smr­ti”.
● I šta je u ci­je­loj pri­či isti­na, a šta fik­ci­ja?
– Njem­ci su to­kom 1941. go­di­ne ra­di­li ne­ko­li­ko isle­đi­va­nja ka­ko bi do­ka­za­li da ni­su oni sru­ši­li bi­bi­lo­te­ku! O to­me po­sto­je za­pi­sni­ci u ar­he­o­lo­škom odje­lje­nju Na­rod­ne bi­bli­o­te­ke. I Njem­ci i ta­da­šnji uprav­nik bi­bli­o­te­ke, Dra­gi­ša Ilić, tvr­de da ni­jed­na bom­ba ni­je pa­la na bi­bli­o­te­ku, a da je jed­na za­pa­lji­va pa­la u dvo­ri­šte i da se tek pred­ve­če po­ja­vio pla­men ko­ji je iz­bi­jao iz kro­va bi­bli­o­te­ke. A u bi­bli­i­te­cu ra­di­la dvo­ji­ca Nje­ma­ca, a je­dan od njih – Ste­van Fe­nin­ger, bio je do­mar bi­bli­o­te­ke, ko­ji je ži­vio u zgra­di bi­bli­o­te­ke. Sve knji­ge su bi­le spa­ko­va­ne u 84 ve­li­ka san­du­ka i tre­ba­lo je da bu­du iz­mje­šte­ne u ma­na­stir Bla­go­ve­šte­nje, u ko­me se na­kon ra­ta za­mo­na­šio pa­tri­jarh Pa­vle, pa je i on je­dan od ju­na­ka ovog ro­ma­na. Dru­gog apri­la je do­šla na­red­ba da knji­ge osta­nu i bi­bli­o­te­ci, što go­vo­ri o iz­da­ji i pri­pre­mi da naj­va­žni­je stva­ri bu­du po­kra­de­ne.
● To je su­vi­še smje­la te­za?
– Ru­še­vi­ne Bi­bli­o­te­ke su sa­mo jed­nom ot­ko­pa­ne, a za­tim po­no­vo za­ko­pa­ne, 1976. go­di­ne. Ar­he­o­lo­ška ko­mi­si­ja, ko­ja je od­ra­di­la taj po­sao, osta­vi­la je za­pi­snik u ko­me pi­še da ko­li­či­na pe­pe­la ne od­go­va­ra ko­li­či­ni knji­ga ko­je su se ta­mo na­la­zi­le. Ista kon­sta­ta­ci­ja se od­no­si i na kov­če­ge, što zna­či da je ono naj­va­žni­je od­ne­se­no, jer ni­ko u bi­bli­o­te­ku ni­je mo­gao da uđe dok Njem­ci ni­su pot­pu­no ovla­da­li gra­dom. Iz te kon­sta­ta­ci­je sam iz­vu­kao mo­to knji­ge: „Kad knji­ga iz­go­ri, pe­peo pro­go­vo­ri”.
● Ključ­ni dje­lo­vi ro­ma­na se od­i­gra­va­ju u ma­na­sti­ru Bla­go­ve­šte­nje, tač­ni­je u vr­le­ti­ma Ka­bla­ra. Fik­ci­ja ili isti­na?
– Taj dio mi je bio neo­p­ho­dan da bih od­bra­nio te­zu da će pri­ro­da, pot­po­mog­nu­ta lju­di­ma či­je su du­še ne­za­ge­đe­ne, po­bi­je­di­ti sva­ko zlo. Kao i u pret­hod­nim ro­ma­ni­ma, lju­di či­stih du­ša su mo­na­si, ko­ji ži­ve skraj­nu­ti od sva­ko­dnev­nih po­li­tič­kih i dru­gih pr­ljav­šti­na, ko­je so­bom no­si sa­vre­me­na ci­vi­li­za­ci­ja. Oni će ima­ti i ne­na­da­ne po­moć­ni­ke… U mom ro­ma­nu zlo je pred­sta­vlje­no lju­di­ma ko­ji že­le da se do­ko­pa­ju „zra­ka smr­ti” i na tom pu­tu ne bi­ra­ju sred­stva.
● Ko­li­ko tra­je pri­ku­plja­nje gra­đe za je­dan ova­kav ro­man?
– Oko šest mje­se­ci. Bit­no je da na in­ter­ne­tu na­đe­te spi­sak knji­ga u ko­ji­ma se na­la­zi neo­p­hod­na gra­đa. Je­di­no ne bi tre­ba­lo ko­ri­sti­ti tek­sto­ve na in­ter­ne­tu, jer se, kad je ri­ječ o re­li­gi­ji, pa i isto­ri­ji, di­ja­me­tral­no raz­li­ku­ju pra­va­o­slav­ni i ka­to­lič­ki iz­vo­ri. Kad je ri­ječ o Ni­ko­li Te­sli, me­ne su in­te­re­so­va­le pi­kan­te­ri­je i ne­ke bi­za­r­ne či­nje­ni­ce iz nje­go­vog ži­vo­ta. Či­ta­o­ci­ma će po­seb­no bi­ti in­te­re­sant­ne pre­pi­ske sa Ma­ri­jom Or­šić, me­di­ju­mom taj­nih dru­šta­va Vril i Tu­la, či­je je član bio Adolf Hi­tler. Ve­zi­va­lo ih je por­je­klo i – NLO. De­ta­lji su u knji­zi. Ono što ni­je sta­lo u knji­gu, a sme­ta­lo je li­te­ra­noj gra­đi ro­ma­na, na­ći će se u spe­ci­jal­nom ći­ri­lič­nom iz­da­nju uoči Saj­ma knji­ga.
● Šta bi Te­sla re­kao kad bi mo­gao da pro­či­ta Va­šu knji­gu?
– Mi­slim da bi bio za­do­vo­ljan, jer je vo­lio mi­ste­ri­je, pa ih je i iz­mi­šljao, za­lu­đu­ju­ći Ame­ri­kan­ce. Na ko­ri­ca­ma knji­ge na­la­zi se ori­gi­nal­ni Te­slim cr­tež am­ble­ma Kul­tur­no-umjet­nič­kog dru­štva „Ni­ko­la Te­sla” iz Be­o­gra­da. On je taj cr­tež, za­jed­no sa srp­skom za­sta­vom i ko­pljem, po­slao u Be­o­grad 1932. go­di­ne. Da li se u toj po­šilj­ci na­la­zi­lo još ne­što? Eto div­nog pred­lo­ga za ma­šta­nje...
M. Mi­lo­sa­vlje­vić


Omaž no­vi­nar­stvu

● U Va­šim ro­ma­ni­ma glav­ni ju­nak je no­vi­nar. Ima li Vas u nje­mu?
– Po­što vi­še ne po­sto­ji, bar u pi­sa­nim me­di­ji­ma, pra­vo, is­tra­ži­vač­ko no­vi­nar­stvo, a re­po­r­ta­ža, kao uvod u li­te­ra­tu­ru, go­to­vo je pro­tje­ra­na iz no­vi­na, ja sam ih vra­tio u svo­jim ro­ma­ni­ma. Vra­tio sam i re­dak­ci­ju „Du­ge”, no­vi­ne či­ji su no­vi­na­ri de­ve­de­se­tih go­di­na bi­li pra­vi he­ro­ji, po­ma­lo de­tek­ti­vi. Da­da Vu­ja­si­no­vić, mo­ja dra­ga ki­o­le­gi­ni­ca, ta­da je ubi­je­na zbog ta­kvog shva­ta­nja no­vi­nar­stva. Mo­ji ju­na­ci – No­vak i Mu­ška, su omaž no­vi­nar­stvu ko­je je ne­sta­lo, tač­ni­je – iz­gu­bi­lo bit­ku sa ta­blo­i­di­za­ci­jom me­di­ja. Ima, na­rav­no, ča­snih iz­u­ze­ta­ka, ali vi­še kao po­je­di­nač­nih či­no­va hra­brih no­vi­na­ra, ko­ji odo­li­je­va­ju pri­je sve­ga po­li­tič­kim pri­ti­sci­ma.