-PIŠE: mr Aleksandar ĆUKOVIĆ

Pri­vo­de­ći čla­nak kra­ju, Pr­njat u ne­što oštri­jem to­nu is­ti­če: ,,M.M. od­ba­cu­je mo­ju pri­mjed­bu o pa­ter­na­li­zmu ne­kih svo­jih sta­vo­va da­ju­ći ob­ja­šnje­nje da je tu ri­ječ o ‘kri­tič­no­sti pre­ma na­šoj zdra­vo­ra­zum­skoj svi­je­sti o se­bi’. Pa ipak, mo­že­mo se pi­ta­ti da li je tu ri­ječ o kri­tič­no­sti pre­ma na­šoj zdra­vo­ra­zum­skoj svi­je­sti o se­bi, ili o kri­tič­no­sti pre­ma nji­ho­voj zdra­vo­ra­zum­skoj svi­je­sti o se­bi. Spor­no je, na­i­me, da li pro­fe­sor Mar­ko­vić u ovom kon­tek­stu za­i­sta kri­ti­ku­je (zdra­vo­ra­zum­sku) svi­jest o se­bi kao ta­kvu, ili vjer­nič­ku (zdra­vo­ra­zum­sku) svi­jest o se­bi – i to sa po­zi­ci­je onih ko­ji zna­ju bo­lje.”
Mi­ha­i­lo Mar­ko­vić od­go­va­ra Pr­nja­tu tek­stom ,,Pa­ter­na­li­zam i kri­ti­ka. Od­go­vor Alek­san­dru Pr­nja­tu”, u kom na­vo­di da se ,,kri­ti­čar (A.P.) po­na­ša kao da on zna bo­lje ka­kva je svi­jest re­li­gi­o­znog čo­vje­ka ne­go taj čo­vjek, on zna da je ta svi­jest ilu­zor­na, sa vi­si­ne to­ga zna­nja on mi im­pli­cit­no sa­vje­tu­je da se tih ilu­zi­ja oslo­bo­dim” i do­da­je da je ,,Pr­njat uto­li­ko ko­rek­tan što ,,pa­ter­na­li­stič­kom kri­ti­ča­ru ne pri­pi­su­je na­mje­ru da ne­ko­ga li­ši slo­bo­de, već se ogra­ni­ča­va na ko­men­tar ili sa­vjet, pri če­mu mo­že bi­ti iskre­no uvje­ren da je to što sa­vje­tu­je u in­te­re­su ove oso­be. Pr­njat ovu vr­stu (‘be­nig­nog’) pa­ter­na­li­zma na­zi­va ‘je­zič­ko-eks­pre­siv­nim’”.
Či­ni se da Mar­ko­vić baš na ovom mje­stu i pri­zna­je re­le­vant­nost Pr­nja­to­vog poj­ma, iako to či­ni sa iz­vje­snom je­zič­kom re­zer­vom gdje ka­že ,,či­ni mi se da bi ova­kva upo­tre­ba poj­ma ‘pa­ter­na­li­zam’ ve­o­ma pro­ši­ri­la nje­gov obim i ogra­ni­či­la kri­tič­ko mi­šlje­nje (da ne bi iz­gle­da­lo pa­ter­na­li­stič­ko)”. Me­đu­tim, Mar­ko­vić već na­red­nom re­če­ni­com u ko­joj na­vo­di tu­ma­če­nje poj­ma pa­ter­na­li­zam iz Oks­ford­skog fi­lo­zof­skog rječ­ni­ka po­ku­ša­va opo­vrg­nu­ti po­jam u od­no­su na kri­ti­ku. Ne­što čvr­šće pri­zna­nje Mi­ha­i­lo Mar­ko­vić da­je u kon­sta­ta­ci­ji ,,Ipak, ono na če­mu in­si­sti­ra Alek­san­dar Pr­njat za­i­sta ima je­dan pro­blem ko­ji ni­je la­ko ter­mi­no­lo­ški od­re­di­ti”, me­đu­tim, tekst za­klju­ču­je ti­me da se, upr­kos sve­mu, ,,fi­lo­zof­ska kri­ti­ka re­li­gi­je pri­je mo­že oka­rak­te­ri­sa­ti kao an­ti­pa­ter­na­li­stič­ka, ne­go kao ne­ki ob­lik pa­ter­na­li­zma”.
Na ovaj tekst Pr­njat pi­še od­go­vor ,,O je­zič­ko-eks­pre­siv­nom pa­ter­na­li­zmu: re­pli­ka Mi­ha­i­lu Mar­ko­vi­ću”, u či­jem po­čet­ku po­tvr­đu­je re­kon­struk­ci­ju pro­fe­so­ra Mar­ko­vi­ća o po­me­nu­tom poj­mu. Pr­njat, ta­ko­đe, ne sma­tra da je Mar­ko­vi­će­vo vi­đe­nje je­zič­ko-eks­pre­siv­nog pa­ter­na­li­zma po ko­me se kri­tič­ko mi­šlje­nje ogra­ni­ča­va is­prav­no.
,,Po­sto­ji vi­še na­či­na za hva­ta­nje u ko­štac sa ovim pro­ble­mom: pr­vo što čo­vje­ku pa­da na um je­ste da kri­tič­ko mi­šlje­nje, ako ne že­li da iz­gle­da ili zvu­či kao pa­ter­na­li­stič­ko ne bu­de pa­ter­na­li­stič­ko. Za­tim, iz­le­da mi da bi već i sa­ma svi­jest o ovom pro­ble­mu mo­gla do­pri­ni­je­ti nje­go­vom ubla­ža­va­nju. Jed­no­sta­van, do­bro po­znat i odav­no ko­ri­šćen na­čin je sti­li­stič­ka opre­znost. Tu će on­da po pra­vi­lu po­sto­ja­ti te­ne­den­ci­ja ko­ri­šće­nja raz­li­či­tih „omek­ši­va­ča” u for­mu­la­ci­ja­ma, od­no­sno, iz­ra­za kao što su „či­ni mi se”, „iz­gle­da da”, „po mom mi­šlje­nju”, „pri­je bi se mo­glo re­ći da” i sve­ga onog što sto­ji na­su­prot ka­te­go­rič­kim for­mu­la­ci­ja­ma”.
Ono što je po­seb­no va­žno is­ta­ći je­ste da Pr­nja­tov za­klju­čak u tek­stu ,,O je­zič­ko-eks­pre­siv­nom pa­ter­na­li­zmu: re­pli­ka Mi­ha­i­lu Mar­ko­vi­ću”, ko­jim je po­le­mi­ka i za­vr­še­na, za­pra­vo zna­či i zva­nič­no pri­hva­ta­nje, ne sa­mo na ni­vou raz­la­ga­nja i ana­li­zi­ra­nja poj­ma ko­je vr­ši Mar­ko­vić, već i di­rekt­ne pri­mje­ne istog u dis­kur­su. Pr­njat tu ka­že: ,,Svi­jest o to­me da smo na te­re­nu na ko­jem sta­vo­vi ne bi tre­ba­lo da bu­du iz­ri­ca­ni na ka­te­go­rič­ki na­čin, mo­gla bi da re­zul­ti­ra da isti ne bu­du vi­še for­mu­li­sa­ni ta­ko da zvu­če pa­ter­na­li­stič­ki. Na to upu­ću­je već i sam stil ko­jim je pro­fe­sor Mar­ko­vić na­pi­sao tekst u ko­jem raz­ma­tra po­jam je­zič­ko-eks­pre­siv­nog pa­ter­na­li­zma: sta­vo­vi su sa­svim gip­ki, u nji­ma ne­ma ni po­me­na od ne­kog ka­te­go­rič­kog tvr­đe­nja”. Kao ilu­stra­ci­ju svog sta­va da se, osim sup­til­no i iz­me­đu re­do­va, pa­ter­na­li­stič­ki sta­vo­vi o es­ha­to­lo­škim pi­ta­nji­ma mo­gu iz­re­ći i bru­tal­no, Pr­njat po­mi­nje stav još jed­nog auto­ra, pro­fe­so­ra Zo­ra­na Kin­đi­ća. Ovo je iza­zva­lo no­vu po­le­mi­ku iz­me­đu Pr­nja­ta i Kin­đi­ća ko­ja je i sa­ma po­sta­la pred­met po­seb­nih raz­ma­tra­nja.
Ka­da su u pi­ta­nju od­je­ci po­le­mi­ke Mar­ko­vić – Pr­njat mo­gli bi­smo kon­sta­to­va­ti da ova po­le­mi­ka ni­je pre­ću­ta­na, pre­ci­zni­je, ni­je pro­šla ne­za­pa­že­no i njo­me su se ba­vi­li Bo­ri­ša Apr­co­vić (u ra­du ,,Po­le­mi­ke Alek­san­dra Pr­nja­ta”), Bo­ja­na Ro­mić (u ra­du ,,Po­le­mi­ke u srp­skoj fi­lo­zo­fi­ji 1990–2010”) i Alek­san­dar Ću­ko­vić (u ra­du ,,Alek­san­dar Pr­njat o je­zič­ko-eks­pre­siv­nom pa­ter­na­li­zmu” i knji­zi in­ter­vjua ,,Kon­tu­re ho­ri­zon­ta”).
Bo­ri­ša Apr­co­vić po­drob­ni­je ana­li­zi­ra tok po­le­mi­ke Mar­ko­vić – Pr­njat, uz pri­mjed­bu da Mar­ko­vić po­ku­ša­va da iz­jed­na­či vje­ru sa uobi­ča­je­nim, so­ci­jal­nim for­ma­ma po­vje­re­nja, ,,što da­lje pro­iz­vo­di za­bu­nu u raz­li­ko­va­nju re­li­gij­skog i na­uč­nog me­to­da sa­zna­nja”. On do­da­je da se dis­kurs pro­fe­so­ra Mar­ko­vi­ća mo­že opi­sa­ti kroz sle­de­ća če­ti­ri ko­ra­ka: ne­do­sta­tak di­stink­ci­je iz­me­đu re­li­gij­skog i ra­ci­o­nal­nog po­vje­re­nja, ozna­ča­va­nje re­li­gi­je kao ,,sta­rog” i na­u­ke kao ,,no­vog” na­pred­ni­jeg po­gle­da na svi­jet, po­sta­vlja­nje re­li­gi­je i na­u­ke u obr­nu­to pro­por­ci­o­na­lan od­nos i pred­ra­su­de o ,,mo­ra­lu na­u­ke” i ,,ne­mo­ra­lu re­li­gi­je”.
(NA­STA­VI­ĆE SE)