-Pi­še: Bu­do Si­mo­no­vić

Ako se pom­ni­je ana­li­zi­ra pa­soš Ga­ja Mi­ću­no­vi­ća, ko­ji se ta­ko­đe ču­va u nje­go­voj rod­noj ku­ći, od­no­sno u ku­ći nje­go­vog si­nov­ca Dra­gi­še Mi­ću­no­vi­ća u Đur­đe­vom Do­lu u Ba­nja­ni­ma, ja­sno je da on u ma­ju 1924. go­di­ne, ka­da je na­ka­nio da se vra­ti u otadž­bi­nu, ni­je imao ni­ka­kav pa­soš, ni cr­no­gor­ski, ni ame­rič­ki, iako je u tom tre­nut­ku si­gur­no bio ame­rič­ki dr­ža­vlja­nin.
To do­dat­no pot­kre­plju­je sum­nju da se on se­dam­na­est – osam­na­est go­di­na pri­je to­ga iz Cr­ne Go­re oti­snuo u svi­jet kao sli­je­pi put­nik, ili je te 1924. go­di­ne iz ne­kih raz­lo­ga u Ame­ri­ci ostao bez lič­nih do­ku­men­ta.
Iz pa­so­ša je ja­sno da ga je 10. ma­ja 1924. iz­dao Ge­ne­ral­ni kon­zu­lat Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca u Nju­jor­ku, pod bro­jem 8360/24, uz na­po­me­nu da va­ži šest mje­se­ci. Istog da­na on je u fran­cu­skom kon­zu­la­tu do­bio i fran­cu­sku vi­zu jer je, po svoj pri­li­ci, pu­to­vao ne­kim fran­cu­skim bro­dom, uz na­po­me­nu da vi­za va­ži 45 da­na.
U Du­brov­nik, u lu­ku Gruž, do­pu­to­vao je po­sli­je dva­de­set da­na, od­no­sno 30. ma­ja 1924. To kon­sta­tu­je ne­ki „luč­ki ra­se­lje­nič­ki nad­zor­nik” iz Ko­me­sa­ri­ja­ta že­lje­znič­ko-pa­ra­brod­ske po­li­ci­je Kra­lje­vi­ne Sr­ba, Hr­va­ta i Slo­ve­na­ca, ko­ji na­po­mi­nje da je Mi­ću­no­vi­ću na­pla­će­na „po­vrat­nič­ka gla­va­ri­na” u iz­no­su od tri do­la­ra.
U pa­so­šu Ga­ja Mi­ću­no­vi­ća sto­ji i ru­kom na­pi­sa­na i pe­ča­tom ovje­re­na iz­ja­va „po­gla­va­ra Sre­za nik­šić­kog” od 6. av­gu­sta 1924. go­di­ne da „po­gla­var­stvo ne­ma ni­šta pro­tiv­no za Mi­ću­no­vi­ćev po­vra­tak u Ame­ri­ku”, uz na­po­me­nu: „vi­đe­no pri po­la­sku za Be­o­grad.”
Se­dam­na­est da­na ka­sni­je, 23. av­gu­sta 1924. go­di­ne, Mi­ću­no­vić u ame­rič­kom kon­zu­la­tu u Be­o­gra­du do­bi­ja i ame­rič­ku vi­zu, ali je do da­nas osta­la ve­li­ka taj­na za­što on ta­da, ni­ti ika­da po­ta­da do kra­ja ži­vo­ta, vi­še ni­je kro­čio na tlo Sje­di­nje­nih Ame­rič­kih Dr­ža­va, ni­ti, da se zna, uči­nio išta kon­kret­no da stu­pi ne­ka­ko u kon­takt sa po­ro­di­com:
– Ni­je, da­kle, ja­sno za­što se moj stric Ga­jo te 1924. go­di­ne od­lu­čio da kre­ne iz Ame­ri­ke i vra­ti se u Cr­nu Go­ru, baš kao što se po­u­zda­no ne zna ni da li se on za svih tih 17 go­di­na stran­stvo­va­nja ja­vljao svo­ji­ma i da li je znao šta se za sve to sil­no vri­je­me zbi­va­lo ov­dje u nje­go­voj ku­ći i po­ro­di­ci – ve­li da­lje nje­gov si­no­vac Dra­gi­ša Mi­ću­no­vić.
– Da li je znao za smrt oca i tra­ge­di­ju ko­ja je 1916. go­di­ne za­de­si­la na­šu ku­ću, da je na tra­gi­čan na­čin ostao i bez dva mla­da bra­ta, da mu je maj­ka ra­nje­na, ku­ća spa­lje­na i sva imo­vi­na uni­šte­na.
On se ta­da ne­ko vri­je­me za­dr­žao ov­dje u Ba­nja­ni­ma, za­krat­ko od te ušte­đe­vi­ne ko­ju je do­nio ku­pio i jed­no ima­nje ne­da­le­ko odav­de, a on­da sve to pro­dao, oti­šao i skra­sio se u Bi­je­loj, gdje će se ka­sni­je po­no­vo ože­ni­ti, ali sa tom že­nom ni­je imao po­ro­da. Tu će de­ce­ni­ja­ma če­ka­ti pri­li­ku da ne­ka­ko ode u Ame­ri­ku i po­tra­ži po­ro­di­cu i na­dao se da bi i ne­ko od njih mo­žda mo­gao po­tra­ži­ti nje­ga.
Ni­šta od to­ga se ni­je ostva­ri­lo i on je, tu­žan i če­me­ran, umro u Bi­je­loj 1962. u 74. go­di­ni ži­vo­ta. Ja ga, na­ža­lost, ni­je­sam za­pam­tio, imao sam sa­mo pet go­di­na kad je umro, a on se pod sta­rost sla­bo kre­tao i ve­o­ma ri­jet­ko do­la­zio ov­dje u rod­ni kraj. U Bi­je­loj je i sa­hra­njen, ali je moj otac ka­sni­je nje­go­ve ko­sti pre­nio i od ta­da po­či­va­ju u na­šoj ov­da­šnjoj po­ro­dič­noj grob­ni­ci.Sju­tra: SVE ZBOG
JED­NOG ŠA­MA­RA


Mi­ča­mo­va „bi­o­gra­fi­ja”

Po po­da­ci­ma iz bi­o­gra­fi­je Ro­ber­ta Mi­ča­ma ko­ji se „vr­te” po in­ter­ne­tu, on je ro­đen 6. av­gu­sta 1917. go­di­ne u Brit­por­tu i Kr­šte­no ime mu je na­vod­no bi­lo Ro­bert Charls Du­ran Mic­hum, a umro je na pre­čac, mje­sec da­na pri­je 80. ro­đen­da­na, u svo­joj ku­ći u San­ta Bar­ba­ri u Ka­li­for­ni­ji. Sa su­pru­gom Do­ro­ti Spens ostao je ci­je­log ži­vo­ta u bra­ku, pu­nih 57 go­di­na, i ima­li su kćer­ku Tri­ni (pi­sac i sce­na­ri­sta) i si­no­ve Džej­msa i Kri­sto­fe­ra, ko­ji su oti­šli oče­vim sto­pa­ma i ta­ko­đe po­sta­li glum­ci. Po toj ver­zi­ji nje­go­ve bi­o­gra­fi­je, Mi­ča­mov otac Džems Mi­ćum bio je voj­nik, po­ri­je­klom po ocu Irac a po maj­ci In­di­ja­nac, a maj­ka An Ha­ri­et Gun­der­sen Mi­ćum, imi­grant­ki­nja iz Nor­ve­ške. Mi­ča­mo­va se­stra se, na­vod­no, zva­la Ju­li­ja, a brat Džon. Ve­li­ko je pi­ta­nje, me­đu­tim, ko­li­ko su svi ovi po­da­ci tač­ni i auten­tič­ni jer je po­zna­to da Mi­čam ni­je vo­lio da go­vo­ri o se­bi, a za ve­li­ku pri­ču, po­go­to­vu o isto­ri­ji po­ro­di­ce i po­ri­je­klu oče­vih ro­di­te­lja, in­te­re­so­va­nje, iz­gle­da, ni­ka­da ni­je­su po­ka­za­la ni nje­go­va dje­ca.